Odluka Ustavnog suda o nepostojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Iako je postupak trajao preko pet godina, Sud je ocenio da pravo nije povređeno, uzimajući u obzir složenost predmeta i pasivnost podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3848/2012
02.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. u . „B . “ a.d. iz N . C, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba F. u . „B . “ a.d. i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Zrenjaninu Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine i IPV(Iv.). 25/12 od 16. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(Iv.). 25/12 od 16. marta 2012. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja istog suda Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. u . „B . “ a.d. iz N. C. je 10. maja 2012. godine, preko punomoćnika B . S, advokata iz Z, Ustavnom sudu podne la ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Zrenjaninu Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine i IPV(Iv.). 25/12 od 16. marta 2012. godine, zbog povrede načela iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbačen kao neuredan podnosiočev predlog za izvršenje, jer navodno u predlogu nije bila navedena adresa izvršnog dužnika. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je u prigovoru i dopuni prigovora naveo da je nezakonito rešenje suda kojim je odbačen kao neuredan njegov predlog za izvršenje, jer je u predlogu navedena adresa izvršnog dužnika, te su bili ispunjeni uslovi da se o predlogu meritorno odluči.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, te da poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 11. januara 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Zrenjaninu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, na osnovu verodostojne isprave, radi namirenja novčanog potraživanja. U odeljku koji se odnosi na izvršnog dužnika je navedeno da je izvršni dužnik Lj.T. iz S, vlasnik ugašene radnje SR „O . m .“ koja je imala sedište u S, Ulica R. S . broj 47.

Osnovni sud u Zrenjaninu je osporenim rešenjem Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine odbacio kao neuredan predlog za izvršenje izvršnog poverioca. U obrazloženju rešenja je navedeno da je poverilac 11. januara 2012. godine putem punomoćnika – advokata podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Lj.T. iz S, vlasnika ugašene radnje SR „O . m.“ koja je imala sedište u S. Ulica R. S . broj 47. Izvršni sud je citirao odredbe člana 35. stav 1. i člana 29. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Imajući u vidu te zakonske odredbe, sud je doneo odluku kao u izreci, iz razloga što u predlogu za izvršenje nije navedena adresa dužnika koja je upisana kod organa nadležnih za vođenje evidencije o ličnim kartama, a shodno članu 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Izvršni poverilac je 25. januara 2012. godine protiv navedenog rešenja podneo prigovor, koji je dopunjen podneskom od 29. januara 2012. godine. U prigovoru je navedeno da je u predlogu za izvršenje navedena tačna adresa izvršnog dužnika Lj.T. kao fizičkog lica - S, Ulica R. S . br oj 47 i da je na toj adresi bila registrovana i radnja dok je postojala, kao i da su podaci o ugaš enoj radnji navedeni kao umetnuta rečenica, odvojena zarezima, samo iz razloga da bi sud doveo u vezu radnju i fizičko lice, jer su na verodostojnim ispravama – fakturama navedeni naziv i podaci radnje kojoj je svojevremeno predata roba i izvršeno fakturisanje, a koja je u međuvremenu ugašena .

Osnovni sud u Zrenjaninu je osporenim rešenjem IPV(Iv.). 25/12 od 16. marta 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio prvostep eno rešenje. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je u prigovoru izvršnog poverioca istaknuto da je u predlogu za izvršenje navedena tačna adresa izvršnog dužnika, a da su podaci o ugašenoj radnji navedeni samo kako bi sud doveo u vezu radnju i fizičko lice; da odredba člana 35. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju na imperativan način reguliše da u predlogu za izvršenje moraju biti naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik sa adresama propisanim članom 29. st. 1. i 2. istog zakona , pa je pravilno prvostepeni sud primenio „materijalno pravo“ kada je predlog odbacio kao neuredan, s obzirom na to da izvršni poverilac u predlogu za izvršenje nije naznačio adresu izvršnog dužnika, te da samim tim nije osnovan navod izvršnog poverioca da je prvostepeni sud „pogrešno tumačio pravopis“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) (u daljem tekstu: ZIO) propisano je , između ostalog, da u predlogu za izvršenje, kao i u predlogu za sprovođenje izvršenja moraju biti naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, sa adresama propisanim članom 29. st. 1. i 2. istog zakona.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac navode o povredi označenog prava obrazlaže tvrdnjom da je izvršni sud pogrešno odbacio njegov predlog za izvršenje kao neuredan, s obzirom na to da je u predlogu za izvršenje naveo tačnu adresu izvršnog dužnika kao fizičkog lica. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je odredba člana 35. stav 1. ZIO kojom je propisano da se u predlogu za izvršenje moraju naznačiti izvršni poverilac i izvršni dužnik, sa adresama propisanim članom 29. st. 1. i 2. istog procesnog zakona, jasna i precizna, te da samim tim ne postoje nikakve dileme u tumačenje ove zakonske odredbe. Navedena zakonska odredba ima svoj legitimni cilj, s obzirom na to da poštovanje te odredbe omogućava sudu da kontaktira stranke u postupku, da im dostavlja pozive, odluke i podneske suprotne stranke, odnosno sva pismena za koja postoji obaveza dostavljanja u cilju zakonitog i efikasnog vođenja postupka. Ono što se postavlja kao sporno pitanje jeste primena procesnog pravila iz navedene zakonske odredbe na konkretni slučaj. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da, iako je pravo na podnošenje nekog pravnog sredstva (tužbe, žalbe, predloga za izvršenje , itd.) predmet regulisanja kroz odgovarajuće zakonske norme, sudovi su obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravično st postupka , tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila odgovarajuće proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugrožen o kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritum u ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava: „Eṣim v. Turkey“, br. 59601/09 od 17. septembra 2013. godine, stav 21.). Ustavni sud ukazuje da i primena procesnog pravila o odbacivanju pravnog sredstva, zbog neoznačavanja adrese stranke u postupku, u određenim slučajevima predstavlja preterani formalizam koji dovodi do povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje (videti o tome presudu Evropskog suda za ljudska prava : „Sergey Smirnov v. Russia“, br. 14085/04 od 22. decembra 2009. godine).

Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi strukturalno složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da je odbacivanje podnosiočevog predloga za izvršenje zbog navodnog neoznačavanj a adrese izvršnog dužnika, predstavljalo krajnji formalizam izvršnog suda koji je doveo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Najpre, očigledno je da je podnosilac ustavne žalbe , kao izvršni poverilac , u predlogu za izvršenje označio adresu izvršnog dužnika , i to adresu dužnika Lj.T. kao fizičkog lica (S, Ulica R. S . broj 47), što proizlazi iz priložene dokumentacije. Zatim, izvršni sud nije ni pokušao da eventualno doneto rešenje o izvršenju dostavi izvršnom dužnik u na jasno označenoj adresi, iako je to bila njegova procesna obaveza, a tek u slučaju da se ispostavi da ta adresa nije tačna u smislu prebivališta dužnika, podnosilac ustavne žalbe, kao stranka koja je trebalo da označi tačnu adresu dužnika, snosio bi procesni teret označavanja neophodnih podataka i sve dalje posledice, odnosno sankcije zbog postupanja suprotnog normativnom imperativu . Pored toga, Ustavni sud ističe da se jedan sudski postupak uvek ceni u svojoj celini, dakle ceni se i žalbeni postupa k, odnosno u konkretnom slučaju postupak po prigovoru (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava : „C.G. v United Kingdom“, br. 43373/98 od 19. decembra 2001. godine). Podnosilac ustavne žal be je u prigovoru protiv rešenja kojim je odbačen kao neuredan njegov predlog za izvršenje, naveo da je u podnetom predlogu označio tačnu adresu izvršnog dužnika, a da je podatke o ugašenoj radnji označio samo u umetnutoj rečenici odvojenoj zarezima, kako bi sud doveo u vezu radnju i fizičko lice, jer su na verodostojnim ispravama - fakturama navedeni naziv i podaci radnje, ali drugostepeno veće suda nije u osporenom rešenju odgovorilo na ovakve, nesumnjivo bitne navode podnosioca, već je samo lakonski potvrdilo rešenje sudije pojedinca o odbacivanju predloga za izvršenje kao navodno neurednog . Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu : „Helle protiv Finske“, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60).

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjima Osnovnog suda u Zrenjaninu Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine i Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(Iv.). 25/12 od 16. marta 2012. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(Iv.). 25/12 od 16. marta 2012. godine i određivanjem da Osnovni sud u Zrenjaninu kao nadležan donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja istog suda Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu Iv. 41/12 od 12. januara 2012. godine biti predmet ponovnog razmatranja i instancione kontrole u postupku po prigovoru podnosioca , Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kom se ističe povreda načela iz člana 22. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, za sada preuranjeno, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući ka o u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o nepostojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti