Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 13 godina. Utvrđeno je pravo na naknadu nematerijalne štete od 800 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3849/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. T . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 88102/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T . iz B . izjavio je 15. avgusta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 88102/10.

U ustavnoj žalbi je, pored opisa toka postupka, navedeno: da parnični postupak traje od 2000. godine, ali da je još uvek nije okončan; da predmet spora nije složen, i da bi to ne može biti opravdanje za prekomerno trajanje parničnog postupka. Podnosilac je predložio da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 7. avgusta 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5431/12 od 4. aprila 2013. godine i dopunsku presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88102/10 od 29. aprila 2013. godine, ukazujući da mu je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 13. marta 2014. godine dostavio odgovor na ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta sada Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 88120/10 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88120/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. novembra 2000. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog N. L, radi naknade štete koju mu je tuženi pričinio sečom stabala i rušenjem ograde.

Pripremna ročišta zakazana za 4. decembar 2000. i 2. februar 2001. godine nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Treće po redu pripremno ročište zakazano za 2. mart 2001. godine je održano, kao i ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. april 2001. godine. Do kraja 2001. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu 12. juna i 28. septembra – na kome je Opštinski sud rešenjem P. 2797/2000 prekinuo postupak u toj parnici do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu P. 2743/2000.

Tužilac je 19. decembra 2006. godine podneo Opštinskom sudu predlog za nastavak postupka, navodeći da je parnični postupak u predmetu P. 2743/2000 pravnosnažno okončan u njegovu korist, tako što je utvrđeno da on ima pravo korišćenja više spornih katastarskih parcela (na kojima su se nalazila posečena stabla i ograda), a što je tuženi N. L. kao zemljišno-knjižni korisnik tih parcela , dužan da prizna i trpi.

U nastavku postupka pred Opštinskim sudom u toku 2007. godine od deset zakazanih ročišta za glavnu raspravu samo je jedno bilo održano, dok preostalih devet nije održano, i to zbog toga što tuženi „nije bio uredno pozivan“ (odbijao je da primi pozive za ročišta).

Konačno, ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. januar 2008. godine je održano (tuženi je bio pozvan preko oglasne table), ali već sledeće ročište zakazano za 28. februar nije bilo održano, jer tuženom ponovo nije bio lično uručen poziv. Opštinski sud je rešenjem odredio izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja vrednosti štete nastale sečom rastinja i rušenjem drvene ograde. Veštak je 30. septembra 2008. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje u kome je utvrdio da pričinjena šteta ukupno iznosi 696.950 dinara. Tužilac je na ročištu održanom 16. decembra 2008. godine preinačio tužbeni zahtev, usklađujući ga sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Tokom 2009. godine dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana (tuženi nije bio uredno pozvan), dok je na ročištu održanom 3. aprila 2009. godine, Opštinski sud zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 3145/07, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu plati iznos od 92.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu - do traženog iznosa od 696.950 dinara, tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Tužilac je 14. maja 2009. godine izjavio žalbu protiv presude u delu u kome je odbijen njegov tužbeni zahtev. Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7851/10 od 6. aprila 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka, navodeći da prvostepena presuda nije dostavljena tuženom u skladu sa zakonom.

Nakon dopune postupka, odnosno pravilne dostave pismenog otpravka presude tuženom, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13829/10 od 20. oktobra 2010. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 3145/07 od 3. aprila 2009. godine i u tom delu predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom, prvo ročište bilo je zakazano za 15. decembra 2010. godine, ali nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki (tuženi nije bio uredno pozvan), dok ni naredno ročište zakazano za 31. januar 2011. godine nije održano „zbog potrebe da se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13829/10 od 20. oktobra 2010. godine i podnesak tužioca od 27. decembra 2010. godine dostave tuženom“. Takođe, ni naredna dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana, jer tuženi ponovo nije bio uredno pozvan (odbijao je da primi pismena iz suda). Konačno, Osnovni sud je 21. aprila 2011. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 88102/10 kojom je, pored ostalog, u stavu drugom izreke odbio tužiočev tužbeni zahtev u celini kao neosnovan.

Tužilac je 17. oktobra 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene presude. Rešenjem Osnovnog suda P. 88102/10 od 24. novembra 2011. godine obavezan je tužilac da na ime sudskih taksi uplati iznos od 76.700 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 5431/12 od 4. aprila 2013. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu radi dopune postupka, ukazujući da je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevu tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od dana nastanka štete, kako je to tužilac opredelio u svom tužbenom zahtevu.

Osnovni sud je dopunskom presudom P. 88102/10 od 29. aprila 2013. godine, koja se takođe osporava ustavnom žalbom, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na iznos od 907.052 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 24. avgusta 2000. godine, pa do 21. aprila 2011. godine.

Rešenjem Osnovnog suda P. 88102/10 od 4. decembra 2013. godine prekinut je postupak u toj parnici zbog smrti tuženog N. L. koji je preminuo 16. januara 2013. godine, uz konstataciju da će postupak biti nastavljen kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzmu postupak, ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 2. novembra 2000. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da isti traje 13 godina i pet meseci.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije činjenično i pravno toliko složen da bi opravdao trinaestogodišnje trajanje postupka. Ipak, u konkretnom slučaju, je kao prethodno pitanje bilo potrebno utvrditi da li podnosiocu ustavne žalbe uopšte pripada pravo korišćenja predmetnih spornih parcela na kojima mu je pričinjena šteta od strane tuženog, što je rešavano u drugoj parnici koja se vodila pred Opštinskim sudom u predmetu P. 2743/2000, zbog čega je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe i bio u prekidu preko pet godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ima legitiman pravni interes da ce o njegovim tužbenim zahtevima vezanim za naknadu štete, pravnosnažno odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tužioca, Ustavni sud ukazuje da on nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, čak 18 zakazanih ročišta nije bilo održano, i to uglavnom zbog toga što je tuženi odbijao da primi pozive za ročišta. Izbegavanje tuženog da se pojavi pred sudom, odnosno nesnalaženje prvostepenih sudova da sankcionišu takvo ponašanje je najviše doprinelo da parnični postupak traje duže od 13 godina, i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Ipak, Ustavni sud napominje i da je postupak bio u prekidu duže od pet godina (do pravnosnažnog okončanja postupka koji je vođen pred istim sudom u predmetu P. 2743/2000), te se taj period ne može staviti na teret sudijama koji su vodili parnicu čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom. Međutim, dužina trajanja tog postupka se ne može posmatrati izdvojeno od parničnog postupka koji je predmet ove ustavne žalbe. Dakle, donošenje odluke u ovom parničnom predmetu bilo je uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice u predmetu P. 2743/2000. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugom postupku čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak (videti presudu u predmetu „Smoje protiv Hrvatske “, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Sledom rečenog, Ustavni sud ima obavezu da ukupno trajanje oba postupka sagleda kao jedinstvenu celinu, jer za podnosioca ustavne žalbe oni to i jesu.

Ustavni sud i u ovoj Odluci konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se ovaj parnični postupak, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud nalazi da nema uslova da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe navodno pretrpeo u predmetnom parničnom postupku, jer on u tom smislu nije dostavio relevantne dokaze.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5431/12 od 4. aprila 2013. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da su navedenim rešenjem spisi predmeta vraćeni Osnovnom sudu radi dopune postupka, odnosno zbog toga što je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevu tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od dana nastanka štete.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

Konačno, razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv dopunske presude Osnovnog suda P. 88102/10 od 29. aprila 2013. godine kojom je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na iznos glavnog duga od 907.052 dinara isplati pripadajuću zakonsku zateznu, Ustavni sud ukazuje da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv navedene dopunske presude, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da protiv tog akta izjavi žalbu Apelacionom sudu u Beogradu, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, kako je to i navedeno u pouci o pravnom leku.

Kako podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5431/12 od 4. aprila 2013. godine i dopunske presude Prvog osnovnog suda P. 88102/10 od 29. aprila 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti