Povreda prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu zbog dugotrajnog neizvršenja potraživanja prema preduzeću sa državnim kapitalom. Podnositeljki je dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4.I. 1368/19 od 18. februara 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4.I. 1368/19 od 18. februara 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba G. T. i utvrđuje da su joj povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5551/10.

4. Utvrđuje se pravo G. T. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5551/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo G. T. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 5551/10 od 9. januara 2013. godine, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T. iz Vranja je 3. marta 2020. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4.I. 1368/19 od 18. februara 2020. godine, zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim je odbačen prigovor podnositeljke ustavne žalbe podnet radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5551/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeno rešenje kojim je odbačen prigovor radi ubrzavanja postupka podnositeljke ustavne žalbe zasnovano na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava. Takođe, navedeno je da se predmetni izvršni postupak vodi radi naplate potraživanja podnositeljke ustavne žalbe iz radnog odnosa, a koja su pravnosnažno utvrđena 2006. godine.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporeno rešenje. U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja i nematerijalne štete u iznosu od 200.000 dinara, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 5551/10 od 9. januara 2013. godine usvojen je predlog za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe od 16. marta 2010. godine, podnet na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda kojima je izvršni dužnik H. „J.“ ad Vranje obavezan da podnositeljki ustavne žalbe isplati određene novčane iznose na ime razlike u isplaćenoj otpremnini.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4.I. 1368/19 od 18. februara 2020. godine odbačen je prigovor ovde podnositeljke ustavne žalbe podnet podnet radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5551/10. U obrazloženju je navedeno da po prigovoru podnositeljke ne može da se postupa, jer se podnositeljka u predmetnom izvršnom postupku, u smislu odredbe člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nije izjasnila u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine da li želi da izvršenje sprovodi sud ili javni izvršitelj. U tom smislu, u osporenom rešenju je navedeno da se postupak obustavlja u slučaju kada se izvršni poverioci ne izjasne u skladu sa članom 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Stoga je sud odbacio prigovor radi ubrzavanja postupka podnositeljke, jer ona nije dostavila sudu navedeno izjašnjenje, pri čemu je naglašeno da rešenje o obustavi postupka u ovoj situaciji ima deklarativni karakter.

Izvršni dužnik H. „J.“ ad Vranje je preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.); da se ovaj zakon primenjuje na sudske postupke koji još nisu okončani u vreme pokretanja postupka za zaštitu prava prema ovom zakonu, ako je eventualna povreda prava na suđenje u razumnom roku nastala pre početka primene odredaba čl. 8a-8v Zakona o uređenju sudova, a o njoj nije odlučivao Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi (član 34. stav 2.); da se ovaj zakon primenjuje i na sudske postupke koji još nisu okončani u vreme pokretanja postupka za zaštitu prava prema ovom zakonu, ako je eventualna povreda prava na suđenje u razumnom roku nastala posle prestanka važenja odredaba čl. 8a-8v Zakona o uređenju sudova (član 34. stav 3.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je: da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom (član 1.); da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom (član 16. stav 1.).

Odredbom člana 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine, bilo je propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 75. navedenog zakona bilo je propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem.

Odredbom člana 545. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17), koji je počeo da se primenjuje od 1. jula 2016. godine, propisano je da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14). Odredbama člana 547. ovog Zakona propisano je da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja, dužni da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.); da se izvršni postupak obustavlja ako se ne izjasne u roku (stav 2.).

5. Ispitujući navode podnositeljke u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4.I. 1368/19 od 18. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je ova tvrdnja zasnovana na navodima da je osporeno rešenje, kojim je odbačen prigovor podnositeljke radi ubrzavanja postupka, zasnovano na pogrešnoj primeni merodavnog prava i na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda prava na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Ustavnog suda Už-616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už-1038/2008 od 9. juna 2011. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjem odbačen prigovor podnositeljke sa obrazloženjem da se podnositeljka u predmetnom izvršnom postupku, u smislu odredbe člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nije izjasnila u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine da li želi da izvršenje sprovodi sud ili javni izvršitelj, a što predstavlja osnov za obustavu postupka u skladu sa stavom 2. istog člana, pri čemu je naglašeno da rešenje o obustavi postupka u ovoj situaciji ima deklarativni karakter. Dakle, iz navedenog proizlazi da sud smatra da je prigovor nedozvoljen, jer je predmetni izvršni postupak okončan pre nego što je podnositeljka izjavila prigovor radi ubrzavanja postupka, i to po sili zakona u skladu sa odredbom člana 547. stav 2. Zakona, pri čemu iz sadržine rešenja proizlazi da rešenje o obustavi postupka, za koje se navodi da je deklarativnog karaktera, nikada nije doneto.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Takođe, odredbom člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17), koji se u ovom delu, takođe, primenjivao na predmetni izvršni postupak, propisano je da se izvršni postupak obustavlja ukoliko se podnosioci ne izjasne u skladu sa stavom 1. ovog člana da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj.

U tom smislu, Ustavni sud smatra da za primenu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja to što je u konkretnoj situaciji možda bilo osnova za donošenje rešenja o obustavi postupka u skladu sa odredbom člana 547. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, imajući u vidu da iz sadržine osporenog rešenja proizlazi da rešenje o obustavi postupka nije doneto, te da predmetni izvršni postupak nije bio okončan u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da je osporeno rešenje zasnovano na proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak bio u toku u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka (ovako se Ustavni sud izjasnio u Odlukama Už- 2005/2018 od 29. septembra 2022. godine i Už-1507/2018 od 24. oktobra 2019. godine, videti internet stranicu Ustavnog suda).

Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4.I. 1368/19 od 18. februara 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmet redovnom sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5551/10, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

Ustavni sud posebno ukazuje na stavove i ocene koje je izneo u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine i Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine, u delu u kome je odlučivano o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenim postupcima.

Ustavni sud ističe da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Dakle, svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da predmetni izvršni postupak traje više od deset godina, a da u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnositeljke ustavne žalbe iz radnog odnosa, prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, nisu naplaćena.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5551/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, kojom se, između ostalog, zahteva naknada materijalne štete u visini neisplaćenih potraživanja u izvršnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka suštinski istakla i povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u osporenom izvršnom postupku.

Razmatrajući tvrdnju podnositeljke da joj je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust organa izvršnog postupka da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5551/10, povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5551/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 5551/10 od 9. januara 2013. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

11. Na kraju, Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnositeljke kojima se ukazuje da joj je osporenim rešenjem povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je prethodno već utvrdio povrede ustavnih prava podnositeljke i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđenih povreda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnositeljke u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu je našao da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, rešavajući kao tački 6. izreke.

13. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti