Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbe, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Dosuđena naknada od po 400 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku je neadekvatna. Sud je utvrdio pravo na naknadu od po 800 evra, shodno praksi ESLjP.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Stankovića iz Bačkog Gračaca, opština Odžaci, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Stankovića i utvrđuje da mu je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1010/08 od 23. oktobra 2008. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležni sud da u najkraćem roku donese novu odluku po reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7167/06 od 13. decembra 2007. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Stankovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5501/04.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Stanković iz Bačkog Gračaca, opština Odžaci, je 13. marta 2009. godine, preko punomoćnika Dušana Kecmana, advokata iz Sombora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1010/08 od 23. oktobra 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7167/06 od 13. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5501/04.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5501/04 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. februara 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv JŽTP "Beograd", sekcija za STP "Novi Sad", zbog neisplaćenih zarada i doprinosa za period od 12. avgusta 1993. godine do 22. decembra 1997. godine, u kom periodu nije bio u radnom odnosu kod tuženog zbog odluke tuženog broj 85/93-2525 od 20. septembra 1993. godine o prestanku radnog odnosa tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a koja je poništena pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1639/95 od 3. aprila 1997. godine. U tužbi je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 25.000,00 dinara na ime izgubljenih zarada za period od 12. avgusta 1993. godine do 22. decembra 1997. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u visini rasta cena na malo, uvećane za 1,2 %, od 22. decembra 1997. godine do konačne isplate, kao i da se obaveže tuženi na uplatu poreza i doprinosa na zaradu u iznosu od 30.000,00 dinara i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Opštinski sud u Novom Sadu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 16. april 1998. godine, ali ročište nije održano zbog toga što punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, nije pristupio, iako je bio uredno pozvan. Stoga je sud, po predlogu punomoćnika tuženog, doneo rešenje o mirovanju postupka. Punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je 24. juna 1998. godine predložio da se parnični postupak nastavi, te je sud zakazao ročište za glavnu raspravu za 1. mart 1999. godine. S obzirom da punomoćnik tužioca nije pristupio ni ovom ročištu, iako je bio uredno pozvan, sud je, po predlogu punomoćnika tuženog, a odredio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 1. jula 1999. godine obavestio Opštinski sud u Novom Sadu da otkazuje punomoćje dotadašnjem punomoćniku, uz zahtev da mu se pozivi za ročišta za glavnu raspravu šalju na adresu prebivališta koju je naveo u podnesku. Opštinski sud u Novom Sadu je novo ročište za glavnu raspravu zakazao za 14. decembar 1999. godine, ali ni ovo ročište nije održano zbog neprisustva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je sud, na predlog punomoćnika tuženog, doneo rešenje P. 1107/98 kojim je utvrđeno da su ponovo ispunjeni uslovi za mirovanje postupka, te da se tužba smatra povučenom. Rešenje je dostavljeno tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 24. decembra 1999. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. septembra 2000. godine podneskom tražio od Opštinskog suda u Novom Sadu nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1107/98 od 28. novembra 2000. godine odbačen je predlog tužioca kojim je tražio da sud odredi nastavak postupka u ovoj parnici, kao nedozvoljen.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. decembra 2000. godine podneo prvostepenom sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je sud usvojio na ročištu održanom 5. aprila 2001. godine. Na istom ročištu punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je predložio da se ročište odloži kako bi se obratio tuženom radi pokušaja mirnog rešenja parnice – zaključenja poravnanja. Punomoćnik tužioca je 5. juna 2001. godine tražio da sud zakaže novo ročište za glavnu raspravu, te je predložio da sud odredi izvođenje dokaza veštačenjem. Opštinski sud u Novom Sadu je 12. juna 2001. godine doneo rešenje P. 1107/98 kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, putem veštaka finansijske struke. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 19. decembra 2001. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 1107/98 od 20. februara 2003. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 596.398,82 dinara na ime izgubljene zarade, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 20. decembra 2001. godine, za period od 12. avgusta 1993. godine do 22. decembra 1997. godine, sa daljom zakonskom zateznom kamatom počev od 22. decembra 2001. godine do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 61.900,00 dinara, zakazana su i održana još dva ročišta za glavnu raspravu i određeno izvođenje dokaza veštačenjem (veštak je svoj nalaz i mišljenje dao 16. decembra 2002. godine). Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2382/2003 od 11. aprila 2003. godine ispravio presudu tog suda od 20. februara 2003. godine, tako da umesto broja predmeta P. 1107/98 stoji broj P. 2382/03.

Punomoćnik tuženog je 11. aprila 2003. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, te je Okružni sud u Novom Sadu, rešavajući o žalbi, doneo rešenje Gž. 2261/03 od 25. septembra 2003. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je zakazao i održao još pet ročišta za glavnu raspravu. Opštinski sud u Novom Sadu je doneo presudu P. 5501/04 od 5. septembra 2006. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime izgubljene zarade za period od 17. aprila 1995. godine do 20. januara 1998. godine iznos od 18.181,00 dinara, te na ime zakonske zatezne kamate na navedeni iznos počev od 17. aprila 1995. godine do 30. aprila 2006. godine iznos od 642.919,78 dinara, sve ovo sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. maja 2006. godine do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 367.770,00 dinara.

Punomoćnik tuženog je 6. novembra 2006. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude. Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 7167/06 od 13. decembra 2007. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovan, te je odbacio žalbu u delu u kojem je izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5501/04 od 1. februara 2005. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca i dosudio tužiocu traženi iznos naknade štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, našavši da je tuženi saznao za bolest tužioca 27. marta 1995. godine i da nakon tog saznanja nije izvršio nikakve isplate naknade zarade tužiocu, a da je to bio dužan učiniti; da je, po oceni tog suda, zaključivanje prvostepenog suda pogrešno, jer je pogrešno našao da su relevantne odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju za razrešenje ovog spornog odnosa, kao i da je pogrešno primenio član 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima koji jeste relevantan, ali u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da, u konkretnom slučaju, iako je utvrđena nezakonitost prestanka radnog odnosa, ne postoji odgovornost za štetu na strani poslodavca, jer postoji okolnost na strani zaposlenog koja prekida uzročnu vezu između akta o prestanku radnog odnosa i nastale štete, odnosno duševna bolest za koju tuženi nije znao niti je mogao znati u vreme donošenja odluke o prestanku radnog odnosa.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. februara 2008. godine protiv drugostepene presude izjavio reviziju. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 23. oktobra 2008. godine (u uvodu presude ja navedeno da je rešenje doneto u sednici veća održanoj 23. oktobra 2007. godine) doneo osporeno rešenje Rev. 1010/08 kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se ne može podneti; da je u tužbi podnetoj 18. februara 1998. godine tužilac tražio isplatu iznosa od 25.000,00 dinara, na ime izgubljene zarade za period od 12. avgusta 1993. godine do 22. decembra 1997. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u visini stope rasta cene na malo uvećane za 1,2%, računajući od 22. decembra 1997. godine do konačne isplate i uplatu pripadajućih doprinosa na taj iznos izgubljene zarade u iznosu od 30.000,00 dinara; da je na ročištu za glavnu raspravu od 20. februara 2002. godine objektivno preinačio tužbu, zahtevajući po istom pravnom osnovu isplatu iznosa od 596.398,82 dinara; da je na ročištu za glavnu raspravu od 5. septembra 2006. godine tužilac smanjio svoj tužbeni zahtev za isplatu naknade zarade tražeći da se tuženi obaveže da mu na ime naknade zarade za period od 17. aprila 1995. godine do 20. januara 1998. godine isplati iznos od 18.181,00 dinara i na ime zakonske zatezne kamate na taj iznos počev od 18. aprila 1995. godine do 30. aprila 2006. godine iznos od 642.919,78 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2006. godine do konačne isplate; da se, kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko – pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, dozvoljenost revizije ceni prema odredbama člana 382. stav 2. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koji je važio u momentu preinačenja tužbe; da je prema odredbi člana 29. stav 1. Zakona o parničnom postupku za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost glavnog zahteva; da je u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude 18.000,00 dinara, kao vrednost glavnog zahteva, koji ne doseže zakonom propisani limit za izjavljivanje revizije, koji prema odredbi člana 382. stav 2. Zakona iznosi 300.000,00 dinara, zbog čega, po oceni Vrhovnog suda Srbije, revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena.

Vrhovni sud Srbije je 11. decembra 2008. godine doneo rešenje Rev. 1010/08 kojim je ispravljeno osporeno revizijsko rešenje od 23. oktobra 2008. godine, tako što u uvodu presude kao godina održavanja sednice veća stoji 2008. godina.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. stav 4.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona. U vreme podnošenja predmetne tužbe prvostepenom sudu 18. februara 1998. godine na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), čijom je odredbom člana 382. stav 2. bilo propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko - pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000,00 novih dinara. Stavom 4. istog člana Zakona bilo je propisano da:

"Izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija je uvek dozvoljena:

1) u sporovima o izdržavanju;

2) u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada;

3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje."

Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da je u sporovima zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada, revizija bila dozvoljena i ako je vrednost predmeta spora manja od 300.000,00 dinara.

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa stanovišta citiranih odredaba Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da ovim rešenjem nije na pravilan način odlučeno o reviziji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Iz obrazloženja osporenog rešenja proističe da je, prema stavu Vrhovnog suda, u sporovima o novčanom potraživanju iz radnog odnosa revizija dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinsko-pravnim sporovima koji se odnose na novčana potraživanja. Ovakav stav Vrhovnog suda je, po oceni Ustavnog suda, ispravan kada se radi o izjavljenim revizijama o kojima se odlučuje primenom odredaba važećeg Zakona o parničnom postupku, ali se ne može primeniti kada se o izjavljenoj reviziji, u smislu prelaznih odredaba člana 491. Zakona, odlučuje primenom odredaba ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, jer je protivan odredbi člana 382. stav 4. tačka 2) ranije važećeg Zakona, koja, izuzetno, i kada se radi o tužbenom zahtevu iz stava 2. istog člana dozvoljava mogućnost podnošenja revizije protiv pravosnažne presude u sporovima zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada. U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe upravo čini neisplaćena zarada iz radnog odnosa i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, što jesu prihodi i materijalna prava po osnovu rada, tako da sama vrednost predmeta spora nije opredeljujuća kod odluke o dozvoljenosti predmetne revizije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da revizija koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljena u pogledu zakonskog osnova za njeno izjavljivanje, odnosno nije podneta protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, kako je to Vrhovni sud utvrdio osporenim revizijskim rešenjem, pogrešno polazeći od odredbe člana 382. stav 2. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni sud morao o dozvoljenosti izjavljene revizije odlučiti primenom odredbe člana 382. stav 4. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, a na koji upućuje odredba člana 491. stav 4. važećeg Zakona o parničnom postupku.

6. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava i člana 36. stav 2. Ustava, a imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1010/07 od 23. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te pravo na pravno sredstvo. Naime, u situaciji kada je revizija odbačena iako je o njoj očigledno trebalo meritorno odlučivati, suštinski je došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno do uskraćivanja njegovog prava da nadležan sud oceni sve navode podnete revizije i pravično raspravi i odluči o potencijalnim pravima podnosioca ustavne žalbe na koja je u reviziji ukazao.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo i ujedno poništio osporeno revizijsko rešenje, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava, uz određivanje da stvarno nadležan sud o izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe protiv pobijane drugostepene presude Okružnog suda u Novom Sadu u najkraćem roku donese novu odluku.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o reviziji podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih navednih prava biti preispitana po vanrednom pravnom sredstvu u parničnom postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje u ovom delu ustavne žalbe.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 18. februara 1998. godine, a da je osporeno revizijsko rešenje Rev. 1010/08 doneto 23. oktobra 2008. godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 18. februara 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv JŽTP "Beograd", sekcija za STP "Novi Sad", zbog neisplaćenih zarada i doprinosa po osnovu rada i prvostepeni sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 16. april 1998. godine, odnosno nakon dva meseca od podnošenja tužbe. Međutim, ročište nije održano jer punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije pristupio iako je bio uredno pozvan. Prvostepeni sud je u periodu do 5. aprila 2001. godine tri puta odredio mirovanje postupka zbog nepristupanja ročištu podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika uprkos urednim pozivima. Prva prvostepena presuda je doneta 20. februara 2003. godine, odnosno u periodu kraćem od dve godine od dana održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu. Drugostepeni sud je ukinuo navedenu presudu u roku od pet meseci od dana podnošenja žalbe tuženog i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Druga prvostepena presuda je doneta u roku kraćem od tri godine od dana vraćanja predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu. U ovom periodu je zakazano i održano pet ročišta za glavnu raspravu, izvedeni su dokazi veštačenjem i pokušano je mirno rešavanje parnice, zaključenjem poravnanja. Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu kojom je preinačena prvostepena presuda u roku kraćem od godinu dana od podnošenja žalbe, a Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje o odbacivanju revizije u roku od osam meseci od dana izjavljivanja revizije podnosioca.

Imajući u vidu da je prvo ročište za glavnu raspravu održano nakon tri godine od dana podnošenja tužbe isključivo zbog krivice tužioca, odnosno podnosioca ustavne žalbe, te da je postupak pravnosnažno okončan nakon šest godina (u ovom periodu su donete dve prvostepene i dve drugostepene odluke, izvedeni su dokazi veštačenjem putem veštaka finansijske i medicinske struke, više puta je pokušano mirno rešavanje parnice), te da je Vrhovni sud Srbije rešenje o odbacivanju revizije doneo u roku od osam meseci od dana izjavljivanja revizije, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud je odredio da nadležni sud u najkraćem mogućem roku donese novu odluku o reviziji, s obzirom da je poništio osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti