Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Zorana i Miodraga Stojanovića, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Leskovcu. Spor oko poslovnog prostora trajao je preko deset godina, što je dovelo do povrede člana 32. Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Stojanovića i Miodraga Stojanovića, obojice iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zorana Stojanovića i Miodraga Stojanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2542/07 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Stojanović i Miodrag Stojanović, obojica iz Leskovca, su 20. avgusta 2010. godine , preko punomoćnika Mladena Simića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog sud u Nišu Gž. 1984/10 od 1. jula 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava Republike Srbije, povrede načela iz čl. 1, 3, 19. i 21. Ustava, kao i povrede odredaba člana 86. stav 1. i člana 88. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu odbijena žalba podnosilaca i potvrđena prvostepena presuda „koja je apsolutno nezakonita i neutemeljena na činjeničnom stanju“, da je Apelacioni sud u Nišu doneo osporenu presudu „bez ijednog osvrta na navode žalbe“; da je drugostepeni sud pogrešno našao da ne postoje povrede odredaba Zakona o parničnom postupku na koje se u žalbi protiv prvostepene presude ukazuje; da se drugostepeni sud u presudi pogrešno osvrće na to da li su tužioci imali valjan pravni osnov za sticanje svojine na celoj stambenoj zgradi; da je i ovde sud pogrešno i bez ijednog dokaza izveo zaključak suprotan činjenicama u predmetu spora i upustio se u ocenu prezumpcije tačnosti i zakonitosti vođenja katastra nepokretnosti; da je, iako su podnosioci to tražili, Apelacioni sud u Nišu odbio da otvori raspravu po žalbi protiv prvostepene presude; da je s obzirom na navedeno, osporenom odlukom Apelacionog suda u Nišu povređeno načelo vladavine prava proklamovano čl. 1. i 3. Ustava, jer je tužiocima onemogućeno da se koriste zakonima države u kojoj su građani; da tužiocima nije data mogućnost da ravnopravno sa tuženima učestvuju u parničnom postupku i dokažu svoje neotuđivo pravo na imovinu, što je suprotno odredbi člana 21. stav 2. Ustava; da je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer nisu imali sudsku zaštitu, a ni pravično suđenje u razumnom roku, jer je spor trajao preko deset godina, a onemogućeno im je da raspravljaju pred sudom o onome što je navedeo kao utvrđeno o njihovom pravu ili obavezi; da su iz svih navedenih razloga povređene odredbe čl. 35. i 36. Ustava, jer je tužiocima ovakvim suđenjem naneta materijalna šteta, a ovakvom odlukom je presečena svaka dalja pravna mogućnost u zaštiti prava, koja je Ustavom zajemčena. Podnosioci predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu tako što će poništiti osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu i da naredi uklanjanje štetnih posledica po podnosioce.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2542/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosioci ustavne žalbe su 14. oktobra 1999. godine podneli Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća za stambene usluge „Dom“ iz Leskovca i Trgovinsko-proizvodnog preduzeća „Moris“ iz Leskovca, sa predlogom da sud obaveže tužene da tužiocima predaju u svojinu (posed) poslovni prostor koji se nalazi u Leskovcu, u ul. Južnomoravskih birgada broj 78, na katastarskoj parceli 2211, površine od 81m2, KO Leskovac, slobodan od svih lica i stvari. Podneskom od 20. januara 2000. godine tužioci su ispravili tužbu u pogledu oznake kućnog broja sporne nepokretnosti.

Opštinski sud u Leskovcu je prvo ročište u ovom sporu održao 7. novembra 2000. godine, koje je odloženo na predlog punomoćnika tužilaca radi preciziranja tužbenog zahteva; istog dana prvostepenom sudu je dostavljen podnesak drugotuženog kojim obaveštava sud da nije zakupac predmetnih prostorija.

U narednih godinu dana (do 24. oktobra 2001. godine) prvostepeni sud je zakazao još devet ročišta, koja su uglavnom odložena ili nisu održana, te se na njima nije ni raspravljalo o predmetu spora.

Nakon toga, postupak je nastavljen pred novim predsednikom sudskog veća koji je zakazao ročište za 10. septembar 2002. godine, koje je na molbu punomoćnika tužilaca odloženo zbog njegove sprečenosti da prisustvuje ročištu.

Tužioci su podneskom od 18. novembra 2002. godine povukli tužbu prema drugotuženom, a na ročištu 23. januara 2003. godine prvotuženi JP „Dom“ je predložilo da se obavesti Republičko javno pravobranilaštvo radi uključivanja u spor, te se Republika Srbija uključila u spor kao umešač na strani tuženog. Na ročištu 4. marta 2003. godine, posle izvedenih dokaza čitanjem dostavljene dokumentacije i odustanka tužilaca od izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka zaključena je glavna rasprava.

Nakon toga, postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu je nastavljen ponovnim otvaranjem glavne rasprave pred novim, trećim, predsednikom sudskog veća na ročištu održanom 12. januara 2004. godine, kada je rasprava počela iznova. Na ročištu 7. aprila 2004. godine, sud je ostvario uvid u dostavljenu dokumentaciju, izveo dokaz saslušanjem tužilaca i tuženog kao parničnih stranaka, odbio predlog tuženog za veštačenje od strane veštaka geodetske struke i zaključio glavnu raspravu.

Opštinski sud u Leskovcu je presudom P. 2347/99 od 7. aprila 2004. godine odbio tužbeni zahtev da se obaveže tuženik JP „Dom“ da tužiocima preda u svojinu predmetni poslovni prostor. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 15. jula 2004. godine.

Tužioci su podneli žalbu protiv prvostepene presude 27. jula 2004. godine.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1362/04 od 10. decembra 2004. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2374/99 od 7. aprila 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, zbog toga što je činjenično stanje nepotpuno i pogrešno utvrđeno, ukazujući i da treba naložiti tužiocima da prošire tužbu i na Republiku Srbiju.

Ponovni postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu je započet na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. februara 2005. godine, a tužioci su uredili tužbeni zahtev podneskom od 22. februara 2005. godine.

Na ročištu održanom 4. marta 2005. godine prvostepeni sud je odlučio da izvede dokaz uviđajem na licu mesta (izvršen 21. marta 2005. godine) i veštačenjem od strane Službe za katastar nepokretnosti iz Leskovca u pogledu istorijata parcele koja se nalazi na katastarskoj parceli broj 2211, u KO Leskovac i objekta koji se na njoj nalazi, čiji veštak D. M. je sudu dostavio nalaz 29. marta 2005. godine.

Na ročištu održanom 18. jula 2005. godine saslušan je veštak D. M. i na predlog tužilaca, koji su u celini osporili nalaz veštaka, određeno dodatno veštačenje od strane geometra Lj. Ž, koji je izveštaj o veštačenju dostavio prvostepenom sudu 3. novembra 2005. godine.

Na ročištu održanom 2. decembra 2005. godine tuženi su osporili nalaz i mišljenje veštaka Lj. Ž. i predložili da se izvrši usaglašavanje nalaza veštaka, te je na ročištu 7. februara 2006. godine prvostepeni sud naložio veštaku D. M. da dostavi svoje izjašnjenje o nalazu veštaka Lj. Ž, što je on učinio 9. februara 2006. godine.

Ročište zakazano za 16. mart 2006. godine je odloženo radi odlučivanja o zahtevu tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem predsednika Opštinskog suda u Leskovcu od 4. aprila 2006. godine.

Na ročištu održanom 4. decembra 2006. godine na predlog tuženih određeno je novo veštačenje sa spiska veštaka Okružnog suda u Leskovcu.

Nakon toga, rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu od 8. decembra 2006. godine odbačen je zahtev tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije kao nedopušten, a rešenjem Okružnog suda u Leskovcu od 22. januara 2007. godine odbijen je zahtev tužilaca za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Leskovcu kao neosnovan.

Na ročište zakazano za 2. mart 2007. godine punomoćnik tužioca nije pristupio, iako uredno pozvan, niti je svoj izostanak opravdao, te je prvostepeni sud doneo rešenje P. 49/05 da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca je 7. maja 2007. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je usvojen rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu od 6. avgusta 2007. godine.

Na ročištu od 26. oktobra 2007. godine tužioci su predložili da se saslušaju veštaci D. M. i Lj. Ž. zbog kontradiktornosti njihovih nalaza i mišljenja. Prilikom pokušaja usaglašavanja veštaka na ročištu 12. novembra 2007. godine svaki od veštaka je ostao pri svom nalazu i mišljenju, te je na predlog punomoćnika tužilaca određeno veštačenje preko veštaka Republičkog geodetskog zavoda u Beogradu.

Republički geodetski zavod u Beogradu je izvršio veštačenje preko Službe za katastar nepokretnosti u Nišu, te je mišljenje veštaka G. M. dostavljeno Opštinskom sudu u Leskovcu 12. marta 2008. godine.

Na ročištu 15. maja 2008. godine punomoćnik tužilaca je osporio nalaz i mišljenje veštaka G. M. u celosti i predložio da sud za naredno ročište „pozove sve veštake“, a podneskom od 7. avgusta 2008. godine dostavio sudu „dodatna pitanja za veštaka“.

Na ročištu 1. oktobra 2008. godine saslušan je veštak G. M. i zaključena glavna rasprava, koja je zatim ponovo otvorena radi odlučivanja o predlogu punomoćnika tužilaca za delegaciju suda, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 886/08 od 20. novembra 2008. godine.

Na ročištu održanom 13. januara 2009. godine prvostepeni sud je odbio predlog tužilaca da se suoče veštaci G. M. i Lj. Ž. zbog protivrečnosti u njihovim nalazima i da se odredi novo veštačenje preko Geodetskog fakulteta u Beogradu, a glavna rasprava je zaključena.

Presudom P. 2542/07 od 13. janaura 2009. godine Opštinski sud u Leskovcu je odbio tužbeni zahtev da se tuženi obavežu da tužiocima predaju u svojinu i državinu poslovnu prostoriju koja se nalazi u Leskovcu u ul. Južnomoravskih brigada broj 49, ranije broj 35, na kat. parceli broj 2211, površine 42,40m2, sa placem od 10m2, kao neosnovan.

Tužioci su protiv prvostepene presude podneli žalbu 5. marta 2009. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1984/10 od 1. jula 2010. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2542/07 od 13. januara 2009. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da u donošenju pobijane presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se žalbom tužilaca neosnovano ukazuje; da izreka presude ne protivureči razlozima presude, a razlozi o bitnim činjenicama su jasni i nisu protivurečni; da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalano pravo kada je stao na stanovište da tužioci nemaju pravno valjani osnov za sticanje svojine na poslovnoj prostoriji u vlasništvu tužene Republike Srbije, na kojoj je korisnik tuženi JP „Dom“ i da rešenje Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove opštine Leskovac broj 465-9/87 od 2. marta 1987. godine nije moglo da predstavlja pravni osnov za upis prava svojine na pravnom prethodniku tužilaca Stojanović Mihajlu na celom objektu površine 81m2, kao i za nosioca prava korišćenja na katastarskoj parceli broj 2211, ukupne površine 91m2, te da tužioci nisu stekli pravo svojina na spornoj poslovnoj prostoriji ni po jednom od osnova predviđenih članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i odbio tužbeni zahtev; da evidencija katastra ne predstavlja apsolutni, neoborivi dokaz o pravu vlasništva lica na čije je ime nepokretnost upisana, već je potrebno da to lice ima pravno valjan osnov podoban za sticanje svojine; da su neosnovani žalbeni navodi kojima tužioci ističu da je na osnovu zakona sproveden upravni postupak u kome po rešenju Opštinske geodetske uprave broj 711-465 od 13. maja 1987. godine preneto pravo vlasništva na katastarskoj parceli 2211, kuća od 81m2 i dvorište od 10m2, u korist Stojanović Mihajla i da se sada ovo pravo ne može osporavati, sa razloga što je sud upravo dužan da oceni da li su tužioci imali pravno valjan osnov za sticanje svojine na celoj stambenoj zgradi, pa time i na sporni poslovni prostor, što je osnovna i bitna činjenica za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1.); da je v ladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se v ladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da su p red Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.), da se j emče privatna, zadružna i javna svojina i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.) i da je k orišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini slobodno (član 88. stav 1.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli parnični postupak podnošenjem tužbe 14. oktobra 1999. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu 1. jula 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude trajao deset godina i osam i po meseci , što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom slučaju se radilo o složenijem sporu, ali sprovedeni dokazni postupak i činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora svakako bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radilo o sporu povodom prava svojine na nepokretnosti, te da su podnosioci imali opravdan interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je zatim utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u određenoj meri doprineli dužem trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je više ročišta odloženo zbog sprečenosti punomoćnika podnosilaca da pristupi ročištu (12. marta 2001. godine, 10. septembra 2002. godine) ili zbog nedolaska punomoćnika stranaka, odnosno na njihov zajednički predlog (22. decembra 2000. godine, 5. oktobra 2005. godine), a da su neka ročišta odložena na predlog punomoćnika podnosilaca radi ispravke i dopune tužbenog zahteva (7. novembra 2000. godine, 7. februara 2001. godine), usled čega je trajanje postupka produženo za više meseci; da je zbog nedolaska punomoćnika tužilaca na ročište 2. marta 2007. godine sud doneo rešenje da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, te je postupak nastavljen posle pet meseci, donošenjem rešenja kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje od 6. avgusta 2007. godine,

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao nadležni, pre svega, prvostepeni sud svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Tako je Opštinski sud u Leskovcu prvo ročište za glavnu raspravu zakazao posle više od godinu dana od prijema tužbe u sudu, posle ročišta 24. oktobra 2001. godine naredno ročište je zakazano kroz deset i po meseci, a posle ročišta 4. marta 2003. godine – kroz deset meseci. Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu P. 2374/99 od 7. aprila 2004. godine postupalo je troje predsednika veća, što je nesumnjivo doprinelo dužem trajanju postupka, tako da je navedena presuda doneta posle četiri i po godine od podnošenja tužbe, a da je sud izveo samo dokaze čitanjem dokumentacije koju su dostavile stranke i saslušanjem tužilaca i tuženog kao parničnih stranaka. I u ponovnom prvostepenom postupku je bilo izvesnih propusta u postupanju suda koji nisu u skladu sa obavezom za efikasno i delotvorno postupanje iz člana 10. Zakona o parničnom postupku, kao što je npr. nezakazivanje ročišta osam meseci nakon donošenja rešenja predsednika prvostepenog suda od 4. aprila 2006. godine kojim se odbija zahtev tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije kao neosnovan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2542/07, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1984/10 od 1. jula 2010. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje prevashodno zasniva na navodima koji su bili izneti i u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio drugostepeni sud u osporenoj presudi. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Nišu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku , a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim ni proizvoljnim. Ustavni sud ukazuje da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene. U vezi sa navodom ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Nišu odbio da otvori raspravu po žalbi protiv prvostepene presude na kojoj bi morao izvesti određene dokaze koji idu u korist tužilaca, iako je to bio dužan u smislu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da Apelacioni sud u Nišu nije našao da se ožalbena prvostepena presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili da su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, te time nisu bili ispunjeni propisani uslovi za zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom iz navedene odredbe zakona. S obzirom na navedeno Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude .

S obzirom na to da se tvrdnje o postojanju povrede prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje koje je Ustavni sud ocenio, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnje o povredi ovih prava.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da nema osnova za tvrdnju da su osporeno m presudom podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan i. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

U odnosu na odredbe čl. 1, 3, 19. Ustava čija je povreda istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim načelima, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, kao ni odredbama člana 86. stav 1. i člana 88. stav 1. Ustava, ne jemče konkretna ljudska prava i slobode, te se ona ni ne mogu štititi u postupku po ustavnoj žalbi.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu rešenja odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na to da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu stavili zahtev za utvrđivanje nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i zahteva ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem povrede ovog prava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti