Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede na radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu konobarice koja je tražila naknadu štete od poslodavca zbog teških povreda zadobijenih u eksploziji bombe koju je aktivirao gost. Sud je potvrdio da ne postoji odgovornost poslodavca, ni subjektivna ni objektivna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3857/2010
03.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Đalinski iz Novog Kneževca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Snežane Đalinski protiv presude Opštinskog suda u Novom Kneževcu P.1 306/07 od 2. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.I 4178/08 od 21. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Đalinski iz Novog Kneževca podnela je 19. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Isidora Lazića, advokata iz Čoke, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Kneževcu P.1 306/07 od 2. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.I 4178/08 od 21. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da ne može sud da utvrdi da je do povrede došlo bez krivice tuženih kao vlasnika konkretnog objekta, jer je do povrede došlo zato što poslodavac nije obezbedio bezbedne uslove rada, odnosno da je poslodavac propustio da zaštiti integritet zaposlenih, pa je odgovoran za nastalu štetu, a uzročno-posledična veza između nastale štete i poslodavca se nalazi u činjenici da je tuženi svojim nečinjenjem omogućio da do štete za tužilju dođe. Prema iznetom stavu podnositeljke, sud je morao da ceni činjenicu da je do nesreće na poslu došlo u kafani, gde postoje okolnosti koje ukazuju da je rad u kafani rad sa povećanom opasnošću. Podnositeljka je navele i da je postupak u kome su donete osporene presude, otpočeo 23. maja 2005. godine i da je trajao neopravdano dugo, ukupno više od pet godina, te da postupak nije okončan u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna navedenom članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Kneževcu odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila, između ostalog, da sud obaveže tuženog, bivšeg poslodavca tužilje, da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati navedene novčane iznose. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je tužilja obavljala poslove konobara kod tuženog u kafani ; da je 6. januara 2002. godine u večernjim satima, u tu kafanu ušao N.N, koji je bio u alkoholisanom stanju, koji je u jednom momentu bacio na pod bombu, a koju pre toga niko nije video, usled čega su poginuli neki od gostiju, dok su neki ranjeni; tom prilikom i tužilja je zadobila teške telesne povrede. U obrazloženju je, takođe, navedeno i da je u toku postupka utvrđeno da u navedenoj kafani, osim verbalnih sukoba nekih gostiju sa tužiljom, kada nije htela da ih posluži jer su vidno bili u alkoholisanom stanju, tužilju niko nikada nije fizički napao, niti je u kafani bilo tuča, kao i da, kako u toj kafani, tako ni u drugim kafanama u mest u, nije praktikovano angažovanje fizičkog obezbeđenja, niti postavljanje bezbednosnih uređaja za detekciju naoružanja. Prema stanovištu prvostepenog suda izraženom u osporenoj presudi, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je šteta nastupila iz uzroka koje poslodavac nije mogao da kontroliše, predvidi, ili otkloni, a šteta je prouzrokovana isključivo radnjom drugog lice, to ne postoji uzročna veza između nastale štete i poslodavca kod koga je tužilja radila, te ne postoji ni odgovornost za štetu.

Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je 21. juna 2010. godine doneo osporenu presudu Gž.I 4178/10, kojom je usvojio žalbu tužilje u delu kojim je osporena odluka o troškovima postupka, dok je u preostalom delu ovu žalbu odbio . U obrazloženju drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da iz činjeničnog utvrđenja sledi da obavljanje delatnosti u kafani u kojoj je tužilja obavljala poslove konobara nije predstavljalo povećanu opasnost za okolinu, koja bi zahtevala organizovanje rada uz posebne mere opreza i kontrole, čime je isključena objektivna odgovornost. Dalje je navedeno da je krivica osnov odgovornosti pri nastanku štete usled nedozvoljenog postupka poslodavca, pored ostalog, i zbog propuštanja radnji koje su morale da budu preduzete, a koje su u uzročnoj vezi sa štetom, ali kako se ista iskazuje kao pravni standard odrešen odnosom između očekivanog i konkretnog ponašanja, a proizlazi iz opšte dužnosti savesnog vršenja poslova i zadataka kojima se obezbeđuju bezbedni uslovi za rad, to u odsustvu bilo kojih propusta organizacione prirode, u smislu izostanka bezbednosnih mera, a pri utvrđenju da postojeći uslovi rada u vreme štetnog događaja to nisu ni iziskivali, sledi da je pretpostavljena krivica tuženog, oborena utvrđivanjem da je šteta nastala isključivom krivicom trećeg lica, čija se radnja kritičnom prilikom nije mogla predvideti.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svak ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - Odluka USJ i 57/89 i "Službeni list SRJ", broj 31/93) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na pravično suđenje na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na ocenu dokaza izvedenih u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, na pravilnost zaključaka redovnih sudova, kao i na primenu materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom sporu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti, kao i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava, povređeno pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju redovni sudovi su u toku postupka utvrdili da je šteta za tužilju, ovde podnositeljku ustavne žalbe, nastala isključivom krivicom trećeg lica, aktiviranjem bombe jednog od gostiju, koji je u tom događaju i poginuo. Takođe, sudovi su utvrdili, između ostalog i na osnovu iskaza tužilje, da u konkretnom objektu nikada nije bilo ni tuče, kao i da kako u tom objektu, tako i u ostalim objektima slične namene u mestu nije angažovano fizičk o obezbeđenje, niti su postavljani bezbednosni uređaj i za detekciju naoružanja. Stoga su sudovi zaključili da nema osnova za odgovornost tuženog vlasnika objekta, kako po osnovu krivice, jer je šteta nastala isključivom krivicom trećeg lica, tako ni po osnovu odgovornosti za opasnu delatnost, s obzirom na to da su utvrdili da delatnost u predmetnom objektu nije predstavljala povećanu o pasnost za okolinu koja bi zahtevala organizovanje rada uz posebne mere opreza i kontrole.

Prema oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu citirane odredbe zakona, stanovište koje su redovni sudovi zauzeli u osporenim presudama nije posledica pogrešne primene materijalnog prava, niti je ono proizvoljno ili arbitrerno, već su sudovi za takvo stanovište dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u izre ci.

U vezi navoda ustavne žalbe da je trebal o da sudovi imaju u vidu da podnositeljka nije bila zaposlena kod tuženog, već da je samo obavljala poslove kod njega, bez zaključenog ugovora o radu i prijave na osiguranje nadležnom fondu, po oceni Ustavnog suda, nisu od značaja za odluku, s obzirom na to da ni osporene presude nisu donete, odnosno tužbeni zahtev nije odbijen iz razloga što podnositeljka nije bila zaposlena kod tuženog , već zato što , nezavisno od te činjenice, ne postoji odgovornost tuženog.

6. Ispitujući navod ustavne žalbe da suđenje u predmetnom parničnom postupku „nije okončano u razumnom roku“, Ustavni sud je ocenio da ukupno trajanje parničnog postupka od pet godina, u kome je u dva stepena pravnosnažno odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva, samo po sebi ne ukazuje da je postupak trajao nerazumno dugo.

Ustavna žalba, kojom se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, u slučaju kada trajanje parnice nije takvo da samo po sebi ukazuje na povredu ovog ustavnog prava, mora da sadrži konkretne i činjenično utemeljene razloge koji ukazuju na nerazumno dugo trajanje postupka, kao što su postupanje, odnosno propusti postupajućih sudova koji su doprineli trajanju postupka, kao i složenost predmeta i značaj koji predmet spora ima za podnosioca.

Kako ustavna žalba, osim navođenja vremena trajanja postupka, ne sadrži ni jedan navod kojim bi se ukazalo na propuste postupajućih sudova koji su doprineli trajanju postupka, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da nema uslova za upuštanje u raspravljanje o postojanj u povrede označenog ustavnog prava.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede na radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti