Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđivanje zaostavštine. Postupak je trajao preko deset godina, a dugom trajanju je prvenstveno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J, Z. J. (1) i Z. V. (2), svih iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J, Z. J. (1) i Z. V. (2) i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6034/03 i P. 41/09 (raniji broj predmeta P. 782/01), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J, Z. J. (1) i Z. V. (2), svi iz L, su 15. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz L, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6034/03 i P. 41/09 (raniji broj predmeta P. 782/01).

U ustavnoj žalbi je dat hronološki prikaz radnji u predmetnom sudskom postupku.

Predložili su Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi povredu navedenog ustavnog prava u predmetnom parničnom postupku. Tražili su naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 6034/03 i P. 41/09 (raniji broj predmeta P. 782/01), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M . J, Z. J. (1) i Z. V. (2), ovde podnosioci ustavne žalbe, su 27. februara 2001. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog P. J, radi utvrđivanja zaostavštine. Predmet je formiran pod brojem P. 782/01.

Tuženi je dostavio odgovor na tužbu sudu 7. aprila 2001. godine.

Tužioci su podneskom od 26. juna 2001. godine proširili tužbu i na druga lica.

Opštinski sud u Leskovcu je dopisima od 21. avgusta i 21. novembra 2001. godine tražio od Službe za katastar nepokretnosti izveštaj o istorijatu imovine koja se vodila na ime A. J.

Opštinski sud u Leskovcu je presudom P. 782/01 od 12. decembra 2002. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta za glavnu raspravu nisu održana (jedno nije održano zbog neprisustvovanja punomoćnika tužilaca ročištu). Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i izvođenjem veštačenja.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1008/03 od 20. oktobra 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i postupak vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Leskovcu 22. oktobra 2003. godine, a ukidajuće rešenje je dostavljeno punomoćniku tužilaca 27. oktobra 2003. godine. Predmet je formiran pod novim brojem P. 6034/03.

Tužioci su podneskom od 1. jula 2005. godine precizirali tužbeni zahtev u skladu sa primedbama iz ukidajućeg rešenja drugostepenog rešenja.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka građevinske struke su dostavljeni sudu 26. maja 2006. godine na okolnost tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti.

Tužioci su podneskom od 12. jula 2006. godine osporili nalaz i mišljenje sudskog veštaka.

Odgovor veštaka na primedbe tužilaca dat je 17. jula 2006. godine.

Tužioci su podneskom od 18. decembra 2006. godine precizirali svoj tužbeni zahtev.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka za grafoskopiju i daktiloskopiju su dostavljeni sudu septembra meseca 2008. godine.

Tuženi su podneli protivtužbu protiv tužilaca. Povodom protivtužbe je formiran predmet P. 41/09, koji je rešenjem donetim na ročištu od 26. januara 2009. godine spojen sa spisima navedenog predmeta.

Opštinski sud u Leskovcu je presudom P. 6034/03, P. 41/09 od 12. oktobra 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih i delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca. Pismeni prepis rešenja je dostavljen punomoćniku tužilaca 27. novembra 2009. godine.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je ukupno 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih osam nije održano (jedno ročište nije održano zbog tužilaca). Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, svedoka, uviđajem na licu mesta, veštačenjem preko veštaka građevinske struke i veštaka za grafoskopiju i daktiloskopiju.

Odlučujući o žalbama tužilaca-protivtuženih i tuženih- p rotivtužilaca, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2978/10 od 29. juna 2011. godine delimično potvrdio i delimično preinačio prvostepenu presudu. Navedena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 28. jula 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je se primenjivao u daljem toku postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava (videti presudu u slučaju "Soares Fernandes protiv Portugalije", od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.). U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 27. februara 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sud u Leskovcu, i da je pravnosnažno okončan nakon deset godina i četiri meseci, donošenjem drugostepene presude 29. juna 2011. godine, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je spor u predmetnom parničnom postupku bio prvenstveno činjenično, ali i pravno složen, a imajući u vidu da je sud odlučivao o tužbi koja je sadrža la veći broj tužbenih zahteva, kao i po protivtužbi, te da je u predmetnom postupku izveden veći broj veštačenja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njihovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nisu značajnije doprineli trajanju predmetnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda u Leskovcu. Na nedelotvorno postupanje navedenog suda ukazuje da je u ovom postupku zakazano čak 38 ročišta, što po oceni Ustavnog suda, predstavlja veliki broj zakazanih ročišta, bez obzira što se radi o relativno činjenično i pravno složenom sporu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio period neaktivnosti suda od godinu dana i sedam meseci , i to od 22. oktobra 2003. godine, kada je drugostepeni sud vratio spise predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja ukidajućeg rešenja, do 24. maja 2005. godine, za kada j e zakazano prvo naredno ročište nakon donošenja drugostepenog ukidajućeg rešenja. Na kraju, tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6034/03 i P. 41/09 (raniji broj predmeta P. 782/01), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. istog zakona, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i činjeničnu i pravnu složenost spora. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti