Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnim postupcima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu. Poništava rešenja Osnovnog suda u Vranju i dosuđuje podnosiocima naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog neizvršenja potraživanja prema dužniku sa većinskim državnim kapitalom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. I, T. A. i V. A, svih iz Bosilegrada, i S. K. iz sela Rajčilovci kod Bosilegrada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. I. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4i. 1341/19 od 6. februara 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4i. 1341/19 od 6. februara 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. I. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 2365/16 povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo S. I. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 2365/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo S. I. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju Ii. 2365/16 od 13. septembra 2016. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Usvaja se ustavna žalba T. A. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4i. 1379/19 od 7. februara 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

7. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4i. 1379/19 od 7. februara 2020. godine.

8. Usvaja se ustavna žalba T. A. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 1879/17 povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredama iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

9. Utvrđuje se pravo T. A. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 1879/17. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. Utvrđuje se pravo T. A. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju Ii. 1879/17 od 23. marta 2017. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

11. Usvaja se ustavna žalba V. A. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4i. 1361/19 od 6. februara 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

12. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4i. 1361/19 od 6. februara 2020. godine.

13. Usvaja se ustavna žalba V. A. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1488/16 povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

14. Utvrđuje se pravo V. A. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1488/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

15. Utvrđuje se pravo V. A. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 1488/16 od 9. maja 2016. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

16. Usvaja se ustavna žalba S. K. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4i. 1353/19 od 7. februara 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

17. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4i. 1353/19 od 7. februara 2020. godine.

18. Usvaja se ustavna žalba S. K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 4645/17 povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odedbama iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

19. Utvrđuje se pravo S. K. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 4645/17. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

20. Utvrđuje se pravo S. K. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju Ii. 4645/17 od 23. avgusta 2017. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. I, T. A. i V. A, sve iz Bosilegrada, i S. K. iz sela R, kod Bosilegrada, podnele su 18. marta 2020. godine, preko punomoćnika D. D, advokata iz Bosilegrada, Ustavnom sudu ustavne žalbe protiv rešenja navedenih u tački 1, 6, 11. i 16. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Podnositeljke ustavnih žalbi su istovremeno istakle i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava u izvršnim postupcima koji su označeni u tački 3, 8, 13. i 18. izreke.

Podnositeljke ustavnih žalbi navode da su osporenim rešenjima odbačeni njihovi prigovori radi ubrzavanja izvršnih postupaka, iako se radi o postupcima koji nisu okončani i u kojima još nisu namirena potraživanja podnositeljki iz radnog odnosa. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe, te da im utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih rešenjima o izvršenju i na ime troškova zastupanja advokata u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnih postupaka, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama čl. 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupak po ovim ustavnim žalbama. Predmet je zaveden pod brojem Už- 3863/2020.

S. K. iz sela Rajčilovci, kod Bosilegrada, podnela je 13. aprila 2022. godine, preko punomoćnika D. D, advokata iz Bosilegrada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4 I. 21/22 od 21. februara 2022. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Ržg. 32/22 od 16. marta 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Ovom ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor navedene podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 4645/17.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. stav 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po ovim ustavnim žalbama radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavnih žalbi povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverioci V. A, S. I, T. A. i S. K, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, podnele su 4. maja 2016, 6. septembra 2016, 21. marta 2017. i 18. avgusta 2017. godine Osnovnom sudu u Vranju predloge za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J.“ AD Vranje, na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda kojima je dužnik obavezan da isplati poveriocima potraživanja iz radnog odnosa. Osnovni sud u Vranju je doneo rešenja I. 1488/16 od 9. maja 2016. godine, Ii. 2365/16 od 13. novembra 2016. godine, Ii. 1879/17 od 23. marta 2017. godine i Ii. 4645/17 od 23. avgusta 2017. godine, kojima je usvojio predloge za izvršenje.

Predlagači, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, podnele su 20. decembra i 25. decembra 2019. godine Osnovnom sudu u Vranju prigovore radi ubrzavanja izvršnih postupaka u kome su doneta navedena rešenja.

Osnovni sud u Vranju je doneo osporena rešenja R4i. 1341/19 od 6. februara 2020. godine, R4i. 1379/19 od 7. februara 2020. godine i R4i. 1353/19 od 7. februara 2020. godine kojim je odbacio kao nedozvoljene prigovore predlagača S. I, T. A. i S. K, ovde podnositeljki ustavnih žalbi. U obrazloženju osporenih rešenja je navedeno da se radi o postupcima koji su okončani pred sudom donošenjem rešenja o izvršenju i dostavljanjem istih javnom izvršitelju na dalje postupanje, pa da je odredbom člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča.

Osnovni sud u Vranju je 6. februara 2020. godine doneo osporeno rešenje R4i. 1361/19, kojim je odbacio prigovor predlagača V. A, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao neuredan, ističući da prigovor ne sadrži nijedan podatak o tome da sud kasni sa odlučivanjem, u smislu odredbe člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Osnovni sud u Vranju je 21. februara 2022. godine doneo osporeno rešenje R4I. 21/22, kojim je odbio kao neosnovan prigovor predlagača S. K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu Ii. 4645/17.

Odlučujući o žalbi navedenog predlagača, Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem Ržg. 32/22 od 16. marta 2022. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, pa da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, dok se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući navode ustavnih žalbi kojima se pobijaju navedena rešenja sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da se osporena rešenja Osnovnog suda u Vranju R4i. 1341/19 od 6. februara 2020. godine, R4i. 1379/19 od 7. februara 2020. godine i R4i. 1353/19 od 7. februara 2020. godine, kojima su odbačeni prigovori podnositeljki S. I, T. A. i S. K. radi ubrzavanja izvršnih postupaka, zasnivaju na pravnom stanovištu prema kome sud, u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, ne može da postupa po predmetnim prigovorima, jer postupke sprovođenja izvršenja vodi javni izvršitelj. Sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženje osporenog rešenja R4i. 1361/19 od 6. februara 2020. godine, kojim je odbačeno isto pravno sredstvo koje je uložila podnositeljka V. A, temelji na pravnoj oceni o neurednosti prigovora zato što ne sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem.

U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetne izvršne postupke povodom kojih je izjavljen prigovor, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Iz sadržine dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da su se postupci prinudnog namirenja potraživanja vodili pred Osnovnim sudom u Vranju, te da su zatim nastavljeni pred javnim izvršiteljem, a da je navedeni sud te predmete po evidenciji tretirao kao rešene uprkos tome što nije postojala formalna odluka o okončanju postupka na jedan od dva zakonom propisana načina.

Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Osnovni sud u Vranju izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se radi o okončanim izvršnim postupcima i da se prigovorima radi ubrzavanja ne može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem.

U pogledu osporenog rešenja kojim je odbačen kao neuredan prigovor podnositeljke ustavne žalbe V. A, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Vranju hronološki naveo procesne radnje koje su preduzeli postupajući sud i podnositeljka kao izvršni poverilac, pa da je uporište za odbacivanje prigovora isključivo našao u rešenju o prekidu postupka I. 1488/16 od 30. januara 2019. godine, ocenjujući da je sud za vreme trajanja prekida onemogućen da preduzima bilo koje procesne radnje. Međutim, uzimajući u obzir da je u prigovoru navedeno kada je doneto rešenje o izvršenju i koliko je trajao izvršni postupak do momenta podnošenja ovog pravnog sredstva, Ustavni sud smatra da su navodi iz prigovora, u konkretnom slučaju, bili dovoljni i da su ispunjavali zahtev iz člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, posebno jer je izvršni postupak do momenta kada je prekinut trajao više od dve godine i sedam meseci. Bitna karakteristika izvršnog postupka jeste njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Ustavni sud ukazuje da procesni zakon koji uređuje izvršni postupak afirmiše načela oficijelnosti i hitnosti koja od suda zahtevaju aktivno postupanje sve do okončanja izvršnog postupka i hitno preduzimanje radnji koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanje izvršnog postupka u što kraćem roku (videti o tome, između ostalog, u Odluci Ustavnog suda Už-1138/2011od 24. decembra 2013. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište Osnovnog suda u Vranju da prigovor podnositeljke ustavne žalbe V. A. ne sadrži podatke potrebne za odlučivanje.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Vranju R4i. 1341/19 od 6. februara 2020. godine, R4i. 1379/19 od 7. februara 2020. godine, R4i. 1353/19 od 7. februara 2020. godine i R4i. 1361/19 od 6. februara 2020. godine povređeno pravo podnositeljki ustavnih žalbi na pravično suđenje, te je ustavne žalbe u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tač. 1, 6, 11. i 16. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenja Osnovnog suda u Vranju R4i. 1341/19 od 6. februara 2020. godine, R4i. 1379/19 od 7. februara 2020. godine, R4i. 1353/19 od 7. februara 2020. godine i R4i. 1361/19 od 6. februara 2020. godine, odlučujući kao u tač. 2, 7, 12. i 17. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o prigovorima podnositeljki radi ubrzavanja izvršnih postupaka.

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništio rešenja doneta po prigovorima radi ubrzavanja izvršnih postupaka, to Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavnih žalbi u delovima u kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo.

U vezi sa zahtevima za naknadu materijalne štete na ime advokatskih troškova koje su podnositeljke imale u postupcima po prigovorima radi ubrzavanja izvršnih postupaka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavne žalbe u tim delovima odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tač. 1, 6, 11. i 16. izreke.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Osnovnim sudom u Vranju, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog sudaza ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su osporeni izvršni postupci koji su vođeni nad preduzećem sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupaka trajali između dve godine i četiri meseca i tri godine i šest meseci, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljkama ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetima Ii. 2365/16, Ii. 1879/17, I. 1488/16 i Ii. 4645/17 povređeno pravo podnositeljki na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u tač. 3, 8, 13. i 18. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnositeljki ustavnih žalbi da im je u osporenim izvršnim postupcima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljkama ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenim izvršnim postupcima, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljki koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, istovremeno predstavlja i povredu prava podnositeljki na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetima Ii. 2365/16, Ii. 1879/17, I. 1488/16 i Ii. 4645/17, odlučujući kao u tač. 3, 8, 13. i 18. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je u tač. 4, 9, 14. i 19. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavnih žalbi zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakoj u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u pomenutim izvršnim postupcima koji su se vodili pred Osnovnim sudom u Vranju. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine), kao i visinu zahteva koji su postavljeni u ustavnim žalbama.

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tač. 5, 10, 15. i 20. izreke utvrdio pravo podnositeljki ustavnih žalbi na naknadu materijalne štete, svakoj u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjima o izvršenju koja su doneta u korist podnositeljki, umanjenih za iznose koji su im po tim osnovima eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

Takođe, uzimajući u obzir da je usvojena ustavna žalba podnositeljke S. K. i da joj je posledično tome dosuđena naknada nematerijalne i materijalne štete, to Ustavni sud nalazi da je bespredmetno posebno razmatranje njene ustavne žalbe kojom se osporavaju rešenja kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja istog izvršnog postupka.

11. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.