Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi nisu pružili adekvatno obrazloženje za odbijanje navoda o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zbog formalnih nedostataka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3864/2011
12.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. T. iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. T. i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6313/10 od 11. maja 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemč eno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6313/10 od 11. maja 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljen oj protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. T. iz P. je 13 . avgusta 2011. godine, preko punomoćnika S. P , advokata iz K, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6313/10 od 11. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog čl anom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je sporne objekte izgradio ličnim radom u porodičnoj zajednici sa svojim roditeljima, te da je najveća greška što sudovi dovode u vezu izgradnju objekata sa prodajom imovine pok. oca O. u selu Š. kod P. Takođe se ističe da za gradnju kuće porodica nije imala pripremljen novac, pa ga je obezbeđivala „u hodu“ zahvaljujući sposobnosti podnosioca ustavne žalbe, koji je smatrao da kuću gradi za sebe, jer je ostao sa roditeljima. U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je drugostepeni sud potvrdio presudu Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine „očigledno paušalno“, jer nije odgovorio ni na jedan žalbeni navod. Konačno, podnosilac smatra da je odluka suda o tužbenom zahtevu koji se odnosi na ocenu punovažnosti zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju primer nepravičnog suđenja, jer je overa tog ugovora ništava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je na osnovu uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09, osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavnom žalbom se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda donete u parničnom postupku koji se vodio po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženih D.T, S.I. i N.M, tužiočevih sestara, radi utvrđenja prava svojine i utvrđivanja ništavosti ugovora.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac suvlasnik sa idealnim udelom od još 1/20 na stambenoj zgradi i pomoćnoj zgradi, kao i delu kućnog placa na kome se ovi objekti nalaze označenom kao katastarska parcela broj 5846/3, KO K, kao i na 2/20 na preostalom delu kućnog placa koji je označen kao katastarska parcela broj 5846/1, KO K, te na označenim preostalim objektima kao pripacima uz stambenu zgradu, po osnovu porodične tekovine sa ocem pok. O.T. i majkom pok. M.T, te je utvrđeno da za veličinu navedenih suvlasničkih udela tužioca na ovim nepokretnostima, ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pok. O.T. i pok. M.T, kao primalaca izdržavanja i tužene D.T, kao davaoca izdržavanja, overen pred Opštinskim sudom u Kučevu pod brojem 3R. 3/97 od 14. januara 1997. godine, ne proizvodi pravno dejstvo; drugim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev za veće tužbeno traženje od 2/20 do 1/2 na označenim nepokretnostima, kao i zahtev kojim je traženo da se utvrdi ništavost spornog ugovora za veći udeo od 2/20 do 1/2 u odnosu na navedenu nepokretnu imovinu; trećim stavom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da zaostavštinu pok. M.T. čini njena posebna imovina, to jest katastarska parcela broj 2136/3, KO B; četvrtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se utvrdi da zaostavštinu pok. M.T. čine 1/4 građevinskih objekata, i to kao suvlasnički udeo na stvarima koje su bliže označene u izreci presude, dok je petim stavom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju, overen pred Opštinskim sudom u Kučevu 3R. 3/97 od 14. januara 1997. godine, ništav u delu koji se odnosi na raspolaganje primaoca pok. M.T, zbog povrede prinudnih propisa o formi. Šestim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6313/10 od 11. maja 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena ožalbena prvostepena presuda. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je između roditelja stranaka, kao primalaca izdržavanja, i tužene D.T, kao davaoca izdržavanja, zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Opštinskim sudom u Kučevu pod brojem 3R. 3/97 od 14. januara 1997. godine, a kojim je predviđeno da primaoci izdržavanja kao naknadu za dato izdržavanje daju davaocu izdržavanja parcelu broj 5846/1 sa stambenom zgradom i drugim objektima; da je primalac izdržavanja M.T. umesto potpisa na ugovoru stavila otisak desnog kažiprsta; da je spornu parcelu 1966. godine kupio sada pok. O.T. od svog novca dobijenog prodajom svoje posebne imovine u mestu Š; da je u toku 1970. godine započeta izgradnja kuće koja je bila useljena u jesen 1971. godine; da su sve do februara ili marta 1979. godine zajednicu života i rada činili tužilac i njegovi roditelji, a poslednje dve godine i tužiočeva supruga; da je 1979. godine tužilac napustio tu zajednicu; da je otac stranaka pok. O.T. bio u radnom odnosu i svoju zaradu unosio u domaćinstvo, te da je u toku izgradnje kuće uzimao i kredite; da je majka stranaka pok. M.T. bila u radnom odnosu sve do 1967. godine, a posle toga je obavljala poslove domaćice; da je pok. M.T. imala i svoju posebnu imovinu u mestu B; da je tužilac nakon napuštanja zajednice života sa roditeljima izgradio kuću u Požarevcu, pri čemu mu je otac dao na zajam 10.000.000,00 tadašnjih dinara koje nije vratio; da je u izgradnji sporne kuće tužilac učestvovao ličnim radom, obavljajući fizičke poslove, kao i zaradom iz radnog odnosa, te novcem koji je ostvarivao preprodajom robe; da je prvostepeni sud pravilno cenio visinu ostvarenih prihoda tužioca, te njegov doprinos u radu, pri čemu je utvrđeno da su udeli ostalih zajedničara znatno veći od udela tužioca, zbog čega je pravilnom primenom odredaba čl. 177, 180. i 195. Porodičnog zakona odlučeno kao u izreci prvostepene presude; da je stoga za navedeni udeo tužioca ugovor o doživotnom izdržavanju R. 3/97 od 14. januara 1997. godine ništav pravni posao; da je pravilnom primenom odredbe člana 195. Zakona o nasleđivanju i odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju u celini, s obzirom na to da nisu povređeni prinudni propisi o formi ovog ugovora.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03-US ) propisano je da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici, a da je u suprotnom, ugovor ništav (član 195. st. 1. i 2.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13 i 55/14) propisano je: da u postupku za sastavljanje ili potvrđivanje sadržine isprave, sud sastavlja i potvrđuje ispravu kad je za nastanak prava ili punovažnost pravnog posla potrebno postojanje javne isprave (član 164.); da pre nego što pristupi sastavljanju isprave, sudija utvrđuje identitet učesnika (član 167. stav 1.); da kad je učesnik nepismen ili nem, slep, ili ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu, sastavljanje isprave vrši se u prisustvu dva punoletna svedoka koje sudija lično poznaje ili čiji je identitet utvrdio javnim ispravama sa fotografijom (član 168.); da sud potvrđuje sadržinu isprave kada je zakonom određeno da se sadržina privatne ili druge nejavne isprave potvrđuje (član 183.); da se potvrđivanje sadržine isprave vrši prema odredbama člana 166. do 174. ovog zakona, ako odredbama ovog odeljka nije drukčije određeno (član 184.).

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89-USJ i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/9 3, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

5. Podnosilac najpre smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je postupajući sud, pre svega, pogrešno ocenio izvedene dokaze i pogrešno utvrdio činjenično stanje, pri čemu ponavlja navode koje je izneo u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a koji su bili predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu.

Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda iznetih u ustavnoj žalbi, ocenio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi izneo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatra da je podnosilac postao suvlasnik sa idealnim delom od još 1/20 na nepokretnostima koje su bliže označene u prvom stavu izreke prvostepene presude.

Ispitujući navode podnosioca da je "najveća greška" suda dovođenje u vezu izgradnje spornih objekata sa prodajom imovine njegovog pok. oca O, kojima se, u suštini, osporava utvrđeno činjenično stanje u pogledu sticanja prava svojine na spornoj imovini, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

6. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje i na "drastično kršenje prava, pravde i pravičnosti" osporenim presudama u delu koji se tiče punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji su roditelji parničnih stranaka zaključili sa svojom ćerkom D. T. Podnosilac ne spori da je ugovor overio sudija Opštinskog suda u Kučevu u smislu člana 195. stav 1. Zakona o nasleđivanju, ali ističe da je "overa ništava" jer nije izvršena u prisustvu dvoje punoletnih lica u skladu sa odredbom člana 168. u vezi sa članom 184. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, s obzirom na to da je primalac izdržavanja, majka parničnih stranaka M. T, bila nepismena.

Razmatrajući ove navode podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da su roditelji stranaka, otac sada pok. O.T. i majka pok. M.T, zaključili kao primaoci izdržavanja sa svojom ćerkom, ovde tuženom D.T, kao davaocem izdržavanja, ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Opštinskim sudom u Kučevu pod brojem 3R. 3/97 od 14. januara 1997. godine. Tokom postupka je utvrđeno da je majka stranaka - sada pok. M.T. bila nepismena, pri čemu je na ugovor, umesto potpisa, stavila otisak desnog kažiprsta. Ugovor je overio sudija Opštinskog suda u Kučevu.

Ustavni sud konstatuje da je ugovor o doživotnom izdržavanju strogo formalan pravni posao za čije zaključenje je Zakon o nasleđivanju propisao pismenu formu i overu ugovora od strane sudije, pri čemu se radi o overi, ne samo potpisa stranaka, već i sadržine samog ugovora, koja se vrši po pravilima vanparničnog postupka. Dakle, forma je propisana zakonom i ima konstitutivni karakter, te njeno nepoštovanje dovodi do ništavosti ugovora.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Opštinski sud u Kučevu osporenom presudom P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, nalazeći da nisu povređeni prinudni propisi o zaključenju ugovora, odnosno da je ugovor zaključen u formi propisanoj članom 195. Zakona o nasleđivanju. Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj drugostepenoj presudi ocenio da je, pravilnom primenom odredbe člana 195. Zakona o nasleđivanju, te odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzirom na to da nisu povređeni prinudni propisi o formi ovog ugovora. Stoga je zaključio da je neosnovano isticanje u žalbi da je sporni ugovor zaključen protivno odredbama člana 168. u vezi sa članom 184. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku. U osporenoj drugostepenoj presudi nije obrazloženo zbog čega su navodi žalbe o ništavosti spornog ugovora neosnovani - da li zbog toga što žalbeni sud smatra da se prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju primenjuje samo odredba člana 195. Zakona o nasleđivanju, a ne i odredbe Zakona o vanparničnom postupku koje se odnose na overu isprava, ili zbog toga što nalazi da je sporni ugovor zaključen u skladu sa odredbama člana 168. u vezi sa članom 184. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.

Ustavni sud podseća na stav Vrhovnog suda Srbije da sud u vanparničnom postupku potvrđuje sadržinu ugovora o doživotnom izdržavanju - kao isprave (prema odredbama čl. 183 - 186. Zakona o vanparničnom postupku). Takav stav je Vrhovni sud Srbije, između ostalog, izneo i u odluci Rev. 2379/98 od 15. decembra 1999. godine, koja je objavljena u „Biltenu“ sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, broj 3/99).

Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnoj situaciji, kada je podnosilac u tužbi i žalbi izričito ukazivao na nepoštovanje procesnih pravila prilikom zaključenja osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju i na njegovu ništavost zbog nedostatka forme, sudovi bili dužni da se o ovim navodima jasno izjasne. Ova obaveza se naročito odnosi na Apelacioni sud u Beogradu koji je kao sud pravnog leka bio dužan da razmotri i oceni one žalbene navode koji su bili naročito značajni za odluku po žalbi, i to u onoj meri koja je neophodna da bi sporna činjenična i pravna pitanja bila razjašnjena na jasan i nedvosmislen način, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporene presude u pogledu obrazloženja odluke o zahtevu za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava, jer se ni prvostepeni niti drugostepeni sud nisu izjasnili o tome da li je, s obzirom na činjenicu da je majka parničnih stranaka M.T. bila nepismena, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju koji je ona zaključila kao primalac izdržavanja morao biti overen u prisustvu dva punoletna svedoka.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke, s tim što ova obaveza ne znači da se u odluci moraju dati odgovori na sva postavljena pitanja ( videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine ). Mera u kojoj postoji ova obaveza suda zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali . Sud svakako čini povredu prava na pravično suđenje kad iz obrazloženja ispusti ocenu bitnih navoda stranaka (videti presudu Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu kojom se ističe povreda prava na pravično suđenje, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6313/10 od 11. maja 2011. godine i odredio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 7/09 od 28. aprila 2009. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti