Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu privrednog društva, oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku, utvrdivši da pravo na pravično suđenje ne garantuje da će protiv trećeg lica biti pokrenut ili vođen krivični postupak, niti da će ono biti osuđeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „DMD Holding“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba „DMD Holding“ d.o.o, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 – 215/2010 od 14. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „DMD Holding“ d.o.o. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 24. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 – 215/2010 od 14. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na imovinu iz član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem odbijena kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 198/09 – Kv. 3411/09 od 9. septembra 2009. godine, kojim je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv označenih prijavljenih lica zbog krivičnog dela prevare u službi po zahtevu za sprovođenje istrage podnosioca. Podnosilac ustavne žalbe smatra da odbijanje pružanja krivičnopravne zaštite u konkretnom slučaju predstavlja akt kršenja prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava. Ističe da mu je pravo na imovinu povređeno time što mu je imovina i dalje pod hipotekom koja je zasnovana na falsifikovanim ispravama „čiju verifikaciju sudovi i tužilaštvo pokušavaju da izbegnu“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena onom licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u postupku prethodnog ispitavanja ustavne žalbe utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome je doneto osporeno rešenje. U konkretnom predmetu, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki. 198/09 – Kv. 3411/09 od 9. septembra 2009. godine odlučeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv prijavljenih M.B, T.V, i R.G, zbog krivičnog dela prevare u službi iz člana 363. stav 4. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, po zahtevu za sprovođenju istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Kž2- 215/2010 od 14. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

4. Odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, kao i pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Ustavni sud konstatuje da su označenim članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju garantovana prava na pravično suđenje i na imovinu, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1. i 58. stav 1, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava.

5. Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Iz navedenog sledi da privatni tužilac i oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom, ni zakonom zajemečno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se podnosilac ustavne žalbe u ovom slučaju ne može pozivati na to da mu je osporenim rešenjem, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više svojih odluka (vidi: Rešenje Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine i dr.). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio apelaciju zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je rationae materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo da je sud u krivičnom postupku u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji odlučio i postupio na drugačiji način, što je pretpostavka za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje na to da je u sudskom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba odlučivano o tome da li ima mesta o sprovođenju istrage, a ne o imovinskim pravima i obavezama podnosioca, pa se samim tim osporeno rešenje ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti