Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe Advokatske komore

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Advokatske komore Srbije protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazali na proizvoljnu primenu zakona ili povredu prava na pravično suđenje, već se osporava zakonitost odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Advokatske komore Srbije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Advokatske komore Srbije izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 923/10 od 15. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Advokatska komora Srbije je 24. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 923/10 od 15. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda nezakonita jer ne postoji osnov za primenu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da na strani tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, ne postoji prekoračenje, zloupotreba ili pogrešna primena zakonskih ovlašćenja i ''direktna uzročno posledična veza radnje tuženog i navodno nastupele posledice''. Podnosilac smatra da revizijski sud nije na pravilan i potpun način cenio iznete okolnosti revizije, te da je pogrešno primenio materijalno pravo.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9212/05 od 5. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojen glavni tužbeni zahtev tužioca M.M. iz Kikinde, pa su obavezani tuženi, između ostalih i ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu solidarno isplate na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 1. oktobra 1994. godine do 31. avgusta 1998. godine ukupan iznos od 3.876.588, 00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 2006. godine, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu isplate na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 1. oktobra 1994. godine do 31. avgusta 1998. godine iznos od 2.762,946,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 2006. godine, a u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4010/08 od 6. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o obavezi tuženih da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade solidarno isplate iznos od 3.876.588,00 dinara. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke koji se odnosi na kamatu, tako što su obavezani tuženi da tužiocu na iznos od 3.876.588,00 dinara solidarno isplate zakonsku kamatu počev od 5. novembra 2007. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, dok je u preostalom delu, a za period od 30. novembra 2006. godine do 4. novembra 2007. godine, zahtev tužioca za isplatu kamate na navedeni novčani iznos odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 923/10 od 15. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke, konstatovano je da se zastaje sa postupkom po predlogu tuženih za ponavljanje postupka pravnosnažno završenog drugostepenom presudom i nastavlja postupak po reviziji tuženih. Stavom drugim izreke revizijske presude delimično je usvojena revizija tuženih, preinačena drugostepena i prvostepena presuda u delu u kome su pravnosnažno obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade štete zbog izgubljene zarade iznos od 2.268.498,00 dinara, sa zakonskom kamatom i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da tužiocu isplate iznos od 2.268.498,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. novembra 2007. godine do isplate i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Stavom trećim izreke revizijske presude odbijena je kao neosnovana revizija tuženih u preostalom delu izjavljena protiv osporene drugostepene presude. U obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda je, između ostalog, navedeno: da je revizijski sud prihvatio navode tuženih da pogrešno pravno stanovište nastalo kao rezultat tumačenja zakona ne predstavlja nepravilan rad organa, ali da se to u konkretnom slučaju odnosi na tužene samo do donošenja presude Vrhovnog suda Srbije U. 1945/96 od 15. januara 1997. godine i da zato nema nepravilnosti u radu organa tuženih do datuma donošenja navedene presude; da su, međutim, tuženi tom presudom upozoreni da povređuju zakon na štetu tužioca primenom neustavne odredbe člana 29. stav 2. tačka 6) Zakona o advokaturi i službi pravne pomoći, kojom je bila predviđena dostojnost za upis u imenik advokata; da su organi tuženog ignorisali ukazivanje Vrhovnog suda Srbije i ponovo negativno odlučili o zahtevu tužioca za upis u imenik advokata, što je rezultiralo trećom presudom Vrhovnog suda Srbije donetom u upravnom sporu, kojom je sud u sporu pune jurisdikcije odlučio o pravu tužioca i upisao ga u imenik advokata; da takvo nepostupanje organa tuženih predstavlja nezakonit rad, zbog koga su tuženi solidarno odgovorni za naknadu štete tužiocu zbog izgubljene zarade u periodu od 15. januara 1997. godine do 31. avgusta 1998. godine, u iznosu od 1.608.090,00 dinara.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je Vrhovni kasacioni sud pogrešno zaključio da postoji njegova odgovornost za štetu pričinjenu tužiocu.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. U vezi sa tim, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do pogrešne ili arbitrerne primene zakona.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe Advokatske komore

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti