Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neosnovanog odbijanja zahteva za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su pogrešno odbili zahtev za naknadu štete kao neuredan, propustivši da omoguće podnosiocima da ga urede shodno praksi Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3868/2015
15.03.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. T, A . J, V . Ž, R . L, K . G, V . Lj, B . S, V . V, M . R, P . V, M . M, V . N, N . T, M . M, B . Ž, M . T, Z . N, K . G . i D . Z, svih iz Užica i P . Ž . iz Čajetine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. T, A . J, V . Ž, R . L, K . G, V . Lj, B . S, V . V, M . R, P . V, M . M, V . N, N . T, M . M, B . Ž, M . T, Z . N, K . G , D. Z, P . Ž . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 20/2015 od 11 . februara 2015. g odine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 20/2015 od 11. februara 2015. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke rešenja Višeg suda u Kraljevu R4 I. 39/14 od 1. decembra 2014. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. T, A . J, V . Ž, R . L, K . G, V . Lj, B . S, V . V, M . R, P . V, M . M, V . N, N . T, M . M, B . Ž, M . T, Z . N, K . G . i D . Z, svi iz Užica i P . Ž . iz Čajetine podneli su Ustavnom sudu, 15. juna 2015. godine, preko punomoćnika V . K , advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 20/2015 od 11. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporenim drugostepenim rešenjem potvrđeno prvostepeno rešenje u delu u kome je odbijen kao neosnovan njihov zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena u predmetnom vanparničnom postupku. Ističu da su Viši sud u Kraljevu i Vrhovni kasacioni sud pogrešno ocenili da je neuredan navedeni zahtev koji su podnosioci inicijalno postavili u ustavnoj žalbi podnetoj 12. februara 2013. godine i koja je kasnije tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, pa da je postupajući prvostepeni sud trebalo da vrati podnosiocima zahtev na uređenje kako bi opredelili visinu naknade nematerijalne štete koju su tražili. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im “pravo na pravičnu novčanu naknadu“ zbog povrede navedenih ustavnih prava i pravo na naknadu materijalne štete, kao i dosudi troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

K. T, A . J , V. Ž, R . L , K. G, V . Lj, B . S, V . V, M . R, P . V, M . M, V . N, N . T, M . M, B . Ž, M . T, Z . N, K . G . i D . Z, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su Ustavnom sudu, 13. februara 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji u predmetu I. 16/10, tražeći da im se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavna žalba bila je zavedena pod brojem Už-1164/2013.

Ustavni sud je 23. maja 2014. godine ustupio predmet Apelacionom sudu u Kragujevcu, imajući u vidu da navedeni izvršni postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine, kojim je kao posebno pravno sredstvo predviđen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Viši sud u Kraljevu (koji je u međuvremenu preuzeo predmet kao nadležan sud) je 1. decembra 2014. godine doneo rešenje R4 I. 39/14, kojim je: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrdio da je u navedenom izvršnom postupku povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Kraljevu da preduzme sve neophodne mere kako bi izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke odbio zahtev predlagača da im sud naknadi nematerijalnu štetu koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da sud o zahtevima za naknadu nematerijalne štete odlučuje na osnovu člana 8v Zakona o uređenju sudova shodnom primenom Zakona o vanparničnom postupku, koji u članu 30. upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku; da stoga ovaj zahtev mora da sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih potraživanja da bi se o njemu odlučivalo, pa i opredeljen zahtev u pogledu visine, kako je propisano odredbama čl. 98. i čl. 192. Zakona o parničnom postupku; da prvostepeni sud, imajući u vidu da su predlagači zahtevom za naknadu nematerijalne štete samo tražili pravičnu naknadu koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, a bez bližeg opredeljenja novčanog iznosa, o ovakvom zahtevu nije mogao ni odlučivati, zbog čega je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv stava trećeg izreke prvostepenog rešenja, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 20/2015 od 11. februara 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje u navedenom delu. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je irelevantno pozivanje predlagača u žalbi na činjenicu da je prvobitno tekao postupak po ustavnoj žalbi, jer ustavna žalba prema odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu mora da sadrži i opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne i nematerijalne štete kada se takva naknada zahteva; da je ustavna žalba podneta 13. februara 2013. godine, kada već nije bila na snazi odredba člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, čiju primenu su zahtevali predlagači u pogledu naknade nematerijalne štete, ne opredeljujući novčani iznos.

4. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 20/2015 od 11. februara 2015. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na njihovu štetu, pogrešno ocenjujući da je neopredeljen njihov zahtev za naknadu nematerijalne štete. Posebno insistiraju na tome da je prvostepeni sud, zbog stava o neurednosti zahteva za naknadu nematerijalne štete, trebalo da vrati taj zahtev podnosiocima na uređenje, a što u konkretnom slučaju nije učinio.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se pitanjem opredeljenosti zahteva za naknadu nematerijalne štete bavio u Odluci Už-1921/2015 od 19. jula 2017. godine, te je u tom ustavnosudskom predmetu izneo sledeće pravne ocene koje su bitne za odlučivanje i u ovoj ustavnopravnoj stvari: da su sudovi koji su odlučivali o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a koji je sadržao i zahtev za naknadu nematerijalne štete , zanemarili činjenicu da je takav zahtev inicijalno postavljen u ustavnoj žalbi koja je podneta Ustavnom sudu i koja je nakon početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku; da je stoga postupajući sudovi urednost zahteva za naknadu nematerijalne štete trebal o da sagledaju sa stanovišta propisa kojima je uređen postupak po ustavnoj žalbi, odnosno odredaba Zakona o Ustavnom sudu i Poslovnika o radu Ustavnog suda; da je Ustavni sud u okviru svoje dobro ustavnovljene prakse, koja je dostupna na veb-sajtu Suda ( www.ustavni.sud.rs), kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu štete insistirao samo na tome da takav zahtev bude postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, te da se u takvom slučaju smatralo da su ispunjene procesne pretpostavke da se odluči o zahtevu za naknadu štete; da Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podneske kojima se pokreće postupak pred njim i onda kada isti ne sadrži podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daju mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni; da Ustavni sud u okviru svog postupanja kada je reč o uređenju nedostatnih podnesaka nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine preko punomoćnika iz reda advokata; da je podnosilac prilikom podnošenja ustavne žalbe imao legitimno očekivanje da se po zahtevu za naknadu nematerijalne štete može postupati, u smislu dobro ustavnovljene prakse Ustavnog suda, te da će podnosiocu, čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak, biti omogućeno da taj nedostatak otkloni; da podnosilac ustavne žalbe nije mogao trpeti štetne posledice prebacivanja nadležnosti za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku (u postupku koji još uvek nije okončan) sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i zbog procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili postupajući po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, upravo zbog činjenice da je podnosilac postavljanjem zahteva za naknadu nematerijalne štete istovremeno sa ustavnom žalbom imao legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustavnovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi.

Imajući u vidu iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 20/2015 od 11. februara 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 20/2015 od 11. februara 2015. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke rešenja Višeg suda u Kraljevu R4 I. 39/14 od 1. decembra 2014. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosioci pozivaju na povredu prava na suđenje u razumnom roku i na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je zaključio da se navodi ustavne žalbe o povredi ovih ustavnih prava isključivo odnose na izvršni postupak povodom čijeg dugog trajanja je podnet zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a ne i na predmetni vanparnični postupak koji je bio okončan donošenjem osporenog drugostepenog rešenja. Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari podseća da formalno pozivanje na povredu odredaba Ustava kojima se građanima garantuju određena prava, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba podnosilaca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosilaca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Iz istog razloga, Ustavni sud se nije posebno bavio zahtevom podnosilaca ustavne žalbe za «pravičnu novčanu naknadu“ zbog povrede prava na pravično suđenje, jer su štetne posledice zbog učinjene povrede prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava otklonjene poništajem osporenog rešenja.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ističe da ima mesta udovoljavanju ovom zahtevu akcesornog karaktera samo u slučaju kumulativnog ispunjenja dva uslova, tj. ukoliko se podnosiocu u postupku po ustavnoj žalbi utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku ili prava na imovinu u izvršnom postupku i ukoliko se radi o izvršnom dužniku za čije dugove odgovara država. Polazeći od zahteva postavljenih u ustavnoj žalbi koji se isključivo odnose na rešenje doneto u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i da su podnosioci ustavne žalbe vodili izvršni postupak protiv fizičkog lica za čije dugove država ne odgovara, to je Ustavni sud odbacio kao nedozvoljen njihov zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

5. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neosnovanog odbijanja zahteva za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti