Odbacivanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju ekstradicionog pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju ekstradicionog pritvora, ocenjujući je očigledno neosnovanom. Navodi o pogrešnoj primeni Evropske konvencije o ekstradiciji i domaćeg zakona nisu prihvaćeni, jer konvencija nije primenljiva na državu molilju, a domaći propisi su pravilno tumačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3869/2010
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jasmina Rendića iz Tuzle, Republike Bosne i Hercegovine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jasmina Rendića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 582/10 od 22. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2 1839/10 od 4. avgusta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jasmin Rendić iz Tuzle, Republike Bosne i Hercegovine, preko punomoćnika Đorđa I. Kalanja, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 23. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 582/10 od 22. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2 1839/10 od 4. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporena rešenja nezakonita, jer su doneta uz bitne povrede odredaba o krivičnom postupku propisanih članom 368. stav 1. tačka 11. ZKP, pošto u njima nema razloga o odlučnim činjenicama i da su primenjene pogrešne zakonske odredbe; da je prilikom odlučivanja o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Apelacioni sud u Novom Sadu našao da je veće prvostepenog suda pravilno odlučilo kada je okrivljenom produžilo pritvor saglasno odredbi člana 22. stav 2. Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima; da je taj sud izneo potpuno pogrešno shvatanje da u ovom slučaju pritvor može trajati do jedne godine; da podnosilac smatra da su postupajući sudovi primenjivali pogrešne odredbe Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, odnosno da su, prilikom odlučivanja o produžavanju pritvora, pogrešno primenili odredbe člana 22. stav 2. navedenog zakona; da je u predlozima branioca okrivljenog za ukidanje pritvora i u žalbama protiv rešenja o produženju pritvora isticano da je pritvor protiv okrivljenog morao biti ukinut najkasnije protekom roka od 40 dana od dana pritvaranja, u skladu sa članom 26. stav 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima; da je u konkretnom slučaju ovaj produženi rok od 40 dana istekao 3. juna 2010. godine i da se od tog dana na krajnje nezakonit i nasilan način krše prava okrivljenog u ovom postupku; da u ovom slučaju nije moguće primeniti odredbe člana 22. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, jer pravilnim tumačenjem pritvor može trajati najduže do jedne godine, samo ako je o zamolnici zemlje sud već odlučio, što ovde nikako nije slučaj; da su i prvostepeni i drugostepeni sud, prilikom odlučivanja, bili obavezni da na prvom mestu tumače i primenjuju Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji sa dodatnim protokolima, a samo u slučaju da određena pitanja nisu njime uređena, bi mogli primenjivati odredbe Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima; da član 16. stav 4. Zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji sa dodatnim protokolima propisuje da se pritvor može ukinuti ako zahtev za izdavanje i dokumenti navedeni u članu 12. stav 2. tačka a) istog zakona ne budu dostavljeni zamoljenoj strani u roku od 18 dana od dana pritvaranja i da rok ni u kom slučaju ne može da pređe 40 dana od dana pritvaranja; da u ovom slučaju zemlja molilja, Islamska Republika Avganistan nije dostavila sva potrebna dokumenta predviđena članom 12. istog zakona duže od 40 dana, o čemu postoji naknadna odluka – rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 513/10 od 22. juna 2010. godine i da su imajući ovo u vidu bili ispunjeni svi zakonski uslovi da se protiv okrivljenog ukine pritvor 3. juna 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, odredi otklanjanje štetnih posledica u određenom roku i „dosudi“ mu pravičnu naknadu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 513/10 od 22. juna 2010. godine, donetim u postupku izručenja okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, po molbi za izručenje podnetoj od strane nadležnog organa Islamske Republike Avganistan, zbog krivičnog dela prevara iz člana 473. KZ Islamske Republike Avganistan, vraćen spis predmeta Kre. 7/10 istražnom sudiji toga suda radi pribavljanja dokumentacije iz člana 15. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09); da je u obrazloženju ovog rešenja navedeno da je Islamska Republika Avganistan 28. maja 2010. godine dostavila Ambasadi Republike Srbije zamolnicu za izručenje okrivljenog i dokumentaciju u kopijama, ali da nije dostavljen tekst odgovarajuće zakonske odredbe, te je spis vraćen istražnom sudiji da bi se od nadležnih organa Islamske Republike Avganistan pribavila dokumentacija u originalu ili overenoj kopiji, kao i tekst zakonske odredbe; da je osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 582/10 od 22. jula 2010. godine prema okrivljenom produžen pritvor za još dva meseca, određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kre. 7/10 od 25. aprila 2010. godine, a koji se računa od 24. aprila 2010. godine od 20.30 časova kada je okrivljeni lišen slobode i određeno je da pritvor po ovom rešenju može trajati najduže do izvršenja odluke o izručenju, ali ne duže od godinu od dana pritvaranja lica čije se izručenje zahteva; da je osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2 1839/10 od 4. avgusta 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja; da je u obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno i da je „pravilno veće prvostepenog suda odlučilo kada je okrivljenom produžilo pritvor saglasno odredbi člana 22. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, jer postoje okolnosti, koje proizlaze iz sadržine spisa, koje ukazuju da će puštanjem na slobodu okrivljeni pobeći, kriti se i postati nedostupan za izručenje Islamskoj Republici Avganistan čiji su organi protiv njega raspisali međunarodnu poternicu, a te okolnosti se ogledaju u činjenici da je on nakon izvršenja radnji koje su navedene u spisu države molilje, pobegao iz Islamske Republike Avganistan, u kojoj je inače imao zakonito izdatu boravišnu vizu, i da je slobode lišen po poternici koja je za njim raspisana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je, na istovetan način kao i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 33. stav 1. Ustava jemči da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega.

Odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 10/01 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10) (u daljem tekstu: Konvencija), koju su, kako proizlazi iz preambule, zaključile članice Saveta Evrope, utvrđeno je: da se strane ugovornice obavezuju da će, prema propisima i uslovima koji su navedeni u narednim članovima, izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti od strane pravosudnih organa strane molilje (član 1.). Odredbama člana 12. Konvencije, između ostalog, je predviđeno: da će molba biti formulisana u pismenom obliku i podneta diplomatskim putem, kao i da se neposrednim dogovorom dve ili više Strana može dozvoliti drugi način (stav 1.); da se molbi prilaže izvornik ili autentična kopija odluke o izvršenju kazne ili rešenje o hapšenju ili koji drugi akt istog pravnog dejstva koji se izdaje na način propisan zakonom Strane molilje (stav 2. tačka a)), opis dela zbog kojih se traži izdavanje (stav 2. tačka b)) i prepis zakonskih odredaba koje se primenjuju na dela ili, u slučaju da to nije moguće, izjava o pravu koje se primenjuje, kao i što precizniji opis lica koje se traži i svako drugo obaveštenje pogodno za utvrđivanje njegovog identiteta i državljanstva (stav 2. tačka c)). Odredbama člana 16. Konvencije regulisana su pitanja privremenog pritvaranja, tako što je utvrđeno: da u hitnim slučajevima, nadležni organi Strane molilje mogu da zatraže privremeno pritvaranje traženog lica i da će nadležni organi zamoljene strane odlučivati o ovom zahtevu u skladu sa zakonom ove strane (stav 1.); da će se u molbi za privremeno pritvaranje naznačiti postojanje jednog od dokumenata predviđenih u stavu 2. tačka (a) člana 12. i upoznati o nameri da se pošalje zahtev za izdavanje, kao i da će se u njoj navesti krivično delo za koje se traži izdavanje, vreme i mesto izvršenja kao i, u meri u kojoj je to moguće, opis traženog lica (stav 2.); da će molba za privremeno pritvaranje biti poslata nadležnim organima zamoljene strane diplomatskim putem ili direktno poštom ili telegramom preko Međunarodne organizacije kriminalističke policije (Interpol), ili na drugi način koji ostavlja pismeni trag ili je prihvatljiv za zamoljenu stranu i da će strana molilja odmah biti obaveštena o odluci koja je doneta povodom njenog zahteva (stav 3.); da se privremeni pritvor može ukinuti ako zahtev za izdavanje i dokumenti navedeni u članu 12. ne budu dostavljeni zamoljenoj strani u roku od 18 dana od pritvaranja, da rok ne može, ni u kom slučaju, da pređe 40 dana od pritvaranja, kao i da je privremeno puštanje na slobodu uvek moguće ako je zamoljena strana preduzela sve mere koje smatra nužnim za sprečavanje bekstva traženog lica (stav 4.); da puštanje na slobodu neće ometati novo pritvaranje i izdavanje ako zahtev za izdavanje bude dostavljen kasnije (stav 5.). Odredba člana 22. Konvencije utvrđuje da će se, ako ovom konvencijom nije drugačije određeno, na postupak izdavanja i privremenog pritvaranja primeniti samo zakon zamoljene Strane.

Odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) (u daljem tekstu: ZMPP) propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljem tekstu: međunarodna pravna pomoć), u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena (član 1.); da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći podnosi u vidu zamolnice (član 5. stav 1.); da zamolnica, pored ostalog, sadrži i oznaku krivičnog predmeta, zakonski naziv krivičnog dela, tekst odgovarajuće odredbe zakona i sažet opis činjeničnog stanja (član 5. stav 2. tačka 4)); da će se zahtev za međunarodnu pravnu pomoć koji nije podnet u skladu sa odredbama ovog zakona vratiti radi ispravke ili dopune, uz određivanje roka koji ne može biti duži od dva meseca (član 5. stav 5.); da se, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i zakona kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova i javnih tužilaštava (član 12.); da se uz zamolnicu prilaže određena dokumentacija (član 15.); da, nakon saslušanja, istražni sudija može odrediti pritvor ako postoje okolnosti koje ukazuju da će se lice čije izručenje se zahteva sakriti ili pobeći u cilju ometanja postupka odlučivanja o zamolnici ili sprovođenja izručenja ili ako postoje okolnosti koje ukazuju da će lice čije izručenje se zahteva ometati prikupljanje dokaza u postupku izručenja ili u krivičnom postupku pred sudom države molilje (član 22. stav 1.); da pritvor može trajati najduže do izvršenja odluke o izručenju, ali ne duže od godinu dana od dana pritvaranja lica čije izručenje se zahteva, kao i da po isteku svaka dva meseca od pravnosnažnosti rešenja o određivanju pritvora sud po službenoj dužnosti ispituje da li postoje razlozi za produženje ili ukidanje pritvora (član 22. stav 2.); da istražni sudija može, ako to opravdavaju posebni razlozi, umesto pritvora odrediti drugu meru za obezbeđenje prisustva lica čije izručenje se zahteva (član 22. stav 3.); da u hitnim slučajevima nadležni organ države molilje može podneti zahtev za pritvaranje pre podnošenja zamolnice (član 24. stav 1.); da će istražni sudija ukinuti pritvor ako nadležni organ države molilje ne podnese zamolnicu u roku od 18 dana od dana pritvaranja ili ako prestanu razlozi zbog kojih je određen pritvor (član 26. stav 3.); da na zahtev nadležnog organa države molilje istražni sudija može da produži rok iz tačke 1. stava 2. ovog člana najviše do 40 dana od dana pritvaranja (član 26. stav 4.); da se, ako zamolnica ne bude podneta u propisanom, odnosno određenom roku, lice može ponovo pritvoriti jedino na osnovu člana 22. ovog zakona (član 26. stav 5.).

5. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, osporavajući rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 582/10 od 22. jula 2010. godine i rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2 1839/10 od 4. avgusta 2010. godine, povredu označenih ustavnih prava obrazlaže tvrdnjama da su osporena rešenja, kako se izričito navodi u ustavnoj žalbi, „nezakonita i doneta uz bitne povrede odredaba o krivičnom postupku propisanih članom 368. stav 1. tačka 11. ZKP“, da su postupajući sudovi primenjivali pogrešne odredbe Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i da je u osporenim rešenjima primenjeno pogrešno pravo, odnosno da je trebala biti primenjena Konvencija umesto ZMPP. Ustavni sud je ispitao svaku od iznetih tvrdnji i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Razmatrajući najpre poslednju tvrdnju podnosioca ustavne žalbe, da su postupajući sudovi primenili pogrešno pravo, te da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe Konvencije, a tek supsidijerno ZMPP, Ustavni sud je našao da je ova tvrdnja očigledno neosnovana i suprotna materijalno-pravnim propisima koje podnosilac i sam navodi, ali pogrešno tumači, te da predstavlja isključivo subjektivni stav podnosioca ustavne žalbe prema osporenim aktima. Ustavni sud ukazuje na to da je Konvencija, čije odredbe su, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, u ovom slučaju trebale biti primarno primenjene, višestrani međunarodni sporazum zaključen između država članica Saveta Evrope i primenjuje se, kao i svaki drugi međunarodni sporazum, isključivo između strana ugovornica koje su je ratifikovale i koje su jedine ovlašćene i obavezane da ga primenjuju na način i u obimu predviđenom samim sporazumom i pravilima međunarodnog prava, što nedvosmisleno proizlazi i iz člana 1. Konvencije gde se utvrđuje da će strane ugovornice izdavati „jedne drugima“ određena lica. Opštepoznata je činjenica da Islamska Republika Avganistan nije država članica Saveta Evrope, te stoga ne može ni biti strana ugovornica Konvencije. Kako podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje na drugi međunarodni sporazum koji bi bio primenjiv u konkretnom slučaju, to je, prema oceni Ustavnog suda, merodavno pravo utvrđeno odredbom člana 1. ZMPP po kojoj se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena. Ustavni sud je, stoga, utvrdio da su očigledno neosnovani i paušalni navodi podnosioca ustavne žalbe da su postupajući sudovi „bili obavezni da na prvom mestu tumače i primenjuju“ odredbe Konvencije, jer iako Republika Srbija jeste strana ugovornica koja je ratifikovala Konvenciju, Islamska Republika Avganistan to nije.

Ustavni sud informativno ukazuje i na to da je, čak i kad bi se odredbe Konvencije primenjivale u ovom slučaju, tumačenje koje iznosi podnosilac ustavne žalbe pogrešno, prema kome su, pošto „zemlja molilja, Islamska Republika Avganistan nije dostavila sva potrebna dokumenta predviđena članom 12. Konvencije duže od 40 dana, o čemu postoji naknadna odluka – rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 513/10 od 22. juna 2010. godine“, bili ispunjeni svi zakonski uslovi da se protiv podnosioca ukine pritvor 3. juna 2010. godine, a u kome se nalazi od 24. aprila 2010. godine. Tačno je da je u stavu 4. člana 16. Konvencije, koji reguliše samo situaciju privremenog pritvaranja pre dostavljanja zahteva za izdavanje, utvrđeno da se privremeni pritvor može ukinuti ako zahtev za izdavanje i dokumenti navedeni u članu 12. ne budu dostavljeni zamoljenoj strani u roku od 18 dana od pritvaranja i da rok ne može, ni u kom slučaju, da pređe 40 dana od pritvaranja. Međutim, upravo iz priloženog rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 513/10 od 22. juna 2010. godine, na koje se poziva i podnosilac ustavne žalbe, nesumnjivo proizlazi da je zemlja molilja 28. maja 2010. godine, dakle u roku kraćem od 40 dana od dana prtvaranja podnosioca, dostavila Ambasadi Republike Srbije zamolnicu za izručenje, odnosno zahtev za izdavanje podnosioca i odgovarajuću dokumentaciju. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, nakon dostavljanja zahteva za izdavanje od strane države molilje više ne radi o situaciji privremenog pritvaranja pre dostavljanja zahteva za izdavanje u kojoj se primenjuju odredbe člana 16. Konvencije, već bi se na dalji postupak izdavanja primenjivao samo zakon zamoljene Strane, u ovom slučaju Republike Srbije, saglasno odredbi člana 22. Konvencije, odnosno važeći ZMPP. Ustavni sud ukazuje i na to da na primenu zakona zamoljene države nedvosmisleno upućuje i odredba člana 16. stava 1. Konvencije kojom je utvrđeno da će nadležni organi zamoljene strane odlučivati o zahtevu za privremeno pritvaranje traženog lica u skladu sa zakonom ove strane.

Podnosilac ustavne žalbe povredu označenih ustavnih prava dalje potkrepljuje i tvrdnjom da su postupajući sudovi pogrešno primenili važeće pravo na taj način da su, kako je navedeno u ustavnoj žalbi, „prilikom odlučivanja o produžavanju pritvora, pogrešno primenili odredbe člana 22. stav 2. ZMPP, da je pritvor protiv okrivljenog morao biti ukinut najkasnije protekom roka od 40 dana od dana pritvaranja, u skladu sa članom 26. stav 4. ZMPP i da u ovom slučaju nije moguće primeniti odredbe člana 22. stav 2. ZMPP, jer pravilnim tumačenjem pritvor može trajati najduže do jedne godine, samo ako je o zamolnici zemlje sud već odlučio, što ovde nikako nije slučaj“. Ustavni sud je ocenio da i ova tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja njegov subjektivan stav i izraz njegovog nepravilnog tumačenja pozitivnih materijalno-pravnih propisa. Podnosilac ustavne žalbe, u suštini, ističe da sud u konkretnom slučaju nije trebalo da primeni odredbu člana 22. stav 2. ZMPP, na osnovu koje je osporenim rešenjima produžen pritvor protiv njega, već da su bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 26. stav 4. ZMPP, što bi, po njegovom mišljenju, posledično moralo da dovede do ukidanja pritvora i puštanja podnosioca na slobodu. Ustavni sud konstatuje da je odredbama člana 22. stav 2. ZMPP određeno da pritvor može trajati najduže do izvršenja odluke o izručenju, ali ne duže od godinu dana od dana pritvaranja lica čije izručenje se zahteva. Odredbama člana 26. st. 3. i 4. ZMPP propisano je da će istražni sudija ukinuti pritvor ako nadležni organ države molilje ne podnese zamolnicu u roku od 18 dana od dana pritvaranja ili ako prestanu razlozi zbog kojih je određen pritvor i da na zahtev nadležnog organa države molilje istražni sudija može da produži rok iz tačke 1. stava 2. (omaška u tekstu zakona, treba stava 3.) ovog člana najviše do 40 dana od dana pritvaranja. Prema oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba argumentum a contrario proizlazi da pritvor neće biti ukinut ako nadležni organ države molilje podnese zamolnicu u određenom roku ili ako i dalje postoje razlozi zbog kojih je pritvor i određen. Ustavni sud još jednom ukazuje na to da iz priloženog rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 513/10 od 22. juna 2010. godine, na koje se poziva i podnosilac ustavne žalbe, nesumnjivo proizlazi da je zemlja molilja 28. maja 2010. godine dostavila Ambasadi Republike Srbije zamolnicu za izručenje, odnosno zahtev za izdavanje podnosioca, i odgovarajuću dokumentaciju, što znači da je država molilja u roku kraćem od 40 dana od dana pritvaranja podnosioca ustavne žalbe podnela zamolnicu. Navodi podnosioca ustavne žalbe da „pravilnim tumačenjem (odredbe člana 22. stav 2.) pritvor može trajati najduže do jedne godine, samo ako je o zamolnici zemlje sud već odlučio, što ovde nikako nije slučaj“ predstavljaju nepravilno i proizvoljno tumačenje odredaba ZMPP koje ne sadrže ovakvu normu. Odredba člana 22. stav 2. ZMPP ograničava trajanje pritvora dvojako - najduže do izvršenja odluke o izručenju, ali ne duže od godinu dana od dana pritvaranja lica čije izručenje se zahteva, a odredba člana 26. stav 4. ZMPP ukidanje pritvora vezuje za činjenicu nedostavljanja zamolnice, a ne za odlučivanje o njoj, kako je to pogrešno navedeno u ustavnoj žalbi. Ustavni sud ukazuje i da, prema odredbi člana 5. stav 5. ZMPP, pravna posledica dostavljanja zahteva za međunarodnu pravnu pomoć koji nije podnet u skladu sa odredbama ovog zakona, nije puštanje pritvorenog lica na slobodu, kako pogrešno smatra podnosilac ustavne žalbe, već vraćanje ovakvog zahteva državi molilji radi ispravke ili dopune, uz određivanje roka koji ne može biti duži od dva meseca. I ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, dodatno ukazuju na to da je i njemu poznato da postupajući sudovi u konkretnom slučaju nisu mogli da primenjuju odredbe Konvencije, već su morali da primene odredbe ZMPP, samo što su po njegovom mišljenju ove odredbe pogrešno primenjene.

Ustavni sud ukazuje i na to da bi se, čak i da zamolnica nije dostavljena u određenom roku, u tom slučaju primenjivala odredba člana 26. stava 5. ZMPP, prema kojoj se, ako zamolnica ne bude podneta u propisanom, odnosno određenom roku, lice može ponovo pritvoriti jedino na osnovu člana 22. ovog zakona. Član 22. stav 2. ZMPP propisuje dva osnova za pritvaranje: prvi, ako postoje okolnosti koje ukazuju da će se lice čije izručenje se zahteva sakriti ili pobeći u cilju ometanja postupka odlučivanja o zamolnici ili sprovođenja izručenja; drugi, ako postoje okolnosti koje ukazuju da će lice čije izručenje se zahteva ometati prikupljanje dokaza u postupku izručenja ili u krivičnom postupku pred sudom države molilje. Upravo se na prvi od ovih osnova pozivaju postupajući sudovi u obrazloženjima osporenih rešenja, obrazlažući pri tom i okolnosti koje su bile od uticaja na njihovu odluku.

Razmatrajući tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da su osporena rešenja „nezakonita i doneta uz bitne povrede odredaba o krivičnom postupku propisanih članom 368. stav 1. tačka 11. ZKP“, Ustavni sud konstatuje da u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nije nadležan da kao instancioni sud, umesto i nakon redovnih sudova, odlučuje o zakonitosti akata i radnji osporenih ustavnom žalbom, već da samo utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud tvrdnje sadržane u ustavnoj žalbi, kao očigledno neosnovane i suprotne odredbama materijalnog prava, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju primenjivali pravo na neprihvatljiv i diskrecioni način koji bi doveo da povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i krećući se u okviru zahteva i navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da je u ustavnoj žalbi neophodno navesti ustavnopravne razloge koji potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ove razloge, niti je doveo u sumnju pravičnost osporenih rešenja i predmetnog postupka u celini. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju ekstradicionog pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti