Odluka Ustavnog suda o adekvatnosti naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje jer dosuđena naknada od 400 evra nije adekvatna. Pozivajući se na praksu Evropskog suda, utvrđuje se pravo na naknadu od 800 evra, umanjenu za već isplaćeni iznos.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi " Modul" d.o.o. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "Modul" d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 2264/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba "Modul" d.o.o. izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 541/03 od 2. aprila 2003. godine, presude Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine, presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. "Modul" d.o.o. iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 1 0. maja 2012. godine, preko punomoćnika Đure Blagojevića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz tačke 1. izreke, kao i protiv presuda navedenih u tački 3. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje, koja su prava zajemčena odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Isti podnosilac je 4. decembra 2012. godine podneo novu ustavnu žalbu i protiv presuda Osnovnog suda u Nišu i Apelacionog suda u Nišu donetih nakon revizijske presude u istom parničnom postupku, navedenih takođe u tački 3. izreke, zbog p ovrede prava na pravično suđenje. Podnosilac se u toj ustavnoj žalbi, koja je spojena sa već formiranim predmetom Už-3869/2012, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), istovremeno pozvao i na povredu prava garantovanog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnosilac ustavne žalbe, opisujući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi: da Apelacioni sud u Nišu obrazlažući presudu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine, nije cenio, niti obrazložio njegove žalbene navode koje se odnose na okolnost da je i ugovor o zakupu ništav; da je tužba za "pobijanje ugovora" podneta po isteku roka predviđenog odredbom člana 44. Zakona o imovini SRJ; da se osporene presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine zasnivaju isključivo na nalazu veštaka koji nije urađen u skladu sa zakonom; da je predmetni ugovor o zakupu zaključio državni organ, te da posledice eventualnog propusta koji su učinjeni prilikom njegovog zaključenja ne može da snosi podnosilac; da je osporeni postupak trajao preko 17 godina. Ustavnom žalbom se osporavaju i rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 541/03 od 2. aprila 2003. godine, presuda Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine, presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, da se ponište osporene presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine, kao i da se odredi naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Takođe predlaže i da se odloži izvršenje osporenih akata.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 (ranije spis Opštinskog suda u Nišu P. 5621 /96) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Savezna Republika Jugoslavija, kao tužilac, podnela je 25. novembra 1996. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tužen og, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi otkaza ugovora o zakupu i predaje poslovnog prostora. Tužilac je u više navrata precizirao tužbeni zahtev.

Tuženi je 24. februara 1997. godine podneo protivtužbu, radi neosnovanog obogaćenja.

U sprovedenom postupku, do donošenj a presude Opštinskog suda u Nišu P. 5621/96 od 14. septembra 200 0. godine, zakazano je ukupno 22 ročišta za gl avnu raspravu, od kojih je 17 održano, dok preosta lih pet ročišta ni je održan o, i to jedno na zahtev tuženog , jedno na zahtev obe parnične stranke, jedno na zahtev tužioca i dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Navedena prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 627/01 od 27. marta 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, do donošenja presude Opštinskog suda u Nišu P. 1966/01 od 2. decembra 200 2. godine, zakazano je ukupno devet ročišta za gl avnu raspravu, od kojih je sedam održano, dok preosta la dva ročišta ni su održan a, i to zbog nedolaska svedoka. Navedena prvostepena presuda je ukinuta osporenim rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 541/03 od 3. aprila 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, do donošenja osporene presude Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine, zakazano je ukupno 26 ročišta za gl avnu raspravu, od kojih je 22 održano, dok preosta la četiri ročišta ni su održan a, i to jedno zbog toga što prvostepena presuda nije dostavljena strankama, jedno zbog sprečenosti sudije, jedno zbog nedolaska tužioca i jedno na zahtev tužioca. Navedena prvostepena presuda je potvrđena osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine, da bi osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine, stavom prvim izreke, bila potvrđena presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine u stavu prvom njene izreke kojim je utvrđena ništavost aneksa ugovora od 21. februara 1994. godine, dok su stavom drugim izreke revizijske presude, u preostalom delu ukinute presuda Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine i presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine je, pored ostalog, navedeno da za zaključenje osnovnog ugovora o zakupu poslovnog prostora od 6. januara 1994. godine nije pribavljena saglasnost Vojnog pravobranioca, u smislu člana 43. Zakona o imovini SRJ, tako da je pored aneksa ugovora, na osnovu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, ništav i osnovni ugovor. Kako je ništav i osnovni ugovor, revizijski sud zaključuje da je pogrešan stav nižestepenih sudova da osnovni ugovor ostaje na snazi do podnošenja tužbe, a da se podnošenjem tužbe ugovor raskida, jer se ništav ugovor ne može raskinuti. Takođe je revizijski sud utvrdio da je tuženo preduzeće, kao posledicu ništavosti ugovora, u obavezi da tužiocu plati odgovarajuću naknadu u novcu za period od 6. januara 1994. do 31. januara 1999. godine , kada je tuženi poslovni prostor predao tužiocu , te da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da ima u vidu rečeno u revizijskoj odluci i saglasno odredbama člana 104. stav 1. i člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima , utvrdi visinu štete za navedeni period prema visini tržišne zakupnine za predmetni poslovni prostor, a po cenama važećim na dan presuđenja, uzimajući u obzir iznose koje je platilo tuženo preduzeće. U spisima nema dokaza kada je revizijska presuda dostavljena punomoćnicima stranaka.

U ponovnom postupku, do donošenja osporene presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine, zakazano je ukupno sedam ročišta za gl avnu raspravu, od kojih je šest održano, dok jedno nije održano bez krivice tuženog.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog PC, Ministarstvo odbrane, VP 5374 Niš i obavez an je tužen i- protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu-protivtuženom po osnovu ugovora o zakupu poslovnog prostora u Nišu na Trgu 14 . oktobar br. 4-6, površine 349m2 od 6. januara 1994. godine, za period od 6. januara 1994. do 31. januara 1999. godine, na ime dugovanja neplaćene zakupnine isplati iznos od 6.331.323,38 dinara, sa kamatom na taj iznos počev od 19. septembra 2009. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca, kojim je tražio da se obaveže tužilac -protivtuženi, da tuženom- protivtužiocu plati na ime razlike zbog više isplaćene zakupnine iznos od 123.177,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu -protivtuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 475,000,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud, u smislu člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je, u konkretnom slučaju, svaka ugovorna strana dužna da vrati ono što je primila po osnovu predmetnog ugovora o zakupu i da je tuženi dužan da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime neisplaćenog dela zakupnine za sporni period.

Postupajući po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine drugostepeni sud je održao raspravu, u vezi koje je zakazao ukupno pet ročišta , od kojih je tri održao, a preostala dva bez krivice tuženog nisu održana.

U sprovedenom postupku od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine izveden je dokazni postupak saslušanjem jednog svedoka, uviđajem i ekonomsko - finansijskim veštačem (tri puta), koje je u četiri navrata dopunjavano.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine odbijena je žalba i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine. U obrazloženju te presude je navedeno: da je između pravnog prethodnika tužioca-protivtuženog i tuženog -protivtužioca zaključen ugovor o za kupu poslovnog prostora 6. januara 1 994. godine na određeno vreme , do 31. januara 1999. godine ; da je ugovorena zakupnina u iznosu od 4.223 boda, s tim što je jedan bod b io iskazan u vrednosti jedne DM; da je na zahtev tuženog 21. februara 1994. godine zaključen aneks ugovora kojim je izmenjen član osnov nog ugovora u pogledu visine zakupnine i zakupnina je utvrđena u visini od 2.966,00 dinara , sa važenjem od dana zaključenja istog pa ubuduće ; da je tužilac -protivtuženi, tužen om-protivtužiocu vršio ispostavljanje faktura za zakupninu sa znatno većim iznosom, pozivajući se pri tom da se a neks ugovora ne može primeniti jer je zaključen suprotno prinudnim propisima kojima se može odrediti visina zakupnine zakupljenog prostora koji je u državnoj sv ojini; da je tu ženi plaćao tužiocu veće iznose od iznosa utvrđenog aneksom, a manje iznose u odnosu na ispostavljene fakture ; da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine , u delu koji je pravnosnažan, utvrđeno da je aneks ugovora od 21. februara 1994. godine ništav jer je zaključen bez prethodno pribavljene saglasnosti Vojnog pravobranioca; da na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, izgubljena zakupnina za poslovni prostor koji je koristio tuženi za period od 6. januara 1994. do 31. januara 1999. godine iznosi 6.331.323,38 dinara, a da je za isti period tuženi na ime zakupnine platio 123.177,00 dinara .

Apelacioni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava, i to čl ana 210. Z akona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 6.331.323,38 dinara, k oji iznos predstavlja zakupninu koju je tužilac po redovnom toku stvari mogao da ostvari po tržišnim uslovima za utuženi vremenski period, u kojem je poslovni prostor koristio tuženi bez pravnog osnova, s obzirom na to da je presudom utvrđeno da su bez pravne važnosti ugovor i aneks ugovora o zakupu. Kao posledica ništavosti ugovora, saglasno odredbi čl ana 104. Zakona o obligacionim odnosima, sledi obostrana restitucija. Tuženi je vratio poslovni prostor tužiocu, ali nije isplatio novčanu naknadu za korišćenje istog. Stoga je tuženi u obavezi da tužiocu plati odgovarajuću naknadu u novcu za period od 6. januara 1994. godine pa do 31. januara 1999. godine (kada je tuženi poslovni prostor predao tužiocu), za korišćenje spornog poslovnog prostora. U prvostepenom postupku, dopunom veštačenja veštaka finansijske struke , utvrđeno je koliko iznosi ugovorena zakupnina za sporni period. Visinu zakupnine za predmetni vremenski period veštak je utvrdio metodom valorizacije iznosa ugovorene zakupnine. Nalaz veštaka ekonomsko-finansijske struke u kojem se veštak izjasnio o tržišnoj ceni zakupnine je bez značaja , jer je tužilac, u skladu sa uputima iznetim u odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine, bio dužan da u postu pku pred prvostepenim sudom predloži da se dopunskim veštačenjem utvrdi visina naknade za korišćenje nepokretnosti prema tržišnim cenama u vreme donošenja prvostepene odluke. Visina novčane naknade za korišćenje poslovnog prostora po osnovu neosnovanog obogaćenja se utvrđuje momentom prvostepenog presuđenja, u kojem momentu dužnik dolazi u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze, pa od tog momenta teče i zakonska zatezna kamata, saglasno članu 277. stav 1. Zakona o ob ligacionim odnosima. Polazeći od navedenog, Apelacioni sud zaključuje da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je obavezao tuženog da tužiocu plati navedeni iznos zajedno sa zateznom kamatom. Sa ovih razloga Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu samo u pogledu dosuđene zakonske zatezne kamate na potraživanje tužioca i odbio zahtev tužioca za isplatu kamate za vremenski period od 19. septembra 2009. do 9. juna 2010. godine, kao dana presuđenja, s obzirom na to da od tog momenta teče zakonska zatezna kamata do momenta isplate. Potvrđena je prvostepena presuda i u stavu drugom izreke gde je odbijen zahtev tuženog da se obaveže tužilac da izvrši povraćaj više uplaćenog iznosa na ime zakupnine od 123.177,00 dinara. Nalazom veštaka finansijske struke utvrđeno je da je tuženi tužioci isplatio zakupninu u manjem iznosu od pripadajuće, te neosnovano tuženi -protivtužilac svojim tužbenim zahtevom traži da mu se isplati navedeni iznos. Apelacioni sud je cenio sve navode žalbe tuženog-protivtužioca, ali je našao da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje.

4. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Kako su članom 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu (član 567. stav 1.); da je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu (član 583. stav 1.) .

Zakonom o imovini Savezne Republike Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 41/93, 24/94, 28/96 i 30/98) bilo je propisano: da ugovori o otuđenju, zameni, zakupu, korišćenju, građenju i pribavaljanju uz naknadu stvari i imovinskih prava, kao i drugi ugovori kojima se pribavljaju stvari, odnosno imovinska prava ili se njima raspolaže, zaključuju se po prethodno pribavljenom mišljenju Saveznog javnog pravobranilaštva, odnosno Vojnog pravobranilaštva, da su savezni organi dužni da zaključene ugovore iz stava 1. ovog člana dostave Saveznom javnom pravobranilaštvu, odnosno Vojnom pravobranilaštvu u roku od 15 dana od dana njihovog zaključenja (član 43. st. 1. i 3.); da je Savezno javno pravobranilaštvo, odnosno Vojno pravobranilaštvo dužno da podnese tužbu za poništaj ugovora koji je zaključen suprotno propisima, odnosno ako ugovorena naknada odstupa od propisane naknade ili od naknade koja se mogla ostvariti u vreme zaključenja ugovora, da se tužba za pobijanje ugovora iz stava 1. ovog člana podnosi u zakonom utvrđenom roku, a ako taj ugovor nije utvrđen zakonom - u roku od jedne godine od dana zaključenja ugovora (član 44.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo 15 godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem jednog svedoka i uviđajem . Međutim, sudovi su u ovom predmetu morali da se izjasne o tužbenim i protivtužbenim zahtevima, što je svakako uticalo na duže vreme potrebno za odlučivanje.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da p ostoji izvestan doprinos podnosioca i njegovog punomoćnika, budući da u dva slučaja na njihov zahtev nije održano ročište. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku .

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, tokom osporenog parničnog postupka donete su četiri prvostepene presude kojima je odlučeno o glavnom zahtevu, od kojih su dve bile uki nute u celini i jedna delimično . Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraine, odluka od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu, ali da je njegovo postupanje bilo neefikasno, budući da je na 52 održana ročišta sproveo dokazni postupak samo veštačenjem, saslušanjem jednog svedoka i uviđajem, da bi na kraju i drugostepeni sud otvorio raspravu u kojoj je izvršen dokaz veštačenjem. Pri tome tri ročišta ni su održan a zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe u označenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , da je odlučivano o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu i svrhu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosi lac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini , zasniva na tom e da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi propustio da razmotri i obrazloži navode njegove žalbe izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine, a koje se odnose na okolnost da je predmetni ugovor o zakupu ništav.

U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku , koja podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stran ci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti presud u Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti presud u Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presu da Apelacionog suda u Nišu, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je postupajući sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Ovo stoga što Apelacioni sud u Nišu svoj pravni stav da tužiocu pripada pravo na odgovarajući iznos po osnovu neisplaćene zakupnine zasniva upravo na tome da je predmetni ugovor o zakupu ništav, a što je kao prethodno pitanje utvrđeno presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine, imajući u vidu da za zaključenje tog ugovora nije bila pribavljena saglasnost Vojnog pravobranioca, u smislu člana 43. Zakona o imovini SRJ. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku , jer drugostepeni sud nije obrazložio žalbene navode podnosioca koji se odnose na činjenicu da je predmetni ugovor o zakupu ništav, predstavlja izraz nje gove subjektivne ocene o povredi navedenog prava, ali ne i ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju da je u osporenom postupku podnosiocu zaista povr eđeno pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da podnosilac u žalbi koju je izjavio protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine nije isticao da je tužba u osporenom postupku podneta po isteku roka predviđenog odredbom člana 44. Zakona o imovini SRJ, te da u tom smislu Apelacioni sud u Nišu u presudi Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine nije ni razmatrao da li je tužba podneta u roku predviđenom navedenom odredbom zakona, pa se , po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi sa jedne strane ne mogu dovesti u vezu sa osporenom drugostepenom presudom, niti se, sa druge strane, mogu smatrati ustavnopravnim razlozima.

Ustavni sud je konstatovao da se tvrdnj om podnosi oca da se osporena drugostepena presuda zasniva isključivo na nalazu veštaka koji nije urađen u skladu sa zakonom, osporava pravilnost utvrđen og činjeničn og stanj a u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da se osporava valjanost zaključaka o izvedenim dokazima - veštačenjem, koju Ustavni sud ne može ocenjivati u postupku po ustavnoj žalbi.

Ustavni sud naglašava, da odlučujući o ustavnoj žalbi , ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog su da, ustavna žalba,u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u odgovarajućem delu tačke 3. izreke

7. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 541/03 od 2. aprila 2003. godine, Ustavni sud je utvrdio da njime nije konačno odluč eno o pravima i obavezama podnosi oca ustavne žalbe, te da ovo rešenje ne predstavlja akt koji mo že biti predmet ustavne žalbe u smislu člana 170. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine, Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine, u delu kojim je pravnosnažno i konačno odlučeno o aneksu ugovora, Ustavni sud je utvrdio da je presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe očigledno dostavljena pre donošenja presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u tom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

8. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 541/03 od 2. aprila 2003. godine, presude Opštinskog suda u Nišu P. 2264/03 od 8. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3529/08 od 30. septembra 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 128/09 od 16. aprila 2009. godine presude Osnovnog suda u Nišu P. 3024/10 od 9. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 821/11 od 11. septembra 2012. godine bespredmetan, imajući u vidu da je Ustavni sud u odnosu na navedene akte odbacio ustavnu žalbu .

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o adekvatnosti naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti