Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu. Podnositeljka je tražila naknadu nematerijalne štete zbog povrede na radničkim sportskim igrama, ali je njen zahtev pravnosnažno odbijen zbog nedostatka odgovornosti poslodavca.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Dragičević iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Dragane Dragičević izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 710/10 od 19. maja 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragana Dragičević iz Novog Sada izjavila je 23. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Slobodanke Petković, advokata iz Novog Sada Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 710/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 22. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je drugostepeni sud lišio prava na pravednu nadoknadu nematerijalne štete, a da pri tome nije dao ni jedan razlog za takvu odluku. Podnositeljka od Ustavnog suda zahteva da poništi osporenu odlu
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu P.1 9356/06 od 2. oktobra 2008. godine, kojom je obavezao tuženog poslodavca da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati na ime naknade nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 710.000,00 dinara. U obrazloženju presude prvostepeni sud je naveo: da je saglasno odredbi člana 164. Zakona o radu poslodavac dužan da nadoknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom; da je do povređivanja tužilje došlo u vezi sa radom jer je učestvovala na radničkim sportskim igrama LET-fest u Budvi 2005. godine, što je poslodavac odobrio; da prilikom povređivanja nije bilo propusta na strani tužilje; da je tuženi odgovoran za nastalu povredu tužilje, na osnovu odredaba čl. 154, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu.
Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž 1. 710/10 od 19. maja 2010. godine, kojom je preinačio presudu prvostepenog suda tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje i usvojio žalbu tuženog. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je tužilja kao radnik tuženog učestvovala u radničko sportskim manifestacijama; da se povredila usled naglog pokreta prilikom takmičenja u disciplini nadvlačenje konopca na LET-festu 2005. godine; da je vezano za tu povredu nesporno da je tužilja pretrpela nematerijalnu štetu; da povređivanje tužilje nije posledica radnji tuženog, odnosno radnika tuženog, kao i da tuženi nije bio organizator LET-festa 2005. godine; da tuženi ne odgovara za štetu koju je tužilja pretrpela, jer po oceni drugostepenog suda nema ni subjektivne, niti objektivne odgovornosti tuženog poslodavca.
4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava zajemčena odredbama člana 22. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.
Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge, niti pružila dokaze za svoje navode da su joj osporenom presudom kojom je odbijen njen tužbeni zahtev i preinačena prvostepena presuda povređena ustavna prava označena u ustavnoj žalbi.
Naime, s obzirom na to da je u toku drugostepenog postupka utvrđeno da nije postojala ni subjektivna, niti objektivna odgovornost tuženog poslodavca za štetu koju je usled povreda pretrpela tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, osporenom presudom je odbijen tužbeni zahtev kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 710.000,00 dinara. Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj odluci naveo razloge zbog kojih je smatrao da je prvostepeni sud nepravilno odlučio usvojivši tužbeni zahtev, a podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta proizvoljnim ili pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka u ustavnoj žalbi ponavlja razloge koje je već isticala u tužbi, a koji su, po nalaženju Ustavnog suda, u dovoljnoj meri ocenjeni u osporenoj drugostepenoj presudi. U odsustvu valjanih razloga iz kojih bi proizlazilo da su u postupku po žalbi povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu Apelacionog suda da je neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi poslodavac obaveže na naknadu nematerijalne štete podnositeljki za pretrpljene bolove i strah zbog povrede kičme na radničkim sporskim igrama.
Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu podnositeljka nije dostavila dokaze za navode da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Naime, podnositeljka nije dostavila pravnosnažne presude kojima bi dokazala da su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi tužbene zahteve usvajali, odnosno da je drugostepeni sud o istom spornom pravnom pitanju zauzeo drugačiji pravni stav.
Takođe, kako je utvrđeno da su o tužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe rešavali i Opštinski sud u Novom Sadu u prvom stepenu i Apelacioni sud u Novom Sadu u postupku po žalbi, ne stoje navodi podnositeljke da joj je povređeno pravo na sudsku zaštitu.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević