Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o primeni roka zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je revizijski sud proizvoljno primenio materijalno pravo o zastarelosti. Sud zauzima stav da se duži rok zastarelosti za štetu iz krivičnog dela primenjuje i na državu kao odgovorno lice, a ne samo na učinioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E. D. iz sela O . kod P, S. B. (1) iz sela L . kod P, S. S. i N. S, oboje iz sela D. L . kod P, H. M. iz P, F. Z. iz sela M . kod P, E. H. iz sela D . D . kod P, X. S. iz sela M . kod P, S. D. (1), A. D, R. D. i S. D. (2), svih iz sela O. kod P, B. L. iz sela S . kod P, F. O. iz K . P, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4), svih iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. D. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine u stavu II izreke i određuje da isti sud donese novu odluku po reviziji podnosioca ustavne žalbe E. D. izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4185/10 od 10. marta 2010. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. B. (1), S. S, N. S, H. M, F. Z, E. H, X. S, S. D. (1), A. D, R. D, S. D. (2), B. L, F. O, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4) izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. D. iz sela O . kod P, S. B. (1) iz sela L . kod P, S. S. i N. S, oboje iz sela D. L . kod P, H. M. iz P, F. Z. iz sela M . kod P, E. H. iz sela D . D . kod P, X. S. iz sela M . kod P, S. D. (1), A. D, R. D. i S. D. (2), svi iz sela O. kod P, B. L. iz sela S . kod P, F. O. iz K . P, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4), svi iz P, podneli su 17. avgusta 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika T. D, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosilaca na „razumnu i obrazloženu“ presudu; da je deo osporene presude kojom je revizija podnosioca E. D . odbijena kao neosnovana, zasnovana na restriktivnom tumačenju odredbe člana 377. Zakona o obligacionom odnosima, koje nema utemeljenje u zakonskoj odredbi koja izražava nameru zakonodavca da se produženi rokovi zastarelosti odnose i na lica koja odgovaraju za štetu, a ne samo na učinioca krivičnog dela, čime je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je podnosiocima, kao članovima porodica žrtava krivičnog dela, uskraćeno i pravo na reparaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava; da jednaka zaštita pred sudom mora biti obezbeđena bez obzira na to da li je tužena država, odnosno državni organ ili neko drugo pravno ili fizičko lice; da je podnosiocu E. D . uskraćeno pravo na jednaku zaštitu pred sudom imajući u vidu neujednačenu praksu sudova u pogledu primene člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da je ostalim podnosiocima uskraćeno pravo na obraćanje sudu treće instance, tako što je njihova revizija odbačena kao nedozvoljena, iako je ukupna vrednost predmeta spora preko zakonom predviđene revizione granice; da se radi o istovetnim zahtevima o kojima je sud morao odlučiti zajednički i na isti način u pogledu osnova, imajući u vidu da šteta proističe iz istog događaja i krivičnog dela u pogledu kojeg su oštećena lica upućena na ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva, čime je povređeno ne samo njihovo pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, već i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosilaca, poništi osporenu presudu i svakom podnosiocu odredi pravično zadovoljenje zbog pretrpljenih povreda ustavnih prava u iznosu od po 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 491/07 od 20. marta 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev svih podnosilaca kojim su tražili da im tužena Republika Srbija, na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, isplati ukupan iznos od 52.000.000 dinara.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 4185/10 od 10. marta 2010. godine kojom je žalbu odbio i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 491/07 od 20. marta 2009. godine u celini potvrdio.

U obrazloženjima presuda nižestepenih sudova je, između ostalog, navedeno: da je presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1823/04 od 17. juna 2005. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Srbije KžI. od 22. decembra 2005. godine, okrivljeni S.C. oglašen krivim za izvršeno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona SRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina zatvora, zato što je 28. marta 1999. godine u Podujevu, zajedno sa još nekoliko lica, kao pripadnik jedinice „Škorpioni“ u rezervnom sastavu MUP-a RS i oružanih snaga SRJ, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba – rata između SRJ i koalicije NATO pakta i oružanog sukoba sa pripadnicima naoružane organizacije „OVK“, sa umišljajem učestvovao u lišenju života četrnaestoro lica – bliskih srodnika tužilaca; da je od nastanka štete (28. marta 1999. godine) do podnošenja tužbe (21. januara 2007. godine), kojom tužioci od tužene Republike Srbije, kao odgovornog lica, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ( u daljem tekstu: ZOO), zahtevaju naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog smrti bliskih lica iz člana 201. ZOO, protekao objektivni rok zastarelosti iz člana 376. stav 2. ZOO, odnosno pet godina od nastanka štete, te da je protekom ovog roka, saglasno članu 360. stav 1. ZOO, prestalo i pravo tužilaca da od tužene zahtevaju ispunjenje obaveze naknade štete; da su neosnovani navodi tužilaca da pre okončanja krivičnog postupka u kome su upućeni na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva nisu mogli imati saznanje o licu odgovornom za štetu, zbog čega do podnošenja tužbe nije protekao rok iz člana 376. stav 1. ZOO, s obzirom na to da subjektivni rok zastarelosti iz navedene odredbe može teći samo u okviru objektivnog roka od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO, koji je u konkretnom slučaju protekao pre podnošenja tužbe; da se, u konkretnom slučaju, ne može primeniti rok iz člana 377. stav 1. ZOO, jer se privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete pričinjene krivičnim delom može primeniti samo u odnosu na izvršioce krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i na pravno lice koje umesto njega odgovara za tako pričinjenu štetu po odredbama člana 172.ZOO; da iz navedenog razloga potraživanje naknade štete od države, po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ, zastareva u rokovima propisanim odredbama člana 376. ZOO.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca S. B. (1), S. S, N. S, H. M, F. Z, E. H, X. S, S. D. (1), A. D, R. D, S. D. (2), B. L, F. O, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4) (stav I izreke), dok je je revizija tužioca E . D . odbijena kao neosnovana (stav II izreke).

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci u ovom sporu obični (formalni) suparničari; da je ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 55. st. 1. i 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik RS“, broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena; da prema noveliranom članu 394. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je vrednost predmeta spora prema visini potraživanja svakog tužioca (osim tužioca E. D .) na dan podnošenja tužbe 24. januara 2007. godine, po srednjem kursu NBS, manja od 100.000 evra, zbog čega revizija ovih tužilaca izjavljena 26. novembra 2010. godine, a posle stupanja na snagu citiranih izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena; da je ispitujući pravilnost pobijane presude u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca E. D, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije osnovana; da u postupku nije uč injena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti da ima bitne povrede na koju se ukazuje revizijom; da navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja u konkretnoj pravnoj stvari, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze i da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da više lica mogu jednom tužbom tužiti, odnosno biti tuženi (suparničari) ako su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog, ako je to drugim zakonom određeno (član 199. stav 1.); da je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i da njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima (član 203.); da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204.).

5. Polazeći od toga da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine revizija podnosioca E. D . odbijena kao neosnovana, dok je revizija ostalih podnosilaca izjavljena protiv iste drugostepene presude odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je navode o povredi označenih ustavnih prava podnosioca E . D . posmatrao odvojeno u odnosu na navode ostalih podnosilaca.

6. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na podnosioca E. D, Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje da je revizijski sud, prihvatajući stav nižestepenih sudova o zastarelosti predmetnog potraživanja, proizvoljno primenio merodavno materijalno pravo.

Ustavni sud je na sednici održanoj 7. jula 2011. godine zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je okrivljeni S.C, kao pripadnik jedinice „Škorpioni“ u rezervnom sastavu MUP-a RS i oružanih snaga SRJ, oglašen krivim za izvršeno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i osuđen na kaznu zatvora pravosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1823/04 od 17. juna 2005. godine. Dakle, u pogledu primene roka zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom, Ustavni sud smatra da se odredbe člana 377. ZOO primenjuju ne samo kada se naknada štete zahteva od učinioca krivičnog dela kao neposrednog štetnika, već i od drugog lica koje odgovara za štetu iako nije učinilac krivičnog dela, u ovom slučaju države koja odgovara po osnovu člana 172. stav 1. ZOO. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je revizijski sud proizvoljno primenio materijalno pravo, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, odlučivši o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete primenom odredaba člana 376. ZOO.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca E. D . na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca E. D . o povredi prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 85/11 od 13. aprila 2011. godine u stavu II izreke i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca E . D . izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4185/10 od 10. marta 2010. godine, pa je , saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe podnosilaca S. B. (1), S. S, N. S, H. M, F. Z, E. H, X. S, S. D. (1), A. D, R. D, S. D. (2), B. L, F. O, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4), Ustavni sud je konstatovao da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na stavu da su tužioci, u konkretnom slučaju, obični (formalni), a ne jedinstveni suparničari, da se vrednost predmeta spora ceni u odnosu na tužbeni zahtev svakog od njih pojedinačno, te da tužbeni zahtevi ovih podnosilaca ne prelaze propisani imovinski cenzus za izjavljivanje revizije.

Odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, član 394. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine je izmenjen i od dana stupanja na snagu je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.). Prema stavu Ustavnog suda izraženom u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, pravo na podnošenje revizije se ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, kao i činjenicu da je vrednost predmeta spora za svakog podnosioca (osim za podnosioca E . D .) u momentu pravnosnažnog okončanja parničnog postupka iznosila manje od dinarske protivvrednosti iznosa od 100.000 evra, prema kursu na dan podnošenja tužbe, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe o tome da je podnosiocima S. B. (1), S. S, N. S, H. M, F. Z, E. H, X. S, S. D. (1), A. D, R. D, S. D. (2), B. L, F. O, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4), odbacivanjem revizije povređeno neko od prava označenih u ustavnoj žalbi, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za takve tvrdnje.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu navedenih podnosilaca jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da se podnosioci nalaze u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, budući da se osnov njihovih potraživanja crpi iz istog događaja (krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva), te da se time što se u odnosu na jednog podnosioca osporena revizijska odluka poništava i Vrhovnom kasacionom sudu nalaže ponovno odlučivanje o reviziji, a u odnosu na ostale podnosioce ustavna žalba odbacuje zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za istaknute povrede ustavnih prava, oni dovode u različit materijalni položaj. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je ustavnom žalbom osporena isključivo revizijska presuda, a ne i presude nižestepenih sudova. Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi može kretati samo u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud se, u konkretnom slučaju, nije mogao baviti ocenom pravnog stava o zastarelosti predmetnog potraživanja podnosilaca S. B. (1), S. S, N. S, H. M, F. Z, E. H, X. S, S. D. (1), A. D, R. D, S. D. (2), B. L, F. O, S. B. (2), S. B. (3), F. B, J. B, L. B, G. B. i S. B. (4), iz razloga što se Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi bavio isključivo postojanjem procesnih uslova za izjavljivanje revizije, a ne i pravnom analizom navedenog pravnog stava koji je u odnosu na ove podnosioce izražen u presudama nižestepenih sudova. Takođe, prema pravnom stavu Ustavnog suda, revizija u parničnom postupku predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe. S tim u vezi, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje revizije i koji je okončan odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu.Imajući napred izneto u vidu, Ustavni sud nalazi da ni u slučaju da supresude nižestepenih sudova osporene u ovom ustavnosudskom postupku, ustavna žalba navedenih podnosilaca u odnosu na ove presude ne bi bila blagovremena, s obzirom na to da je podneta 17. avgusta 2011. godine, a da je punomoćnik podnosilaca presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4185/10 od 10. marta 2010. godine primio, u svakom slučaju, pre 13. aprila 2011. godine, kada je doneta osporena revizijska presuda.

9. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu