Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke o zaštitnoj meri

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Prekršajni apelacioni sud nije adekvatno obrazložio zašto nije primenio mogućnost delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja, čime je doneo proizvoljnu odluku koja se poništava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća , i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . I . iz Budve, Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I . i utvrđuje da je presudom Prekršajnog apelacionog suda Prž. 6959/16 od 1. aprila 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz člana 32. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Prekršajnog apelacionog suda Prž. 6959/16 od 1. aprila 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Beogradu DS – 70 Pr. 425/16 od 24. marta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I . iz Budve, Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu, 13. maja 2016. godine , preko punomoćnika iz ortačkog advokatskog društva „P. G .“ iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog suda u Beogradu DS – 70 Pr. 425/16 od 24. marta 2016. godine i presude Prekršajnog apelacionog suda Prž. 6959/16 od 1. aprila 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da se „iz obrazloženja prvostepene presude ne može ni zaključiti, niti se to bilo gde u navedenoj presudi objašnjava, zašto prvostepeni sud podnosiocu na ovaj način odmerava kaznu i na osnovu čega se učinjeni prekršaj ima smatrati tako teškim da bi se to uzelo kao otežavajuća okolnost,…, otežavajuće okolnosti bi eventualno mogle biti pobude iz kojih je delo učinjeno, jačina ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, držanje učinioca posle učinjenog prekršaja, ali ni u kom slučaju otežavajuća okolnost ne može biti sam prekršaj koji je učinjen“;

- da postupajući sudovi nisu razmotrili mogućnost delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja;

- da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oduzeti novac u iznosu od 14.000 evra stekao na dozvoljen način i isti predstavlja njegovu svojinu;

- da „sam Zakon o prekršajima eksplicitno predviđa da zaštitna mera nije kazna, već prekršajna sankcija, što je bitna razlika, dok Ustav Republike Srbije predviđa da se imovina može oduzeti samo u slučaju naplate kazne. Činjenica da Zakon o deviznom poslovanju predviđa u članu 64. da će se za prekršaje iz čl. 59. do 63. istog Zakona izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja, ne znači da je takvom odredbom dozvoljeno kršiti Ustavom zajemčeno pravo na imovinu,…, ukoliko je zakonodavac napravio propust u vidu donošenja nedovoljno jasne, precizne, nekada čak i protivustavne odredbe zakona, to ne znači da sudija takvu odredbu treba da primeni iako je ista de facto u suprotnosti sa Ustavom kao hijerarhijskim najvišim pravnim aktom “.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 425/16, utvrdio:

- da je osporenom presudom Prekršajnog suda u Beogradu DS – 70 Pr. 425/16 od 24. marta 2016. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen odgovornim da je učinio prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) u vezi člana 31. Zakona o deviznom poslovanju i člana 12. Odluke o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva i posledično mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 30.000 dinara, kao i zaštitna mera oduzimanja predmeta namenjenog za izvršenje prekršaja i to efektivnog stranog novca – 14.000 evra.

- da je branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 1. aprila 2016. godine izjavio žalbu protiv presude Prekršajnog suda u Beogradu DS – 70 Pr. 425/16 od 24. marta 2016. godine; u žalbi je, između ostalog, navedeno da „prilikom izricanja kazne prvostepeni sud nije cenio sve okolnosti predviđenje odredbom člana 42. Zakona o prekršajima, jer je za navedeni prekršaj članom 63. Zakona o deviznom poslovanju raspon kazne za ovakav prekršaj između 5.000 do 150.000 dinara. Kazna od 30.000 dinara je previsoko odmerena u odnosu na okrivljenog, a imajući u vidu da prvostepeni sud nije cenio sve okolnosti prilikom izricanja kazne. Odluka o zaštitnoj meri oduzimanja iznosa od 14.000 evra je takođe neodrživa. Kao što je napred navedeno, članom 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju predviđeno je da se može izvršiti delimično oduzimanje predmeta, jer pobude i druge okolnosti pod kojima je eventualni prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini. Okrivljeni je naveo da su njegove pobude bile da prenese izvesnu količinu deviza radi kupovine stana, da je novac podignut iz banke o čemu postoji dokaz-potvrda, te da nije znao da ne sme da prenese više od 10.000 evra. Oduzimanje iznosa od 14.000 evra okrivljenom dovodi u situaciju ugrožavanje njegove i egzistencije njegove porodice, jer pored toga što mora da vrati pozajmljeni novac, izgubio je mogućnost da kupi nepokretnost zbog koje je pozajmicu izvršio. Okrivljeni je porodičan čovek, otac dvoje dece i do sada nije prekršajno kažnjavan. Sve ove okolnosti prvostepeni sud nije uopšte cenio, pa se apeluje Prekršajnom apelacionom sudu da prilikom odlučivanja po žalbi okrivljenog sve ovo ima u vidu i donese presudu kojom će usvojiti ovu žalbu“.

Osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda Prž. 6959/16 od 1. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog, a presuda Prekršajnog suda u Beogradu DS – 70 Pr. 425/16 od 24. marta 2016. godine je potvrđena. U obrazloženju ove osporene presude je, između ostalog, navedeno da „okolnosti iz žalbe koje se odnose na pobijanje zaštitne mere nisu prihvaćeni, obzirom da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju i izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta namenjenog za izvršenje prekršaja i to efektivnog stranog novca EUR – a u kojima je prekršaj i učinjen u iznosu preko dozvoljene količine od 14.000 evra, obzirom da je za navedeni prekršaj zaštitna mera obavezna, sud je pravilno primenio odredbe materijalnog propisa, a okolnosti na koje se poziva žalba nisu potkrepljene dokazima niti se nalaze u materijalnom propisu na način kako ih interpretira žalba. U postupku pred prvostepenim sudom i u žalbi nije utvrđeno postojanje naročitih okolnosti koje bi uticale da se novac koji je upotrebljen radi izvršenja prekršaja okrivljenom vrati. U prvostepenoj odluci sud je pravilno oduzeo efektivni strani novac u količini preko zakonom dozvoljene i Odlukom dozvoljene količine za prenos, te u tom smislu okrivljeni nije oštećen“.

4. Odredbama člana 32. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno : da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16-Odluka US) propisano je: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33.); da se novčana kazna može raspisati u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko ili odgovorno lice i da se izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti javnih prihoda, javnog informisanja, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, životne sredine, prometa robe i usluga i prometa hartijama od vrednosti zakonom mogu propisati kazne u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, ali ne više od dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti s tim da ne prelazi petostruki iznos najvećih novčanih kazni koje se mogu izreći po odredbi stava 1. ovog člana (član 39. stav 1. tačka 1) i stav 4.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4.).

Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) propisano je: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Republika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14)); da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st. 1. i 2.).

Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao elem ent prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije. Pri tome navodi da je „članom 64. Zakona o deviznom poslovanju propisano da se može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini. Mogućnost koju predviđa član 64. Zakona o deviznom poslovanju ni prvostepeni, kao ni drugostepeni sud ne razmatraju, zbog čega se obrazloženja obe ožalbene presude ne mogu smatrati niti jasnima niti pravičnima. Minimum poštovanja prava okrivljenog u konkretnom slučaju – podnosioca bi bio da su prvostepeni i drugostepeni sud bar obrazložili iz kog razloga nije bilo mesta delimičnom oduzimanju predmeta“.

Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac u stavne žalbe, kao nerezident, 24. marta 2016. godine, na izlasku iz Carinskog područja Republike Srbije, na aerodromu „Nikola Tesla“ nije prijavio nadležnom carinskom organu efektivni strani novac u iznosu od 22.500 evra, a prijavio je da iznosi 1.500 evra (ukupno 24.000 evra) odnosno 14.000 evra više od dozvoljenog iznosa. U prekršajnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, podnosiocu ustavne žalbe je izrečena novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 14.000,00 evra, iako je podnosilac drugostepenom prekršajnom sudu, kao dokaz o poreklu oduzetog novca, dostavio izvod iz banke iz kojeg je sud utvrdio da je supruga rođenog brata podnosioca 29. decembra 2015. godine podigla iznos od 20.000 evra.

Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka, s utemeljenjem na praksi Evropskog suda za ljudska prava, ustanovio garancije prava na pravično suđenje. Posebna garancija prava na pravično suđenje odnosi se na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Garancije prava na obrazloženu sudsku odluku, obavezuju sud da navede precizne, jasne i razumljive razloge na kojima bazira odluku, a koji su izgrađeni na primeni i tumačenju relevantog prava. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43. i Higgins i ostali protiv Francuske, predstavka broj 20124/92, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

U ovom konkretnom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud konstatuje da u osporenoj presudi Prekršajnog apelacionog suda ne uočava da su uzeti u razmatranje svi relevantni pravni propisi, već da je presuda zasnovana samo na primeni člana 63. stav 1. tačka 14) i člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju. Članom 64. stav 2. Zakona propisana je mogućnost delimičnog oduzimanja novca ukoliko „pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet uzme u celini“. Razmatranjem navoda Prekršajnog apelacionog suda ne uočava se da je taj sud s dužnom pažnjom pristupio oceni pobuda i okolnosti pod kojima je izvršen prekršaj, niti da je primenio i tumačio navedenu odredbu u celini, uz razmatranje da li bi se svrha zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja ispunila i delimičnim oduzimanjem predmeta. U odnosu na navode u žalbi da je drugostepeni sud trebalo da ima u vidu i stav 2. navedenog člana Prekršajni apelacioni sud konstatuje da „ u postupku pred prvostepenim sudom i u žalbi nije utvrđeno postojanje naročitih okolnosti koje bi uticale da se novac koji je upotrebljen radi izvršenja prekršaja okrivljenom vrati. U prvostepenoj odluci sud je pravilno oduzeo efektivni strani novac u količini preko zakonom dozvoljene i Odlukom dozvoljene količine za prenos, te u tom smislu okrivljeni nije oštećen“. Tačnije, Prekršajni apelacioni sud nije, u skladu sa garancijama prava na obrazloženu sudsku odluku, ispitao odlučno pitanje koje je u žalbi protiv prvostepene presude postavio branilac podnosioca ustavne žalbe – da mu se oduzme novac u manjem iznosu, kao i da će takvo rešenje uticati na okrivljenog da ne vrši ovaj prekršaj, već se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da prenosi efektivni strani novac u iznosu od 22.500 evra (prijavio je svega 1.500 evra – ukupno kod sebe je imao 24.000 evra ). Za tu vrstu prekršaja, primenom relevantih pravnih propisa, sud određuje sankciju koja se sastoji od novčane kazne i zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja u potpunosti (član 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju) ili delimično (stav 2. istog člana Zakona). Ustavni sud ukazuje da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.), a da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da Prekršajni apelacioni sud nije obrazložio u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, značaj i uticaj činjenice da je novac koji je predmet prekršaja zakonitog porekla, da je dokaz o poreklu novca dostavljen sudu, kao i okolnosti konkretnog prekršaja, odnosno gde se novac nalazio, da li je i kako bio sakriven, koji je bio način prenošenja novca i sl. U tom kontekstu treba imati u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome kada sud odlučuje da li je određeno ponašanje bilo u skladu sa zakonom mora se imati u vidu i okolnost da li je zakon bio pristupačan osobi koja je u pitanju i predvidljiv po pitanju očekivanih posledica (videti presudu ESLjP u predmetu Rotaru protiv Rumunije, predstavka broj 28341/95, od 4. maja 2000. godine, stav 52.).

Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da osporena drugostepena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga na osnovu kojih je u konkretnom slučaju ocenjeno da se svrha zaštitne mere ne bi ostvarila i delimičnim oduzimanjem predmeta prekršaja u skladu sa odredbom člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, kao i odredbama člana 5. stav 2. i člana 51. stav 1. Zakona o prekršajima kojima je propisana svrha sankcije i svrha zaštitne mere, a na šta je branilac podnosioca ustavne žalbe u žalbenom postupku ukazivao. Na ovaj način je dovedeno u pitanje pravo podnosioca da od drugostepenog suda koji je odlučivao o žalbi dobije obrazložene razloge zbog kojih njegovi žalbeni navodi nisu prihvaćeni. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke (videti Odluku Ustavnog suda Už-367/2016 od 7. juna 2018. godine).

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Prekršajni apelacioni sud ponovo odluči o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Beogradu DS – 70 Pr. 425/16 od 24. marta 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo form alno poziva na povredu označenog ustavnog prava a da pri tom e ne navodi nijedan ustavnopravno prihvatljiv razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7 ) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke o zaštitnoj meri

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti