Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina i deset meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i dugih perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. T . iz J, opština Lajkovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Ubu u predmetu P. 501/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. T . iz J, opština Lajkovac, podneo je Ustavnom sudu, 3. maja 201 7. godine, preko punomoćnika M. R , advokata iz Lazarevca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Ubu u predmetu P. 501/14, kao i protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 654/16 od 9. marta 2017. godine, u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i sticanju bez osnova, trajao deset godina i deset meseci, pri čemu nije bilo nijednog opravdanog razloga da postupak traje više od tri godine, te stoga podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema navodima podnosioca , pravo na imovinu povređeno mu je zbog pogrešne i proizvoljne primene materijalnog prava, a do koje je došlo usled pogr ešno utvrđenog činjeničnog stanja. Istakao je da je takvim postupanjem suda onemogućen da u razumnom roku naplati svoja potraživanja. Takođe, zbog proizvoljne primene materijalno g prav a osporio je i reš enje o troškovima postupka sadržano u osporenoj presudi , kojim je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, da poništi stav drugi izreke osporene presude, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i da mu naknadi troškove postupka na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Ubu P. 501/14, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

V. T , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 3. maja. 2006. godine, Opštinskom sudu u Lajkovcu tužbu protiv tuženih D. T . i Lj . T , radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i isplate duga po osnovu sticanja bez osnova. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 138/06. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu pod brojem P. 1445/10.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih dvadeset ročišta za glavnu raspravu, održano je deset ročišta, dok devet ročišta nije održano, i to po jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, neurednog pozivanja svedoka, nemogućnosti da se izvrši uviđaj na licu mesta i uručenja preciziranog tužbenog zahteva tuženom neposredno pre ročišta, te četiri iz razloga što veštak nije vratio sudu spise predmeta i što nije pristupio na ročište. Jedno ročište je otkazano pismenim putem zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U periodu od 29. avgusta 2007. do 18. juna 2009. godine, sud nije zakazao nijedno ročište, niti je pak preduzimao bilo kakve druge procesne aktivnosti. Takođe, u periodu od 21. oktobra 2010. do 27. oktobra 2011. godine sud nije održao n ijedno od pet zakazanih ročišta. Od toga tri ročišta nisu održana iz razloga š to određeni sudski veštak ekonomske struke nije dostavio nalaz i nije vratio spise predmeta sudu. Jedno ročište nije održano zbog toga što je tužilac precizirao tužbeni zahtev neposredno pred ročište, a što je posledica neblagovremenog dostavljanja nalaza od strane istog veštaka, te tuženi nije bio u mogućnosti da se o istom izjasni. Nakon dostavljanja nalaza, isti veštak nije pristupio na ročište, na koje je bio uredno pozvan , te ni to ročište nije održano . U sprovedenom postupku izvedeni su sledeći dokazi: saslušanje parničnih stranaka, saslušanje svedoka, uviđaj, tri veštačenja (geodetsko, građevinsko i ekonomsko) i jedno dopunsko veštačenje, kao i čitanje pismene dokumentacije.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu P. 1445/10 od 27. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženima, pa je raskinut predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, a u stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu određenih novčanih iznosa na ime sticanja bez osnova. U stavu trećem izreke je odlučeno o troškovima postupka. Protiv navedene presude, u stavu drugom i trećem izreke, tuženi su izjavili žalbu 13. decembra 20 11. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 137/12 od 23. januara 2014. godine ukinuta je prvostepena presuda, u stavu drugom i trećem izreke, i određeno je da se spisi predmeta vrate Osnovnom sudu u Ubu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 12. marta 2014. godine.

U ponovnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Ubu, predmet je dobio broj P. 215/14. Na prvom održanom ročištu, 13. maja 2014. godine, doneto je rešenje o prekidu postupka zbog smrti prvotuženog. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 4. juna 2014. godine , te je ono rešenjem Viš eg sud a u Valjevu Gž. 1248/14 od 21. avgusta 2014. ukinuto. Nakon toga, predmet je dobio novi broj P. 501/14. U toku ovog dela postupka, od ukupno pet zakazanih ročišta, održana su tri, dok dva nisu održana zbog štrajka advokata. U sprovedenom ponovnom postupku saslušan je tužilac kao stranka u postupku i pročitana su pismeni dokazi. Na ročištu održanom 19. maja 2015. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca, po predlogu punomoćnika tužioca koji je postupao po zameničkom punomoćju, sud je doneo rešenje kojim je dat nalog punomoćniku tužioca da u roku od osam dana dostavi predloge za izvođenje dokaza. Podneskom od 17. juna 2015. godine punomoćnik tužioca se izjasnio da nema novih dokaznih predloga, a što je ponovio i na sledećem održanom ročištu od 2. septembra 2015. godine, na kojem su izvedeni dokazi čitanjem pismene dokumentacije i rasprava je zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Ubu P. 501/14 od 2. septembra 201 5. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zah tev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime sticanja bez osnova isplati određene novčane iznose, a u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime parničnih troškova isplati određeni novčani iznos. Presuda je javno objavljena 4. septembra 2015. godine. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 20. oktobra 2015. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 654/16 od 9. marta 201 7. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke , kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na osnovu uložene zarade i na osnovu vrednosti radova na domaćinstvu isplati pojedinačno opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke ove presude, koji je osporen ustavnom žalbom, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, u kome je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu po osnovu uloženog rada isplati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, tako što je tužbeni zahtev u tom delu usvojen, a preinačeno je i rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu drugom izreke, tako da svaka stranka snosi svoje troškove . Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 7. aprila 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 3. maja 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lajkovcu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 654/16 od 9. marta 201 7. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 7. aprila 201 7. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao deset godina i deset meseci .

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka, samo po sebi, moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, što je zahtevalo i nešto obimniji dokazni postupak. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni. Dva ročišta za glavnu raspravu u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nisu održana zbog štrajka advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o predmetnim tužbenim zahtevima za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i isplati određenog novčanog iznosa po osnovu sticanja bez osnova odluči blagovremeno. Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u manjoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, sud je na ročištu održanom 19. maja 2015. godine, a po predlogu punomoćnika koji je po zameničkom punomoćju zastupao tužioca, dao nalog punomoćniku tužioca da dostavi predloge za izvođenje dokaza, a usled čega je to ročište odloženo. Međutim, punomoćnik podnosioca se prvo pismeno, a potom i usmeno na narednom ročištu izjasnio da nema daljih dokaznih predloga , usled čega je i zaključena glavna rasprava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju predmetnog parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda . Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prva prvostepena presuda doneta nakon pet i po godina , a u kom periodu je prvostepeni sud bio potpuno neaktivan godinu dana i deset meseci (od 29. avgusta 2007. do 18. juna 2009. godine) , tj. nije zakazao nijedno ročište, niti je pak preduzimao bilo kakve druge procesn e radnj e. Takođe, u periodu od godinu dana (od 21. oktobra 2010. do 27. oktobra 2011. godine) sud nije održao nijedno od pet zakazanih ročišta, zbog sprovođenja ekonomskog veštačenja. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je do neefikasnog sprovođenja veštačenja došlo usled propusta veštaka da blagovremeno dostavi svoj nalaz i vrati spise predmeta sudu , odnosno da pristupi na ročište radi saslušanja . Ipak, Ustavni sud nalazi da je za to u određenoj meri odgovoran i sud, jer je pravovremenim korišćenjem odgovarajućih procesnih ovlašćenja mogao da utiče da se veštačenje sprovede u kraćem roku. Ustavni sud nalazi da ni ponovni postupak pred prvostepenim sudom nije bio u dovoljnoj meri efikasan, iako je okončan u roku od godinu i po dana, a ovo iz razloga što je u tom periodu sud, u sprovedenom dokaznom postupku , samo saslušao tuži oca i pročitao pismenu dokumentaciju.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome je istaknuta povreda prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac zapravo osporava da mu je zbog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka povređeno to pravo, jer je onemogućen da naplati svoje potraživanje u razumnom roku. Po oceni Ustavnog suda, takvi navodi podnosioca ne mogu se prihvatiti kao činjenično i pravno utemeljeni i ustavnopravno relevantni razlozi za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojim osporava stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 654/16 od 9. marta 2017. godine, u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene odluke o troškovima postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti