Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku deeksproprijacije zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku deeksproprijacije. Iako je postupak trajao dugo, doprinos podnosioca žalbe nečinjenjem je umanjio odgovornost državnih organa. Ostatak žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3877/2013
10.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zvonka Adamova iz Novih Banovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zvonka Adamova izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za urbanizam i građenje Oštinske uprave Stara Pazova broj 465-5/2010-Š-04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zvonko Adamov iz Novih Banovaca, preko punomoćnika Zlatka Mikljana, advokata iz Stare Pazove, podneo je, 16. maja 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 28560/10 od 29. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud je pogrešno primenio odredbu člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji, budući da važeći Zakon o eksproprijaciji uopšte ne sadrži odredbe o eksproprijaciji kompleksa zemljišta, već se u takvoj situaciji, po mišljenju podnosioca, deeksproprijacija kompleksa zemljišta vrši pod istim uslovima kao i deeksproprijacija ostalih nepokretnosti.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe: da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je ukazano na stanovište Okružnog suda u Novom Sadu iz „presude U. 314/09 i na stav Vrhovnog suda Srbije iznet u presudi U. 2084/98“, da se eksproprisano zemljište pravno kvalifikuje kao pojedinačna parcela, a ne kao kompleks zemljišta; da je rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine u Novom Sadu broj 101 465-00008/2009-05 od 9. decembra 2009. godine povodom iste činjenične i pravne situacije odlučeno različito; da je Upravni sud, odstupanjem od pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije, podnosiocu povredio pravo na pravnu sigurnost, koji je sastavni deo prava na pravično sućenje.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi da mu je u upravnom sporu pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 28560/10, odnosno u upravnom postupku pred Opštinskom upravom Stara Pazova u predmetu broj 465-5/2010-III-04, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je zahtev za poništaj predmetnog rešenja o eksproprijaciji podnet 20. decembra 2002. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u osporeni akt i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pinkle Adam iz Novih Banovaca (pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe) podneo je 20. decembra 2002. godine Odeljenju za urbanizam i građenje Oštinske uprave Stara Pazova zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji zemljišta, u kome je naveo da je zemljište eksproprisano radi izgradnje stambene zgrade za kolektivno stanovanje sa parking prostorom i zelenom površinom, ali da nije privedeno planiranoj nameni.

Do donošenja rešenja prvostepenog organa o navedenom zahtevu održano je više usmenih rasprava i vršen uviđaj na spornoj katastarskoj parceli, a izvedena su i veštačenja od strane veštaka građevinske i geodetske struke, i to 15. avgusta 2003. i 11. februara 2007. godine, kao i dopunsko veštačenje 9. juna 2010. godine.

Rešenjem Odeljenja za urbanizam i građenje Oštinske uprave Stara Pazova broj 465-5/2010-Š-04 od 2. avgusta 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev Pinkle Adama za poništaj pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji zemljišta i poravnanja zaključenog pred nadležnim organom uprave. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da se čitav kompleks odnosno celo stambeno naselje „Banovci Dunav“ mora posmatrati kao objekat, u smislu odredbe člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji; da se stoga mora imati u vidu ne samo stepen izgrađenosti pojedinačne parcele već stepen izvedenosti radova u odnosu na celokupno stambeno naselje, odnosno svih objekata koji su planirani detaljnim urbanističkim planom; da je veštak dao mišljenje da je predmetno stambeno naselje 80% izgrađeno u odnosu na planirane objekte, iz čega sledi da je korisnik eksproprijacije, prema prirodi objekta, izvršio znatnije radove na izgradnji stambenog naselja „Banovci-Dunav“, pa time nisu ispunjeni uslovi da se poništi rešenje o eksproprijaciji zemljišta ranijeg sopstvenika. Prvostepeni organ je, polazeći od toga da je članom 21. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) propisano da će se postupak za poništaj pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji koji je započet, a nije pravosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, rešio u skladu sa odredbom člana 36. stav 5. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 i 23/01).

Rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne zajednice Autonomne Pokrajine Vojvodine broj 101 465-00033/2010-05 od 21. septembra 2010. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba Pinkle Adama izjavljena 17. avgusta 2010. godine preko punomoćnika Zlatka Mikljana. Zvonko Adamov, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. oktobra 2010. godine Upravnom sudu tužbu protiv navedenog rešenja, u kojoj je naveo da je rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi O. 704/05 od 13. decembra 2005. godine oglašen za naslednika Pinkle Adama, o čijoj žalbi je odlučeno pobijanim rešenjem.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 28560/10 od 29. marta 2013. godine odbijena je, kao neosnovana, tužba podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu činjenice utvrđene u upravnom postupku, Upravni sud je našao da je pravilno ocenio tuženi organ da nisu ispunjeni uslovi za poništaj pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji utvrđeni članom 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53|/95), prema kojoj će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti odnosno njegovog naslednika pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od 3 godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi nije izvršio prema prirodi objekta znatnije radove na objektu radi čije izgradnje je izvršena eksproprijacija. Sud je naveo da je cenio i druge navode tužbe, ali je našao da oni nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, te da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.) .

Saglasno odredbama člana 236. navedenog zakona, ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, a ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca. Ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta. Takođe, ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar. Izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar.

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac osporava, ne samo opravdanost trajanja upravnog spora koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 28560/10, već i upravnog postupka koji je vođen pred Odeljenjem za urbanizam i građenje Oštinske uprave Stara Pazova u predmetu broj 465-5/2010-Š-04.

Ocenjujući ove navode podnosioca sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja osporenog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je pokrenut 20. decembra 2002. godine, podnošenjem zahteva pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja o eksproprijaciji, a okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 28560/10 od 29. marta 2013. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao duže od deset godin a od pokretanja , ukazuje da odlučivanje nije okončan o u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Po oceni Ustavnog suda, prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog organa koji je u periodu od sedam godina izvodio dokaze pre donošenja rešenja o zahtevu pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe. Takođe, ovaj sud nalazi da je produženju osporenog postupka doprinelo i odlučivanje suda u upravnom sporu koje je trajalo dve i po godine

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da mu se vrati nepokretnost eksproprisana od njegovog pravnog prethodnika. Ustavni sud, međutim, konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe oglašen za naslednika podnosioca predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji rešenjem nadležnog suda od 13. decembra 2005. godine i da je bio dužan da o smrti podnosioca zahteva odmah obavesti nadležni organ, radi stupanja u osporeni postupak kao njegov pravni sledbenik. Ustavni sud nalazi da je podnosilac, propuštanjem da to blagovremeno učini i stupanjem u postupak tek u fazi upravnog spora koji je okončan osporenom presudom, umanjio značaj koji za njega ima odluka o predmetnom zahtevu za poništaj rešenja o eksproprijaciji.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud posebno ispituje da li je podnosilac ustavne žalbe svojim nečinjenjem doprineo trajanju osporenog postupka. Ovaj sud je, s tim u vezi, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, niti njegov pravni prethodnik, u periodu od sedam godina nisu koristili pravo na žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja rešenja o zahtevu, iako su tim pravnim sredstvom mogli obezbediti brže donošenje prvostepene odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za urbanizam i građenje Oštinske uprave Stara Pazova broj 465-5/2010-Š-04, a koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava označenog prava , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se osporava presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 28560/10 od 29. marta 2013. godine, Ustavni sud je imao u vidu da je, saglasno navedenoj odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Ustavni sud naglašava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Upravnog suda da navodi tužbe ne dovode u sumnju zakonitost osporenog rešenja tuženog organa kojim je konačno odbijen predmetni zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe da je presudom Okružnog suda u Novom Sadu „U. 314/09 i presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2084/98“ odlučeno drugačije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, budući da iz dostavljene domumentacije nije bilo moguće utvrditi da li postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u navedenim predmetima i predmetu koji je okončan osporenom presudom. Takođe, Sud ističe da je stanovište izraženo u osporenoj presudi u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog suda Srbije zauzetim u brojnim odlukama, pored ostalog, u presudi tog a suda
U. 462/03 od 31. decembra 2003. godine.

U vezi sa rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine u Novom Sadu broj 101 465-00008/2009-05 od 9. decembra 2009. godine, kojim podnosilac ukazuje na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da povreda označenog prava može nastati kao posledica postupanja nadležnih organa u poslednjoj instanci, zbog čega nije razmatrao ni ove navode ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 28560/10 od 29. marta 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke .

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku deeksproprijacije zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti