Odluka o odbijanju žalbe zbog podnošenja neblagovremenog i pogrešnog pravnog leka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu podnosioca kome je Vrhovni kasacioni sud odbacio pravni lek kao neblagovremen. Podnosilac je, umesto dozvoljene žalbe, podneo nedozvoljeni zahtev za vanredno preispitivanje, i to nakon isteka roka za žalbu, pa mu nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenik predsednik a Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gligora Stavnjaka iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gligora Stavnjaka izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Už. 62/10 od 25. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gligor Stavnjak iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 25. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Radomira Stojičića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem odbacio žalbu, ali „nije jasno koju žalbu je sud odbacio“, s obzirom na to da je podnosilac 24. juna 2009. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je Vrhovni kasacioni sud „kao državni organ“ podnosiocu pričinio štetu, koju je na osnovu člana 35. Ustava država dužna da naknadi.

U ustavnoj žalbi se, takođe, iznose razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju da je podneti zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude osnovan. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud „preinači“ osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, tako što će poništiti rešenje Gradske uprave Grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu – Sektor za boračko-invalidsku zaštitu XIX-06 broj 58.1 – 4/2009 od 24. februara 2009. godine i obavezati prvostepeni organ da donese rešenje kojim će usvojiti zahtev podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog kasacionog suda Už. 62/10 i Okružnog suda u Beogradu U. 397/09, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Gradske uprave Grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu – Sektor za boračko-invalidsku zaštitu XIX-06 broj 58.1 – 4/2009 od 24. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba Gligora Stavnjaka iz Beograda (ovde podnosilac ustavne žalbe) izjavljena protiv rešenja Odeljenja za društvene delatnosti, informisanje i mesnu samoupravu gradske opštine Savski Venac VII -71 broj 580-478/08 od 15. decembra 2008. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.

Podnosilac je protiv rešenja Gradske uprave Grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu – Sektor za boračko-invalidsku zaštitu XIX-06 broj 58.1 – 4/2009 od 24. februara 2009. godine podneo tužbu Okružnom sudu u Beogradu, koja je odbijena kao neosnovana presudom Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine. Navedena presuda sadrži pouku o tome da je protiv ove odluke dozvoljena žalba Vrhovnom sudu Srbije u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca 10. juna 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. juna 2009. godine preporučenom pošiljkom predao Vrhovnom sudu Srbije podnesak naslovljen kao „zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine“.

Vrhovni kasacioni sud pred kojim je postupak nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, na sednici održanoj 25. juna 2010. godine, doneo je osporen o rešenje Už. 62/10, kojim se žalba odbacuje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je ožalbenom presudom Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine odbijena tužba podnosioca izjavljena protiv rešenja Gradske uprave Grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu – Sektor za boračko-invalidsku zaštitu XIX-06 broj 58.1 – 4/2009 od 24. februara 2009. godine i da se podnetom žalbom osporava zakonitost pobijane presude. Vrhovni kasacioni sud je dalje naveo da je u postupku prethodnog ispitivanja žalbe našao da je žalba neblagovremena, jer je presuda Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine dostavljena podnosiocu 10. juna 2009. godine, a žalba je predata Vrhovnom sudu Srbije preporučenom pošiljkom 26. juna 2009. godine. Imajući u vidu da je odredbom člana 50. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima bilo propisano da je rok za podnošenje žalbe 15 dana od dana prijema odluke protiv koje se podnosi žalba, Vrhovni kasacioni sud je našao da je žalba podneta po isteku zakonom propisanog roka od 15 dana za njeno podnošenje, te je odbacio žalbu, postupajući po odredbi člana 77. stav 2. Zakona o upravnim sporovima „Službeni list RS“, broj 111/09), a na osnovu člana 50. stav 4. u vezi sa članom 47. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96).

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama člana 18. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio na dan donošenja presude Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine, bilo je predviđeno: da se p rotiv odluke donesene u upravnom sporu žalba može izjaviti samo ako je to predviđeno zakonom u određenim stvarima (stav 1.), da p rotiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice stranka može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke (stav 2.), da se z ahtev za vanredno preispitivanje iz stava 2. ovog člana ne može podneti u stvarima u kojima je zakonom dozvoljena žalba (stav 3.).

Odredbama član 50. navedenog zakona bilo je propisano da se žalba podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke stranci koja podnosi žalbu, a predaje se su du čija se odluka pobija žalbom (stav 1.), da će n edozvoljenu ili neblagovremenu žalbu ili žalbu koju je izjavilo neovlašćeno lice odbaciti rešenjem sud protiv čije je odluke izjavljena žalba i da je p rotiv tog rešenja dozvoljena posebna žalba (stav 2.), da će, a ko sud koji je primio žalbu ne postupi po odredbi stava 2. ovog člana, žalbu odbaciti re šenjem sud koji odlučuje o žalbi (stav 3.).

Zakonom o upravnim sporovima „Službeni list RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2010. godine, predviđeno je d a će se postupci po tužbama, zahtevima za vanredno preispitivanje sudske odluke i tužbama za ponavljanje postupka podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pred Upravnim sudom, po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 77. stav 1.), kao i da će se p ostupci po žalbama izjavljenim protiv presuda donetih u upravnom sporu i zahtevima za zaštitu zakonitosti podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okonča ti pred Vrhovnim kasacionim sudom po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 77. stav 2.).

Prelaznim odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) uređen je prestanak važenja ranijih propisa, tako što je u članu 78. st. 1. i 2. propisano da d anom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) , kao i odredba člana 94. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni l ist SRJ", broj 24/98).

Odredbom člana 94. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni list SRJ", broj 24/98) bilo je propisano da je u postupku za ostvarivanje prava po ovom zakonu dopuštena žalba na prvostepene odluke donesene u upravnim sporovima.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda, jer „nije jasno koju žalbu je sud odbacio“, s obzirom na to da je podnosilac Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude o kome je, po njegovom mišljenju, trebalo meritorno odlučivati.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine, kojom je ocenjivana zakonitost upravnog akta kojim je konačno odbijen zahtev podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida. Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 94. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni list SRJ", broj 24/98), koja je prestala da važi 30. decembra 2009. godine, bilo propisano da je u postupku za ostvarivanje prava po ovom zakonu dopuštena žalba na prvostepene odluke donesene u upravnim sporovima. Ustavni sud, takođe, konstatuje da se zahtev za vanredno preispitivanje nije mogao podneti u stvarima u kojima je zakonom dozvoljena žalba , s obzirom na izričitu odredbu člana 18. stav 3. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, iz čega sledi da se podnosilac ustavne žalbe obratio Vrhovnom sudu Srbije nedozvoljenim pravnim sredstvom. Donosilac osporenog akta je, polazeći od navedenog, zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine smatrao žalbom izjavljenom protiv navedene presude i u postupku prethodnog ispitivanja žalbe ocenio da je ista neblagovremena. Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe presudu Okružnog suda u Beogradu U. 397/09 od 8. maja 2009. godine primio 10. juna 2009. godine. Imajući u vidu da je žalba izjavljena 26. juna 2009. godine, a da je odredbom člana 50. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima bilo predviđeno da se žalba podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je žalba podneta po proteku zakonom predviđenog roka, te je odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi stava 3. tog člana Zakona.

Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud , u granicama svoje nadležnosti i u postupku sp rovedenom u skladu sa odredbama Zakona o upravnim sporovima. Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi Vrhovnog kasacionog suda za odbacivanje žalbe podnosioca kao neblagovremene i da su primenjene merodavne odredbe procesnog prava, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju žalba bila jedino dozvoljeno pravno sredstvo i da je važeći Zakon o upravnim sporovima predvideo da će se postupci po žalbama izjavljenim protiv presuda donetih u upravnom sporu okončati po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 77. stav 2.).

Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je ono posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene merodavnog prava.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude podnet na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ne može pozivati na to da mu je uskraćeno pravo da se o njegovom zahtevu meritorno odlučuje, jer je poučen o pravnom sredstvu kojim može osporavati presudu Okružnog suda u Beogradu donetu u predmetnom upravnom sporu. Pored toga, Ustavni sud ističe da je podnosilac bio zastupan od strane punomoćnika koji je advokat, ali da je uprkos tome podneo nedozvoljeno pravno sredstvo.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Už. 62/10 od 25. juna 2010. godine, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je Vrhovni kasacioni sud „kao državni organ pričinio štetu, koju je na osnovu člana 35. Ustava država dužna da naknadi“. Ovi navodi ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, smatrati ustavnopravnim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog prava iz člana 35. Ustava, već predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome kako je postupajući sud trebal o da primeni odredbe Zakona o upravnim sporovima. Takođe, u ustavnoj žalbi se ne navode bilo kakvi razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog prava iz člana 35. stav 2. Ustava, jer se odredbom ovog člana Ustava garantuje samo pravo na naknadu štete koju nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Ustavni sud je zbog toga ustavnu žalbu u ovom delu odb acio, kao u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni g lasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka o odbijanju žalbe zbog podnošenja neblagovremenog i pogrešnog pravnog leka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti