Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca kojom je tražio naknadu štete zbog objavljivanja informacija u medijima. Ocenjeno je da je Apelacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje i uspostavio pravičnu ravnotežu između prava na ugled i slobode izražavanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Vacića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Vacića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 745/13 od 27. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Vacić iz Beograd a podneo je , 17. maja 2013. godine , preko punomoćnika Mirjane Radovanović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 745/13 od 27. marta 2013. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu prava iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na zaštitu podataka o ličnosti iz člana 42. stav 4. Ustava i prava na ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije iz člana 50. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je podnosilac 25. novembra 2010. godine podneo tužbu Višem sudu u Beogradu protiv Manojla Vukotića, glavnog i odgovornog urednika kompanije „Novosti“ a.d., radi naknade nematerijalne štete zbog objavljivanja neistinitih i neproverenih informacija. Navodi se da je tuženi, kao glavni direktor i glavni urednik pomenute komapnije u dva navrata, 12. i 21. oktobra 2010. godine, u dnevnom listu „Večernje novosti“ izneo neistinite tvrdnje koje su teško naškodile časti i ugledu podnosioca ustavne žalbe. Tako se u ustavnoj žalbi navodi da je 12. oktobra 2012. godine, pod naslovom „Šteta veća od ponosa“, pored ostalog, objavljeno da je protiv podnosioca ustavne žalbe podneta prijava za napad na policajce, a za koje delo je propisana kazna zatvora do pet godina, dok je 21. oktobra 2010. godine, pod naslovom „Prva optužba za nerede – za napad na pripadnike MUP optuženi su Milan Rus i Milan Vacić“, pored ostalog, naveo neistinite tvrdnje da je Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu podiglo optužnicu protiv Milana Rusa i Milana Vacića, učesnika u neredima koji su održani tokom „Parade ponosa“, te da se terete da su napali policajce, kao i da im je sudija produžio pritvor. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je u prilogu ovih neistinitih navoda objavljena fotografija na kojoj se nalazi Milan Vacić, a ispod koje je stajao natpis „Napad - optužnicu čekaju još 122 izgrednika“. Podnosilac navodi da su tvrdnje objavljene u pomenutom dnevnom listu neistinite, budući da on nije okrivljen da je napao pripadnike policije, niti da je učestvovao u neredima, kao i da nije nikoga povredio, niti napravio bilo kakvu materijalnu štetu, već mu se stavlja na teret da je uvredio pripadnike policije, pri čemu je uvredljivu reč uputio iz automobila. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da tuženi nije objavio njegov demanti upućen nakon objavljivanja prvog predmetnog teksta u novinama, niti je pozvao njegovog branioca ili roditelje da proveri istinitost navoda, već je i drugi put objavio neistinite informacije o njemu.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je presudom Višeg suda u Beogradu P3. 82/11 od 6. decembra 2012. godine obavezan tuženi da ponosiocu ustavne žalbe na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva ličnosti isplati 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, ali je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 745/13 od 27. marta 2013. godine preinačio navedenu prvostep enu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Podnosilac navodi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude poistovetio krivična dela iz člana 23. 3akona o javnom redu i miru - napad na službeno lice i ometanje službenog lica, ali da, po njegovom mišljenju, nije od važnosti „šta sve član zakona sadrži“, već da je bitno šta je podnosilac tom prilikom učinio, odnosno koje delo se njemu stavlja na teret. Podnosilac dalje u ustavnoj žalbi analizira izjave svedoka, a kojima potkrepljuje tvrdnju da su, suprotno načelu dužne novinarske pažnje, objavljene informacije bile neistinite i nepotpune. Podnosilac smatra da je „čitaocima predmetnog lista na perfidan način plasirano da su policajci „napadnuti fizički“ od strane podnosioca, da je bilo preko 140 povređenih policajaca, kao i da je podnosilac direktno odgovoran za to, pri čemu je protiv njega vođen postupak za „ometanje“ policije u vršenju službe, a ne za „napad“. U ustavnoj žalbi se navodi da su propustom Apela cionog suda u Beogradu da u osporenoj presudi utvrdi kršenje obaveze i dužnosti autora predmetnog teksta i glavnog urednika da provere istinitost i potpunost spornih informacija, povređena označena ustavna prava.

Podnosilac ustavne žalbe u zahtevu predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i ukine osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Milan Vacić je 25. novembra 2010. godine podneo Višem sudu u Beogradu tužbu protiv Manojla Vukotića, glavnog i odgovornog urednika kompanije „Novosti“ a.d. iz Beograda. Tužba je podneta radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva ličnosti, a zbog objavljivanja navodno neistinitih i nepotpunih informacija u dnevnom listu „Večernje novosti“.

Naime, 12. oktobra 2010. godine, na strani 10. dnevnog lista „Večernje novosti“ objavljen je sporni članak pod naslovom „Šteta veća od ponosa“. U tekstu ovog članka se navodi da je s udiji privedeno više lica, između ostalih i Milan Vacić, te da je protiv pomenutih lica podnet a prijava za napad na policajce. Navedeno je i da im je dežurni ist ražni sudija odredio pritvor do osam dana, da će protiv njih će biti vođen skraćeni postupak, kao i da je u svim ovim slučajevima propisana kazna do pet godina zatvora.

U istom dnevnom listu je, 21. oktobra 2010. godine, na strani 14, objavljen je sporni članak pod naslovom „Prva optužba za nerede“. U tekstu ovog članka je navedeno da je Prvo osnovno javno tužilaštvo podiglo optužni predlog protiv Milana Rusa i Milana Vacića, učesnika u neredima koji su održani tokom „Parade ponosa“, te da se njih dvojica terete da su napali policajce koji su obezbeđivali grad, kao i da im je sudija produžio pritvor. U prilogu pomenutog članka je objavljena fotografija koja nije prikazivala podnosioca, a ispod koje je pisalo „Napad – optužnicu čeka još 122 izgrednika“.

Presudom Višeg suda u Beogradu P3. 82/11 od 6. decembra 2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva ličnosti isplati 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za razliku preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 500.000,00 dinara. Stavom trećim izreke ove presude je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove postupka u iznosu od 69.300,00 dinara.

U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je objavljivanjem teksta i fotografije u listu „Večernje novosti“, na kojoj se nalaze lica koja su izazivala nerede povodom održavanja „Parade ponosa“, a ne nalazi se tužilac , učinjena povreda ugleda, časti i dostojanstva tužioca. Dalje se navodi da su, po oceni prvostepenog suda, informacije objavljene u spornom članku netačne i neproverene, te da, poreklo istih, na osnovu kojih je sporni tekst objavljen, nije utvrđeno od strane tuženih na način propisan odredbom člana 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju, budući da je tuženi objavio neproverene informacije, bez ostvarivanja neposrednog kontakta sa tužiocem, njegovim braniocem ili njegovom porodicom radi provere spornih navoda, a što predviđa načelo dužne novinarske pažnje. U obrazloženju se dalje navodi da je objavljivanjem sporne fotografije u pomenutom listu, ispod koje piše „ Napad – optužnicu čekaju još 122 izgrednika “, a koja je povezana sa spornim tekstom u kome se imenom i prezimenom označava tužilac, šira javnost mogla da poveže ime tužioca sa grupom ljudi na fotografiji, identifikujući ga kao izgrednika. Prvostepeni sud je naveo i da je prilikom odlučivanja uzeo u obzir i činjenicu da je demanti poslat , a li da ga tuženi nije objavio.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 745/13 od 27. marta 2013. godine, stavom prvim izreke, preinačena je ožalbena presuda Višeg suda u Beogradu P. 82/11 od 6. decembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva ličnosti isplati 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 103.500,00 dinara.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da prema članu 79. Zakona o javnom informisanju, pravo na naknadu štete usled objavljivanja informacije može nastati samo ako je u pitanju neistinita, tj. nepotpuna informacija, ili informacija za čije objavljivanje je u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a koji uslov, prema stavu Apelacionog suda, u konkretnom slučaju nije ispunjen. Suprotno stavu prvostepenog suda, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da kvalifikacija „napad na policajca“ nije neistinita u kontekstu novinarskog izveštavanja, jer se od novinara ne može zahtevati utvrđivanje istinitosti činjenica kao u sudskom postupku, a pored toga, odredba člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru Pepublike Crbije („Službeni glasnik PC“, broj 51/92), kojom je regulisano krivično delo zbog koga je tužilac osuđen, predviđa i napad na ovlašćeno službeno lice, kao jednu od radnji izvršenja krivičnog dela, te se, u takvom kontekstu, ne može smatrati da je navedeno javno glasilo objavilo nepotpunu informaciju o krivičnom delu zbog koga je tužilac priveden, odnosno kasnije optužen, zbog toga što je napisano „napad na policajca“, umesto “ ometanje službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira“, kako tačno glasi radnja izvršenja krivičnog dela za koje je tužilac optužen, a kasnije i osuđen.

U obrazloženju osporene presude se dalje navodi da objavljivanjem predmetnih novinskih tekstova nije povređeno ni pravilo o pretpostavci nevinosti na štetu tužioca, proklamovano članom 37. Zakona o javnom informisanju, te da, po oceni toga suda , nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete predviđeni članom 79. Zakona o javnom informisanju. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude dalje naveo i da tužilac nije pretrpeo štetu usled objavljivanja fotografije sa protesta protiv „Parade ponosa“ uz tekst gde se govori o njegovom privođenju, u smislu člana 79. Zakona o javnom informisanju. Objavljivanjem navedene fotografije, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, nije povređeno tužiočevo pravo na privatnost, budući da fotografija nije predstavljala zapis njegovog lika, a što bi bilo nedopušteno prema članu 43. Zakona o javnom informisanju. Pored toga, objavljivanje navedene fotografije, kao ilustracija uz tekst od 21. oktobra 2010. godine, nije moglo povrediti ni čast i ugled tužioca na način kako to obrazlaže prvostepeni sud, jer je utvrđeno da je tužilac bio prisutan događaju koji ilustruje predmetna fotografija, gde je vređao policajce koji su obezbeđivali „Paradu ponosa“ od demonst racija protiv navedene manifestacije.

U obrazloženju ove presude se navodi i da je tužilac presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 23451/10 od 12. novembra 2010. godine oglašen krivim za krivično delo ometanja službenog lica u obavljanju poslova bezbednost i održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, zbog toga što je u vreme održavanja „Parade ponosa“ ometao ovlašćena službena lica koji su bili angažovan a na obezbeđivanju navedenog skupa u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira, te je istinitost informacija objavljenih u navedenim novinskim tekstovima naknadno potvrđena donošenjem presude o krivičnoj odgovornosti tužioca za izvršeno krivično delo.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

4.1. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Prema odredbi člana 23. stav 1. Ustava, ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 42. stav 4. Ustava je zajemčeno svakom pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom, i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe. Odredbom člana 46. stav 1. Ustava zajemčena je sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, a stavom 2. istog člana je utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Odredbama člana 50. stav 4. Ustava je utvrđeno da se ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje zakonom.

4.2. Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da je javno informisanje slobodno i u interesu javnosti. Odredbom člana 3. stav 1. istog zakona je bilo propisano da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Odredbama člana 4. Zakona o javnom informisanju je bilo propisano da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom (stav 1.) i da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (stav 2.). Odredbom člana 79. istog zakona je propisano da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju.

5. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac označio više ustavnih prava, ali da iz sadržine ustavne žalbe i zahteva istaknutog u njoj proizlazi da podnosilac smatra da je drugostepeni sud u osporenoj presudi pogrešno ocenio dokaze i, posledično, pogrešno primenio pravo. Stoga je Ustavni sud osnovanost ustavne žalbe cenio u odnosu na garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, a što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj predstavke 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe podne o Višem sudu u Beogradu tužbu za naknad u nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva ličnosti protiv glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Večernje novosti“, a u kojem su objavljeni sporni članci. Podnosilac smatra da je nepravičan zaključak i ocena Apelacionog suda u Beogradu iz osporene presude da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za naknadu nematerijalne štete iz Zakona o javnom informisanju, jer su, po mišljenju podnosioca, sporne objavljene informacije neistinite, odnosno nepotpune, a čime je povređena njegova čast, ugled i dos tojanstvo ličnosti .

Imajući u vidu navedeno i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da se ovaj predmet mora posmatrati sa dva aspekta. S jedne strane, potrebno je razmotriti garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda koju, po Zakonu o javnom informisanju, može ostvariti lice, u konkretnom slučaju podnosilac, a o kome su objavljene navodno nepotpune i neistinite informacije. Sa druge strane, konkretan predmet se mora sagledati i sa aspekta slobode novinarskog izražavanja, kao vida slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava. Konačno, potrebno je raspraviti pitanje pravične ravnoteže i da li je u konkretnom slučaju, objavljivanjem spornih članaka, prekoračena sloboda novinarskog izražavanja , suprotno ustavnim garancijama i ustavnim ograničenjima.

Ustavni sud još jednom ukazuje na to da sloboda novinarskog izražavanja predstavlja vid slobode izražavanja zajemečene članom 46. stav 1. Ustava, ali da ova sloboda nije apsolutna, budući da je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđena mogućnost njenog ograničenja i da su utvrđeni uslovi pod kojima se ova sloboda dopušteno može ograničiti. Sud dalje konstatuje da je navedenom odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti samo pod uslovom da je to ograničenje izričito propisano zakonom, te da ograničenje služi zaštiti jednom od Ustavom određenih ciljeva. Ustavni sud konstatuje i da je jedan od Ustavom dopuštenih ciljeva za ograničenje slobode izražavanja zaštita prava i ugleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je od posebnog značaja uspostavljanje pravične ravnoteže između dva suprotstavljena prava, odnosno slobode.

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Sud dalje konstatuje da se prema praksi ESLjP sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti, inter alia, presude ESLjP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Ustavni sud ukazuje i da je Zakonom o informisanju, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo predviđeno da u se javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim ako zakonom nije drugačije propisano, i to bez obzira na način na koji je pribavljena informacija.

Međutim, kao što je ranije navedeno, sloboda izražavanja nije apsolutna i podrazumeva određeni stepen odgovornosti i dužnosti. Reč je o relativnoj sloboda, jer može biti ograničena legitimnim ciljem u koje spada, kao što je već pomenuto, zaštita prava i ugleda drugih lica. Pored toga, sloboda novinarskog izražavanja je naročito „uslovljena odredbom koja nalaže da mediji moraju da deluju u dobroj veri i da pružaju tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom“ kada izveštavaju o pitanjima od opšteg i javnog interesa, te da postupaju u skladu sa profesionalnim standardima (videti presude ESLjP u predmetima Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 17488/90 od 27. marta 1996. godine, stav 39, Fressoz and Roire protiv Francuske, predstavka broj 29183/95, od 21. januara 1999. godine, stav 54. i Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške , predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.). Prema praksi ESLjP, koju prihvata i ovaj sud, pri oceni da li je novinar prilikom informisanja postupao u skladu sa novinarskom pažnjom, treba uzeti u obzir sledeće : autoritet izvora za osporeni članak (videti Bladet Tromsø and Stensaas protiv Norveške , stav 66.); da li je novinar preduzeo razumne mere istraživanja pre objavljivanja članka (videti presudu ESLjP u predmetu Prager and Oberschlick protiv Austrije , Serija A broj 313, od 26. aprila 1995, stav 37.); da li je novinar predstavio priču na razuman, uravnotežen način i da li je oštećenoj osobi dao priliku da se brani (videti presudu ESLjP u predmetu Bergens Tidende and Others protiv Norveške , predstavka broj 26132/95, od 21. maja 2000. godine, st. 57. i 58.). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da ovakav zahtev proizlazi i iz Zakona o javnom informisanju koji se primenjivao u konkre tnom slučaju, a koji je predviđao da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.

Nadalje, Ustavni sud je imao u vidu stavove ESLjP po kojima redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koju štampa obavlja u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (videti presudu ESLjP u predmetu Yordanova and Toshev protiv Bugarske , predstavka broj 5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.). Takođe, „štampa bi načelno trebala da ima pravo, kada doprinosi javnoj raspravi o pitanjima od legitimnog interesa, da se poziva na sadržaj službenih izveštaja, bez prethodnog sprovođenja nezavisnog istraživanja“ (videti presudu ESLjP u predmetu Colombani protiv Francuske , predstavka broj 51279/99, od 25. juna 2002. godine, stav 65.).

Konačno, prema praksi ESLjP, „potrebno je napraviti pažljivu razliku između činjenica i vrednosnih sudova. Postojanje činjenica se može dokazati, dok istinitost vrednosnih sudova nije dokaziva“ (videti presudu ESLjP u predmetu Lingens protiv Austrije , predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1986. godine, stav 46.), pri čemu je od značaja i to da li se izveštava o privatnim aspektima nečijeg života ili je akcenat na pitanjima od opšteg, javnog inetersa (videti presudu ESLjP u predmetu Dalban protiv Rumunije , predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 50.).

Primenjujući napred navedeno, Ustavni sud najpre konstatuje da je, u konkretnom slučaju, za odnos slobode novinarskog izražavanja i poštovanja časti i ugleda drugih lica od značaja da li se sadržina spornih članaka odnosila na događaje (i ličnosti) za koje je postojao opšti i javni interes da o njima bude obaveštena javnost. Ustavni sud konstatuje da su sporni članci napisani u vezi sa održavanjem skupa „Parada ponosa“, u kom članku se pominje i da je, zbog napada na policiju, protiv određenih lica, među kojima je bio i podnosilac, podneta krivična prijava i pokrenut krivični postupak. Dakle, nesumnjivo je da su sporni članci sadržali informacije od opšteg interesa povodom kojih je javnost imala legitimno pravo da pravovremeno bude informisana.

Ustavni sud konstatuje da sporni članci nisu sadržali informacije o privatnim aspektima života podnosioca ustavne žalbe koji je obično privatno lice, već da je akcenat objavljenih informacija bio na opštem interesu da javnost bude obaveštena o događajima koji su pratili skup „Parada ponosa“ u kojima je učestvovao i podnosilac ustavne žalbe, a što je i obrazloženo u osporenoj presudi.

Ustavni sud dalje konstatuje da se predmetne informacije mogu okvalifikovati kao činjenice čije postojanje i istinitost mogu biti predmet dokazivanja, te da je u konkretnom slučaju sporno da li je u objavljenim člancima postupano „u dobroj veri“ sa namerom da se pruže tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom. To, pre svega, podrazumeva da postoji autoritet izvora za osporeni članak, da su preduzete razumne mere istraživanja pre objavljivanja i da je priča predstavljena na razuman, uravnotežen način, odnosno da je, u smislu Zakona o javnom informisanju, ispunjen zahtev da je, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o događaju za koji javnost ima opravdani interes da zna – skup „Parada ponosa“ , sa pažnjom primerenom okolnostima, provereno poreklo informacije, njena istinitost i potpunost.

Imajući u vidu sve napred navedene elemente, kao i sadržaj spornog članka, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da u konkretnom slučaju nije ispunjen uslov za pravo na naknadu nematerijalne štete iz člana 79. Zakona o javnom informisanju, jer kvalifikacija „napad na policajca“ nije neistinita u kontekstu novinarskog izveštavanja, budući da se od novinara ne može zahtevati utvrđivanje istinitosti činjenica kao u sudskom postupku. Pored toga, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljivo i obrazloženje iz osporene presude da odredba člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, kojom je regulisano krivično delo za koje je podnosilac optužen, a kasnije i osuđen, predviđa kao jednu od radnji izvršenja krivičnog dela i napad na ovlašćeno službeno lice, te da se u takvom kontekstu, ne može smatrati da je navedeno javno glasilo objavilo netačnu ili nepotpunu informaciju o krivičnom delu zbog koga je tužilac priveden, a kasnije optužen, zbog toga što je napisano „napad na policajca“, umesto “ ometanje službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira“, kako tačno glasi radnja izvršenja krivičnog dela za koje je podnosilac optužen, a kasnije i nepravnosnažno osuđen.

Nadalje, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo da objavljivanjem spornih članaka nije povređeno pravilo o pretpostavci nevinosti na štetu podnosioca, kao i da objavljivanjem sporne fotografije nije povređeno ni njegovo pravo na privatnost, budući da fotografija nije predstavljala zapis njegovog lika, pri čemu je nesporno utvrđeno da je podnosilac prisustvovao događaju koji ilustruje sporna fotografija, a gde je vređao policajce koji su obezbeđivali skup „Parada ponosa “ od demonst racija protiv navedene manifestacije.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo da je u objavljenim člancima postupano „u dobroj veri“, te da nije prekoračena sloboda novinarskog izražavanja, suprotno ustavnim garancijama i ograničenjima. Sud posebno naglašava da su predmetni članci objavljeni u nameri da se o događaju od opšteg inter esa za koji javnost ima opravdani interes da zna, prav ovremeno izvesti i da se pruže tačne, potpune i pouzdane informacije, na uravnotežen način i u skladu sa novinarskom etikom. Stoga je Ustavni sud ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovani, pa je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na sudsku zaštitu prava iz člana 22. stav 1. Ustava, prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, prava na zaštitu podataka o ličnosti iz člana 42. stav 4. Ustava i prava na ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije iz člana 50. stav 4. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ustavne žalbe i zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi proizlazi da podnosilac tvrdnju o povredi ovih prava vezuje za povredu člana 32. stav 1. Ustava, te da se samo formalno poziva na povredu ovih ustavnih prava, što, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom u ovom delu.

I pored toga, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, te da su nadležni sudovi u dva stepena odlučivali o osnovanosti tužbenog zahteva. Stoga su i navodi o povredi člana 22. stav 1. Ustava očigledno neosnovani. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 23. stav 1. Ustava garantuje, pored ostalog, i pravo na privatan život koje obuhvata i zaštitu časti i ugleda podnosioca koja se ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava . Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da su neosnovani navodi o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to su i navodi o povredi člana 23. stav 1. Ustava očigledno neosnovani.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi prava iz člana 42. stav 4. Ustava ne mogu dovesti u vezu sadržinom ovog prava , kao i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni Ustavnom i zakonom predviđeni uslovi za ostvarivanje prava na ispravku informacije iz člana 50. stav 4. Ustava, budući da nije utvrđeno da su predmetne informacije neistinito, nepotpuno ili netačno prenet e.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavn om sud u, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti