Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 23 godine. Sud nalaže nadležnim sudovima da postupak okončaju u najkraćem roku, dok zahtev za naknadu štete odbacuje kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ž . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5708/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž . iz B. j e 19. avgusta 20 11. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5708/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak traje od 1990. godine, a da još uvek nije okončan, i to isključivom odgovornošću suda. Po mišljenju podnosioca, ovim, u trenutku podnošenja ustavne žalbe, dvadesetjednogodišnjim trajanjem spora iz radnog odnosa na najgrublji način povređeno je njegovo ustavno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, naloži prvostepenom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku i odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije". Podneskom od 22. oktobra 2012. godine podnosilac je obavestio Sud da osporeni postupak još nije okončan, a u dopuni ustavne žalbe od 9. aprila 2013. godine je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P1. 5708/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. avgusta 1990. godine pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu otpočeo parnični postupak, podnošenjem predloga protiv drugog učesnika I. "K . S ." iz B, da mu se isplati revalorizovana vrednost drugog dela ličnog dohotka za označeni vremenski period. Postupajući sud je nakon održanih šest ročišta za glavnu raspravu doneo odluku Rs. 3552/90 od 9. aprila 1991. godine, kojom je odbio predlog predlagača, a koja je u postupku po žalbi predlagača ukinuta rešenjem Suda udruženog rada u Beogradu Sd. 1378/91 od 10. oktobra 1991. godine.

Postupak je nastavljen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) pod brojem P1. 15/92. Nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je doneo rešenje P1. 15/92 od 9. novembra 1992. godine o mirovanju postupka, zbog izostanka uredno pozvanog tužioca, i nastavio ga po predlogu tužioca 11. juna 1993. godine (prethodno ročište zakazano po predlogu tužioca je odloženo na njegov predlog jer njegov punomoćnik nije bio u mogućnosti da pristupi u sud).

Do zaključenja glavne rasprave 7. maja 2001. godine, Opštinski sud je zakazao 29 ročišta za glavnu raspravu, a održao 19. Preostalih deset ročišta nije održano jer su izostali svedoci četiri puta, dok je šest puta tužilac predlagao odlaganje ročišta (jednom zajedno sa protivnom stranom) ili predavao podneske neposredno na ročištu. Na održanim ročištima je sprovedeno finansijsko veštačenje, saslušana dva svedoka i sudski veštak, te tužilac u svojstvu parnične stranke, a tužilac je jednom preinačio tužbeni zahtev, te naknadno i precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda P1. 15/92 od 7. maja 2001. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te tuženi obavezan da mu isplati na ime neisplaćenog dela zarade na radnom mestu glavni stručni saradnik u periodu od 1. aprila 1987. godine do 30. aprila 1990. godine iznos od 81.138,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 31. januara 1997. godine, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime razlike zarade između radnog mesta istraživač saradnik i radnog mesta glavni stručni saradnik u već pomenutom periodu isplati iznos od 69.574,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 1998. godine. Rešenjem Opštinskog suda P1. 15/92 od 30. jula 2001. godine ispravljena je presuda u delu izreke (nedostajao je paricioni rok). U postupku po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1386/01 od 10. aprila 2002. godine vratio nerazmotrene spise P1. 15/92 Opštinskom sudu, radi dopune postupka. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 891/02 od 11. jula 2002. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 278/02 i nakon osam održanih ročišta (jedno zakazano ročište nije održano jer tuženi nije postupio po nalogu suda), usvojen je predlog tužioca za donošenje delimične presude.

Delimičnom presudom Opštinskog suda P1. 278/02 od 28. juna 2004. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca postavljen za isplatu neisplaćenog dela zarade na radnom mestu glavni stručni saradnik u periodu od 1. aprila 1987. godine do 30. aprila 1990. godine u iznos od 81.138,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 31. januara 1997. godine, dok će se o zahtevu tužioca za isplatu razlike zarade između radnog mesta istraživač saradnik i radnog mesta glavni stručni saradnik u periodu od 1. aprila 1987. godine do 30. aprila 1990. godine odlučiti po pravosnažnosti delimične presude. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 670/05 od 20. aprila 2005. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda P1. 278/02 od 28. juna 2004. godine. Tuženi je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene odluke. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 1369/05 od 2. novembra 2005. godine ukinuo delimičnu presudu u prvom stavu izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime neisplaćenog dela zarade na radnom mestu glavni stručni saradnik u periodu od 1. aprila 1987. godine do 30. aprila 1990. godine iznos od 81.138,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 31. januara 1997. godine, kao i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 670/05 od 20. aprila 2005. godine, te vratio predmet na ponovno suđenje.

U ponovnom, prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 278/02-04, te je nakon sedam održanih ročišta za glavnu raspravu, od 17 zakazanih, tužilac, zbog dugog trajanja postupka, Vrhovnom sudu Srbije 4. maja 2009. godine podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili sledeći: sprečenost postupajućeg sudije ili predlog tužioca za neodržavanje ročišta, kao i dva puta zajednički predlog stranka da se ročište ne održi. Međutim, i održana ročišta su odlagana jer je, po predlogu tužioca, sud pokušavao da pribavi osam projekata (među njima Detaljni urbanistički plan Sportsko-rekreativnog centra u P.), radi utvrđivanja na kojim je poslovima bio angažovan tužilac. Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 455/09 od 10. juna 2006. godine odbio predlog tužioca za određivanje drugog stvarno nadležnog suda.

Predmet je u Opštinskom sudu dobio novi broj P1. 170/09 i nakon jednog održanog, te jednog neodržanog ročišta na predlog tužioca, postupak je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) pod brojem P1. 5708/10. U spisima predmeta je i službena beleška sudije o izvršenom uvidu u spise predmeta istoga suda P. 56425/10, koji se vodi po tužbi ovde tuženog protiv ovde tužioca, zbog neosnovanog obogaćenja, jer je iznos po pravnosnažnoj delimičnoj presudi isplaćen tužiocu, ali je taj postupak prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1. 170/09, odnosno ovog postupka.

Do zaključenja glavne rasprave 16. oktobra 2012. godine, Osnovni sud je zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održao. Osnovni sud je u dokaznom postupku odredio i sproveo veštačenje preko veštaka iz oblasti arhitekture. Razlozi za neodržavanje ročišta su uglavnom bili na strani postupajućeg sudije, odnosno zbog neblagovremenog vraćanja spisa koji su bili kod veštaka ili na strani tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5708/10 od 16. oktobra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te u prvom stavu izreke obavezan tuženi da tužiocu isplati razliku zarade za period od 1. jula 1987. godine do 30. juna 1990. godine između radnog mesta glavnog stručnog saradnika, na koje je bio formalno raspoređen, i radnog mesta istraživača savetnika, koje je obavljao u navedenom periodu, koja revalorizovana zarada na dan 1. mart 1988. godine iznosi 37.538,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. marta 1988. godine pa do isplate, dok je drugim stavom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca za iznos preko dosuđenog. Trećim stavom izreke ove presude odbijen je njegov tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da mu isplati razliku zarade za period od 1. juna 1987. godine do 30. aprila 1990. godine nastalu neosnovanim umanjenjem vrednost boda na ranijem mestu glavnog stručnog saradnika na koje je tužilac bio formalno raspoređen, koja revalorizovana razlika na dan 31. januar 1997. godine iznosi 81.138,00 dinara, sa pripadajućom kamatom počev od 1. februara 1997. godine. Četvrtim stavom izreke presude odbačena je tužba tužioca u delu eventualnog tužbenog zahteva, dok je petim stavom izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude obe parnične stranke su izjavile žalbu. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6050/13 od 22. novembra 2013. godine spisi predmeta P1. 5708/10 vraćeni su Prvom osnovnom sudu radi dopune postupka. Osnovni sud je doneo rešenje o ispravci prvostepene presude P1. 5708/10 od 20. decembra 2013. godine i uručio ga punomoćniku tuženog 27. decembra 2013. godine, a punomoćniku tužioca 30. decembra 2013. godine. Punomoćnik tuženog je izjavio žalbu i protiv rešenja o ispravci 30. decembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Zakona o radu ( "Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.). U Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, odredba člana 435. ima gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao preko 21 godinu, kao i da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka preko 23 godine u ovom radnom sporu ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnosti koje je poslove tužilac obavljao u spornom trogodišnjem periodu, da li je postojala razlika, te da li mu je bila isplaćena zarada prema tada važećem aktu, ali da to ne može biti opravdanje za dvadesettrogodišnje trajanje parničnog postupka u radnom sporu.

Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje radnog spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca, ali i da je on u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer je zbog njegovog izostanka postupak mirovao sedam meseci, a osam ročišta za glavnu raspravu nije održano na njenog predlog (dva puta je bila saglasna i suprotna strana) i jer je u četiri navrata predavao podneske neposredno pre ročišta.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka u ovom radnom sporu koji još uvek nije pravosnažno okončan dali su nadležni prvostepeni sudovi, jer očigledno nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Ustavni sud naročito ističe da zbog značaja prava iz radnog odnosa, u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, postoji obaveza hitnog postupanja sudova u radnim sporovima, te da je pitanje potraživanja iz radnog odnosa nesumnjivo od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe .

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5708/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, naloživši sada nadležnim sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi i žalbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

Razmatrajući zahtev podnosioca za objavljivanjem Odluke Ustavnog suda o njegovoj ustavnoj žalbi u "Službenom glasniku Republike Srbije", Ustavni sud je našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 9. aprila 2013. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , u tački 4. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen (videti , pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti