Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom predmetu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv krivičnih presuda. Navodi o neutvrđenoj uračunljivosti, pristrasnosti suda i pogrešnoj oceni dokaza ocenjeni su kao očigledno neosnovani i kao pokušaj preispitivanja činjeničnog stanja, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3887/2010
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Raifa Karamanija iz Beočina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Raifa Karamanija izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1409/10 od 28. januara 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.I 2833/10 od 7. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Raif Karamani iz Beočina, preko punomoćnika Štefanije Đ. Pacek, advokata iz Beočina, podneo je Ustavnom sudu 25. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1409/10 od 28. januara 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.I 2833/10 od 7. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se povreda Ustavom zajemčenih prava ogleda u tome što Osnovni sud u Novom Sadu u postupku koji je prethodio donošenju osporene presude K. 1409/10 od 28. januara 2010. godine nije utvrdio uračunljivost podnosioca ustavne žalbe, a ovaj propust prvostepenog suda nije otklonio ni Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi Kž.I 2833/10 od 7. jula 2010. godine; da je na ovaj način povređeno pravo na pravično suđenje jer sud nije bio nepristrasan; da su sudovi povredili navedeno ustavno pravo propuštajući da primene odredbe čl. 22. i 23. Krivičnog zakonika; da zastupnik optužbe treba nesumnjivo da dokaže uračunljivost okrivljenog da bi okrivljeni mogao biti kriv i osuđen za krivično delo kojim se tereti; da se okrivljeni smatra nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica, a to znači i njegova uračunljivost koja je preduslov krivice; da okrivljeni nije dužan da se poziva na neuračunljivost, jer nema zakonske pretpostavke uračunljivosti, već je ista bitan elemenat opisa optužnog akta i mora se u postupku dokazati; da je podnosilac povezan s delom za koje se tereti na osnovu iskaza u pretkrivičnom postupku kod policije drugog okrivljenog S.M, koji je fizički maltretiran u policiji i koji je u takvom stanju priznao delo i naveo da se druži i da je bio u vreme kritičnog događaja s podnosiocem; da je protiv S.M. odbijena optužba jer je Opštinsko javno tužilaštvo odustalo od gonjenja zbog činjenice da je fizički maltretiran o čemu poseduje lekarsko uverenje; da je takav nedozvoljeni dokaz u vidu iskaza S.M. u policiji povezao podnosioca sa inkriminisanim delom i događajem, da bi onda oštećeni prepoznao navodno podnosioca u sudnici opisujući njegov izgled i odeću, čemu je sud poverovao i osudio podnosioca polazeći od indicija da oštećeni može noću dok vozi da prepozna i dobro vidi lice koje sedi na zadnjem sedištu i da se u letnje doba nose duks i farmerke kao u jesen ili rano proleće; da je podnosilac Rom i da njemu ulaz u elitnu diskoteku ne bi bio omogućen, pa je neshvatljivo da sud prihvata da je on bio u toj diskoteci i da je potom u vozilu pokrao oštećenog; da su na ovaj način sudovi iskazali veliku pristrasnost i kršenje prezumpcije nevinosti „našavši da je podnosilac dužan da dokazuje da je bio na drugom mestu u vreme kritičnog događaja, pa kako to po stanovištu suda nije dokazao – onda je kriv, čak i ako je mentalno oštećen u toj meri da je oslobođen služenja vojnog roka na prvom pregledu, te iako iskaz S.M. u policiji nije dokaz pribavljen po pravilima krivičnog postupka, a navodno prepoznavanje oštećenog je neubedljivo i nelogično, jer je opisao podnosioca gledajući u njega u sudnici“; da činjenica ranije osuđivanosti okrivljenog nije dokaz o krivici i da je ta činjenica takođe opteretila sud i učinila ga pristrasnim; da iz izloženog proizlazi da su podnosiocu povređena označena prava jer je sud bio pristrasan i jer ga je smatrao krivim i pre presude, a osudio ga je na osnovu indicija i posrednih dokaza. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporene presude, vrati predmet na ponovno suđenje „s obavezom sudova da utvrde nesumnjivo činjenicu uračunljivosti ili neuračunljivosti“ podnosioca ustavne žalbe i utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1409/2010 od 28. januara 2010. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od šest meseci, a prema okrivljenom S.M. je odbijena optužba za izvršenje krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika; da je u obrazloženju ove presude, na strani sedam, navedeno da „se subjektivni elemenat ovog krivičnog dela ogleda u tome što je okrivljeni Karamani Raif delo počinio u uračunljivom stanju, jer je u vreme izvršenja krivičnog dela bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, a njegova uračunljivost nije dovedena u pitanje tokom trajanja postupka“; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.I 2833/10 od 7. jula 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv osporene prvostepene presude koja je i potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 34. stav 3. Ustava utvrđuje da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Krivični zakonik (u daljem tekstu: KZ) svojim odredbama propisuje: da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno, kao i da je krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa (član 22. st. 1. i 2.); da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti (član 23. stav 1.); da je neuračunljiv onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti (član 23. stav 2.); da se učiniocu krivičnog dela čija je sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog stanja iz stava 2. ovog člana (bitno smanjena uračunljivost) može ublažiti kazna (član 23. stav 3.).

Odredbama člana 18. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju i da presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren (stav 1.), kao i da će, kada postoji sumnja u pogledu odlučnih činjenica koje čine obeležje krivičnog dela ili od kojih zavisi primena neke druge odredbe Krivičnog zakonika, sud u presudi ili rešenju koje odgovara presudi odlučiti u korist okrivljenog (stav 3.). Odredbom člana 130. stav 1. ZKP, koja se nalazi u delu koji uređuje izvođenje dokaza veštačenjem, propisano je i da će se, ako se pojavi sumnja da je isključena ili smanjena uračunljivost okrivljenog usled duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja ili druge duševne poremećenosti, odrediti veštačenje psihijatrijskim pregledom okrivljenog. Odredba člana 266. stav 1. ZKP propisuje da optužnica sadrži: ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima (član 89.) i podacima o tome da li se i od kad nalazi u pritvoru ili se nalazi na slobodi, a ako je pre podizanja optužnice pušten na slobodu, onda koliko je proveo u pritvoru (tačka 1)); opis dela iz kog proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, predmet na kome je i sredstvo kojim je izvršeno krivično delo, kao i ostale okolnosti potrebne da se krivično delo što tačnije odredi (tačka 2)); zakonski naziv krivičnog dela sa navođenjem odredaba zakona koje se po predlogu tužioca imaju primeniti (tačka 3)); označenje suda pred kojim će se održati glavni pretres (tačka 4)); predlog o dokazima koje treba izvesti na glavnom pretresu, uz naznačenje imena svedoka i veštaka, spisa koje treba pročitati i predmeta koji služe za dokaz (tačka 5)) i obrazloženje, u kome će se prema rezultatu istrage opisati stanje stvari, navesti dokazi kojima se odlučne činjenice utvrđuju, izneti odbrana okrivljenog i stanovište tužioca o navodima odbrane (tačka 6)).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovoljan odlukama kojima je utvrđena njegova krivična odgovornost i posledično mu izrečena krivična sankcija i da povrede ustavnih prava na pravično suđenje i na pravnu sigurnost u kaznenom pravu obrazlaže sa više tvrdnji. Podnosilac ustavne žalbe, najpre, navodi da Osnovni sud u Novom Sadu u predmetnom postupku nije utvrdio njegovu uračunljivost, da ovaj propust prvostepenog suda nije otklonio ni Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi Kž.I 2833/10, kao i da nema zakonske pretpostavke uračunljivosti, već je ista bitan elemenat opisa optužnog akta i da se mora u postupku dokazati, odnosno „da zastupnik optužbe treba nesumnjivo da dokaže uračunljivost okrivljenog da bi okrivljeni mogao biti kriv i osuđen za krivično delo kojim se tereti“. Ustavni sud je našao da su iznete tvrdnje očigledno neosnovane i pogrešne i da predstavljaju subjektivno i nepravilno tumačenje relevantnih odredaba krivičnog prava od strane podnosioca. Naime, prema oceni Ustavnog suda, tačno je da je uračunljivost jedan od elemenata krivice, ali je pogrešna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da „nema zakonske pretpostavke uračunljivosti, već je ista bitan elemenat opisa optužnog akta i da se mora u postupku dokazati“. Upravo iz odredaba člana 130. stav 1. ZKP, prema oceni Ustavnog suda, proizlazi da postoji oboriva pretpostavka uračunljivosti okrivljenog i da će se, samo ako se tokom postupka pojavi sumnja da je njegova uračunljivost isključena ili smanjena usled duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja ili druge duševne poremećenosti, odrediti veštačenje psihijatrijskim pregledom okrivljenog, što znači da će se samo u tom slučaju dokazivati njegova smanjena uračunljivost ili neuračunljivost. Ustavni sud je utvrdio da je u osporenoj prvostepenoj presudi sud obrazložio subjektivni odnos podnosioca ustavne žalbe prema krivičnom delu za koje je osuđen i naveo da pretpostavka uračunljivosti u konkretnom slučaju nije bila dovedena u pitanje

Podnosilac ustavne žalbe iznosi i tvrdnje da su postupajući sudovi povredili njegovu pretpostavku nevinosti, navodeći da „sud nije bio nepristrasan, odnosno da je bio pristrasan jer ga je smatrao krivim i pre presude, a osudio ga je na osnovu indicija i posrednih dokaza“, pri čemu podnosilac obrazlaže dokaze koje je, po njegovom mišljenju, sud nepravilno ocenio. Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ovim navodima u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno u osporenim presudama i postupak izvođenja i ocene dokaza sproveden od strane krivičnih sudova. Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 18. ZKP kojom je propisano da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, što su u konkretnom slučaju sudovi i učinili i svoje odluke detaljno obrazložili. Navedene tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, ne ukazuju da su osporenim presudama i krivičnim postupkom u kome su one donete, podnosiocu povređena označena ustavna prava, već podnosilac izričito i neposredno izražavajući svoje nezadovoljstvo slobodnom ocenom pojedinih dokaza u osporenim presudama, u suštini, posredno osporava svoju krivičnu odgovornost utvrđenu na osnovu takve ocene dokaza, zahtevajući od Ustavnog suda da umesto i nakon nadležnih sudova ceni dokaze izvedene u krivičnom postupku.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da ga je nedozvoljeni dokaz u vidu iskaza S.M. u policiji povezao sa inkriminisanim delom i događajem, da bi onda oštećeni navodno prepoznao podnosioca u sudnici opisujući podnosioca i njegovu odeću onako kako su izgledali u sudnici, čemu je sud poverovao i osudio podnosioca polazeći od tih indicija, prema oceni Ustavnog suda, protivrečna je sadržini osporenih presuda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da u ovim presudama iskaz S.M. nije ni izveden, niti cenjen kao dokaz u krivičnom postupku, tako da na osnovu njega sudovi nisu zasnovali svoju osuđujuću presudu, već su izveli i ocenili brojne druge dokaze, koji su podrobno obrazloženi, kako u prvostepenoj, tako i u drugostepenoj presudi. Ustavni sud ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud je ocenio i da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o pristrasnosti postupajućih sudova zbog njegove etničke pripadnosti, nisu potkrepljene nijednim dokazom, niti je podnosilac ovom sudu dostavio dokaz da je tokom krivičnog postupka koristio procesni institut izuzeća sudija. U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da „činjenica ranije osuđivanosti okrivljenog nije dokaz o krivici i da je ta činjenica takođe opteretila sud i učinila ga pristrasnim“, Ustavni sud ukazuje na to da njegovu raniju osuđivanost, i to za istovrsna krivična dela, postupajući sudovi nisu cenili kao činjenicu od značaja za utvrđivanje krivice, već kao okolnost od značaja za odmeravanje kazne, te su i ove tvrdnje podnosioca proizvoljne i protivrečne sadržini osporenih presuda. Paušalne navode, nepotkrepljene dokazima koji bi ukazivali na njihovu osnovanost, Ustavni sud ne može da prihvati kao ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu učinili dopuštenom.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i krećući se u okviru zahteva i navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da je u ustavnoj žalbi neophodno navesti ustavnopravne razloge koji potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ove razloge, odnosno ustavna žalba ne sadrži razloge kojima bi bila dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda i predmetnog krivičnog postupka u celini. Ustavni sud tvrdnje sadržane u ustavnoj žalbi, kao očigledno neosnovane, suprotne odredbama materijalnog i procesnog prava i nepotkrepljene dokazima ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju primenjivali pravo na ustavno neprihvatljiv i diskrecioni način koji bi doveo da povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom predmetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti