Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro šest godina. Neefikasno postupanje prvostepenog suda je ključni razlog. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Velikom već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Bugarskog iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Bugarskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred O pštinskim sud om u Kuli u predmetu P1. 1028/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Bugarski iz Kule je 25. avgusta 20 10. godine podneo U stavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog sud a u Kuli P1. 1028/07 od 5. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3983/10 od 14. jula 20 10. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te povrede načela iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac, u svojstvu tužioca, vodio radni spor od 17. septembra 2004. godine protiv tuženog AD "Žito - Bačka" Kula, koji je prav nosnažno okončan delimičnim usvajanjem njegovog tužbenog zahteva, ali tek posle pet godina i deset meseci. Smatra da mu je neopravdano dugim trajanjem radnog spora povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, ističe da mu je nezakonitim osporenim odlukama - donetim uz pogrešnu primenu materijalnog prava, povređeno pravo na pravično suđenje. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred prvostepenim i drugostepenim sudom u predmetnoj pravnoj stvari, te da se utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete na ime razlike otpremnine, na ime neisplaćenog regresa za 2005. i 2006. godinu, sve u određenim iznosima sa pripadajućom zakonskom kamatom, kao i pravo na uplatu doprinosa na navedene iznose prema obračunu Fonda PIOZ na dan uplate. Podnosilac je istakao i zahtev za na naknadu nematerijalne štete zbog kršenja označenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je nakon uvida u s pise predmeta Opštinskog suda u Kuli P1. 1028/07 ( ranije br. P1. 753/04 i P1. 1624/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. septembra 2004. godine , u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Kuli tužbu protiv tuženog DP "Žito - Bačka" Kula, radi poništaja rešenja tuženog broj 02-448 od 6. septembra 2004. godine, kao i vra ćanja na rad kod tuženog. Podnosilac je istak ao da je proglašen tehnološkim viškom i da mu je prestao radni odnos zaključno sa 6. septembrom 2004. godine, te da smatra da je u pitanju šikana od strane poslodavca s obzirom na to da je u toku i drugi radni spor po njegovoj tužbi.

Predmet je u Opštinskom sud u u Kuli (u daljem tekstu: sud) zaveden pod brojem P1. 753/04. Prvo ročište zakazano je za 14. decembar 2004. godine i nakon tri održana ročišta, na predlog tužioca, sud je doneo rešenje P1. 753/04 od 23. novembra 2005. godine kojim se određuje prekid postupka do prav nosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi kod tog suda pod brojem P1. 289/05.

Parnica pod brojem P1. 289/05 pred istim sudom vođena je po tužbi podnosioca ustavne žalbe, protiv istog tuženog - poslodavca, radi poništaja rešenja direktora kojim je tužiocu određeno plaćeno odsustvo (koje je prethodilo rešenju o proglašenju tužioca tehnološkim viškom), radi isplate i vraćanja na rad, a pravosnažno je okončana 16. juna 2006. godine, donošenjem rešenja Okružnog suda u Somboru Gž1. 1115/05, koje je punomoćniku tužioca uručeno 26. juna 2006. godine.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneskom od 5. septembra 2006. godine, tražio je nastavak postupka.

Predmet je u sudu dobio broj P1. 1624/06. Na ročištu održanom 3. novembra 2006. godine saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, a na sledećem ročištu 5. decembra iste godine saslušan je u svojstvu svedoka direktor. U 2007. godini, sledeća tri zakazana ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jer je odlaganje tražio tuženi; jer tuženi nije dostavio izveštaj o popuni radnih mesta odgovarajućih stručnoj spremi i radnim sposobnostima tužioca, a prema sistematizaciji u vreme prestanka radnog odnosa; zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Izveštaj tuženog dostavljen je sudu 4. aprila 2007. godine.

Na ročištu održanom 22. maja 2007. godine, nakon sprovedenog dokaznog posutpka, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Kuli P1. 1624/06 od 22. maja 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da sud poništi rešenje direktora tuženog broj 02-448 od 6. septembra 2004. godine i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Somboru je rešenjem Gž1.1303/07 od 30. novembra 2007. godine usvojio njegovu žalbu i ukinuo ožalbenu presudu, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sud om u Kuli predmet je dobio broj P1. 1 028/07.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneskom od 27. decembra 2007. godine precizirao tužbeni zahtev tražeći, pored poništaja navedenog rešenja, od tuženog i isplatu naknade zarade za određene mesece, te isplatu iznosa na ime razlike otpremnine u određenom iznosu, sa pripadajućom kamatom, kao i da mu tuženi na svaki pojedinačni iznos zarade isplati doprinose prema obračunu Fonda PIO. Punomoćnik tužioca je zbog svoje sprečenosti da prisustvuje ročištu i ovog podneska tražio odlaganje rasprave zakazane za 10. januar 2008. godine. Novim podneskom od 4. januara 2008. godine tužilac je ponovo precizirao tužbeni zahtev, tražeći, pored već postavljenog tužbenog zahteva, i isplatu regresa za određene godine.

Ročište zakazano za 10. januar 2008. godine nije održano, a tuženom je ostavljen rok da se izjasni na podneske tužioca. Tuženi je svoje izjašnjenje dostavio sudu 18. januara 2008. godine, a podneskom tužioca od 30. januara predloženo je knjigovodstveno-finansijsko veštačenje, s obzirom na to da tuženi nije dostavio podatke kolika bi zarada tužioca bila u spornom periodu. Nije održano ni ročište zakazano za 21. februar 2008. godine zbog dostavljanja tužiocu podneska tuženog. Na sledećem ročištu održanom 14. marta 2008. godine sud je naložio tuženom da dostavi izveštaj obračunske službe prema preciziranom tužbenom zahtevu tužioca, te istog dana doneo rešenje sa precizno datim nalogom obračunskoj službeni tuženog. Tuženi je 4. aprila 2008. godine postupio po nalogu suda i sledeća rasprava je održana 22. aprila 2008. godine, s tim što je sud ostavio rok tuženom - koji, iako uredno pozvan nije pristupio na ročište, da se izjasni na navode tužioca sa rasprave i precizirani zahtev tužioca. Sledeće ročište zakazano za 29. maj 2008. godine je odloženo radi pokušaja nagodbe sa tužiocem, ovde podnosiocem ustavne žalbe. I tri sledeća ročišta zakazana 26. juna, 9. septembra i 16. oktobra 2008. godine su odložena - dva puta na predlog punomoćnika tuženog, a jednom na zajednički predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 24. novembra 2008. godine opet predložio veštačenje zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja tuženog, koji ne postupa po nalogu suda, predlažući odlaganja ročišta bez izjašnjenja na navode tužioca sa raspravnog zapisnika.

Na novom ročištu, zakazanom za 27. novembar 2008. godine, sud je doneo rešenje da se odredi knjigovodstveno - finasijsko veštačenje i 5. decembra 2008. godine izradio pismeni otpravak rešenja sa preciznim nalogom za veštačenje po kome je veštak postupio, te sudu 15. januara 2009. godine dostavio svoj pismeni nalaz i mišljenje.

U toku 2009. godine od tri zakazana ročišta, jedno ročište nije održano zbog neodazivanja pozivu suda uredno pozvanog veštaka, a nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sud, između ostalog, saslušao veštaka, zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kuli P1. 1028/2007 od 5. marta 200 9. godine u prvom stavu izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, u drugom stavu je poništeno rešenje direktora tuženog, u trećem stavu izreke je tuženi obavezan da isplati na ime naknade štete za neisplaćenu zaradu određene iznose za pobrojane mesece, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki pojedini iznos računajući od 5-og u narednom mesecu, u četvrtom stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime razlike otpremnine iznos od 133.025,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25. avgusta 2006. godine, dok je petim stavom izreke obavezan tuženi da na svaki pojedini iznos razlike zarade uplati doprinose Republičkom fondu PIO zaposlenih , a šestim stavom izreke da isplati određeni iznos na ime naknade štete za neisplaćeni regres za godišnji odmor u 2004. godini. U sedmom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade štete za neisplaćeni regres za 2005. i 2006. godinu u određenim iznosima sa pripadajućom kamatom, kao i da mu tuženi na svaki pojedini iznos regresa uplati doprinose Republičkom fondu PIO zaposlenih . Osmim stavom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca da ga tuženi vrati na radno mesto koje odgovara njegovim radnim, stručnim iskustvenim znanjima i sposobnostima, a devetim stavom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 89.000,00 dinara. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je rešenje tuženog poništeno kao nezakonito jer tužiocu pre utvrđivanja statusa tehnološkog viška nije bilo ponuđeno drugo odgovarajuće radno mesto, međutim, kako je isti u međuvremenu penzionisan , nema pravnog interesa za vraćanje na rad, ali stoji da je on trpeo štetu koja se sastoji u razlici izgubljene zarade (primao je naknadu za slučaj nezaposlenosti), u neisplaćenom regresu za 2004. godineu, te u razlici otpremnine. Međutim, u delu obrazloženja koji se odnosi na odbijanje tužbenog zahteva tužioca za isplatu naknade štete za neisplaćeni regres za 2005. i 2006. godinu i uplatu doprinosa na pojedine iznose regresa, sud je naveo da regres prema Pojedinačnom kolektivnom ugovoru (u primeni kod tuženog od 21. septembra 2005. godine), kao pripadajuće pravo zaposlenog, više nije bilo utvrđeno, pa isti nikom od zaposlenih nije isplaćivan za te dve godine.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 4. maja 2009. godine, a tuženi je 29. maja 2009. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, s tim da ako ga sud ne usvoji, da se taj podnesak smatra žalbom. Nakon odgovora na žalbu tužioca, sud je spise prosledio 13. jula 2009. godine Okružnom sudu u Somboru, koji je rešenjem od Gž1. 1152/09 od 2. oktobra 2009. godine vratio spise prvostepenom sudu radi odluke o predlogu tuženog za povraćaj u pređašnje stanje.

Po održanoj raspravi 19. novembra 2009. godine, Osnovni sud u Somboru - Sudska jedinica u Kuli doneo je rešenje P1. 1028/07 od 10. februara 2010. godine, kojim je odbacio predlog za povraćaj u pređašnje stanje tuženog kao neblagovremen. Protiv ovog rešenja tuženi je izjavio žalbu.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 39 83/10 od 14. jula 2010. godine delimično usvojio njihove žalbe, pa je presudu Opštinskog suda u Kuli P1. 1028/2007 od 5. marta 200 9. godine preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati na ime razlike otpremnine iznos od 133.025,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. avgusta 2006. godine , i tako što je preinačio odluku o troškovima postupka obavezujući tuženog da tužiocu isplati iznos od 125.740,00 dinara, dok je u preostalom delu – st . 1, 2, 3, 5, 6, 7. i 8. izreke, označenu prvostepenu presudu i rešenje Osnovnog suda u Somboru - Sudska jedinica u Kuli P1. 1028/07 od 10. februara 2010. godine potvrdio, a žalbe tužioca i tuženog odbio kao neosnovane. U obrazloženju presude je navedeno da se na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da ima mesta usvajanju tužbenog zahteva za isplatu razlike otpremnine imajući u vidu činjenicu da je rešenje o otkazu ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška poništeno, čime je otpao pravni osnov za isplatu otpremnine po osnovu tehnološkog viška. U preostalom delu prvostepene presude, osim odluke o troškovima koja je preinačena, drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio razloge prvostepenog suda kao pravilne i na zakonu zasnovane, odbivši navode iz žalbi tuženog i tužioca kao neosnovane. Podnosiocu ustavne žalbe je osporena presuda dostavljena 10. avgusta 2010. godine

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 10. je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 17. septembra 200 4. godine i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 14. jula 2010. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 10. avgusta 2010. godine.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja do okončanja osporenog parničnog postupka proteklo pet godina i deset meseci . Kako se ovde radi o radnom sporu o prestanku radnog odnosa , za koji je zakonom utvrđena posebna hitnost u potupanju, dužina postupka od skoro šest godina ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak , i koja bi mogla opravdati dužinu trajanja navednog parničnog postupka.

Polazeći od principijelnog značaja koji sporovi o prestanku radnog odnosa imaju za učesnike, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije značajnije doprineo dužem trajanju ovog parničnog postupka, time što je predlog za nastavak postupka podneo posle dva meseca od pravnosnažnog okončanja spora koji je bio razlog prekida, te time što je jednom tražio odlaganje zakazanog ročišta. Takođe, stoji da je tužilac u ovom sporu imao proaktivnu ulogu jer je ukazivao na to da tuženi nepostupanjem po nalozima suda da dostavi tražene dokaze odugovlači postupak Nasuprot tužiocu, tuženi u ovom sporu više puta nije postupao po nalozima suda, nije uredno pristupao na ročišta, a predlagao je odlaganje ročišta radi pokušaja mirnog rešenja spora i pored toga što ništa nije preduzimao u tom pogledu. Ovakvim ponašanjem dao je svoj doprinos da se postupak odugovlači, međutim, i pored ovoga, i sumnji na zloupotrebu procesnih prava, na strani suda je bila obaveza da u skladu sa zakonom preduzima mere za okončanje postupka.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda (najpre Opštinskog suda u Kuli, a od 1. januara 2010. godine Osnovnog suda u Somboru - Sudska jedinica u Kuli). I pored toga što je skoro godinu dana postupak bio u prekidu - do pravnosnažnog okončanja drugog radnog spora tužioca, a sudovi više instance postupali ažurno kod donošenja odluka, u prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govor i da je prvostepeni sud prvo ročište u ovom radnom sporu o prestanku radnog odnosa zakazao tek posle tri meseca od dana podnošenja tužbe , da je po ukidajućoj odluci drugostepenog suda ponovo vođen prvostepeni postupak, da je sud knjigovodstveno - finasijasko veštačenje odredio tek posle skoro godinu dana od predloga tužioca, da je drugostepenom sudu prosledio spise radi odlučivanja o žalbama stranaka na ponovnu prvostepenu odluku propustivši da odluči o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje tuženog, da je posle vraćanja spisa od strane višeg suda tek posle četiri meseca odlučio o tom predlogu. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud u ovom radnom sporu koji j e trajao pet godina i deset meseci ni je preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju „Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske ” o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Ustavni sud naročito ističe da zbog značaja prava iz radnog odnosa, u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, postoji obaveza hitnog postupanja sudova u radnim sporovima, te da je pitanje zakonitosti prestanka radnog odnosa nesumnjivo od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 1028/07 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke, i odredio da se štetne posledice otklone tako što je podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na naknadu nematerijalne štete , kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i predmet spora - prestanak radnog odnosa . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavnom žalbom su osporene i presude Opštinskog sud a u Kuli P1. 1028/07 od 5. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3983/10 od 14. jula 20 10. godine, donete u predmetnom radnom sporu u kome je podnosilac ustavne žalbe delimično uspeo sa tužbom. Ističući povredu prava na pravično suđenje, podnosilac u ustavnoj žalbi samo obrazlaže svoj tužbeni zahtev, citira izreku prvostepene i drugostepene presude i razloge na kojima sudovi zasnivaju svoje odluke, zaključujući da su mu "nepridržavanjem materijalnog prava" u osporenim presudama sudovi povredili načela i prava iz člana 32. stav 1. i člana 21. Ustava. Od Ustavnog suda se zahteva da utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete na ime razlike otpremnine, te neisplaćenog regresa za 2005. i 2006. godinu, sve u određenim iznosima, sa pripadajućom zakonskom kamatom, kao i doprinosa na te iznose.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose, već samo da ispituje da li su nadležni organi pojedinačnim aktima koje su doneli i radnjama koje su preduzeli, a koji se ustavnom žalbom osporavaju, podnosiocu ustavne žalbe povredili ili uskratili označeno ustavno pravo ili slobodu.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i to da osporeni akti sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te zahtev podnosioca o kome Ustavni sud treba da odluči, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio zbog nenadležnosti da po njoj postupa , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je povređena zabrana diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je podnosilac na bilo koji način diskriminisan zbog nekog svog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti