Odluka Ustavnog suda o naknadi nematerijalne štete nasledniku rehabilitovanog lica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu naslednika rehabilitovanog lica, podnetu zbog visine dosuđene naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode roditelja. Sud je ocenio da odluke redovnih sudova nisu proizvoljne i da dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1350/14 od 15. aprila 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1544/15 od 29. oktobra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 11. juna 2015. godine, preko punomoćnika Lj . M, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1350/14 od 15. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da podnosilac osporava presudu Apelacionog suda u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a preko dosuđenog iznosa. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, i to kako u pogledu ocene suda da podnosilac ima pravo samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode , tako i u pogledu visine dosuđene štete. S tim u vezi, podnosilac je osporio i odluku prvostepenog suda da ne prihvati njegov dokazni predlog i izvede dokaz medicinskim veštačenjem na okolnost svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo, ističući da postupajući sudovi nisu ni pokušali da utvrde da li su kod podnosioca postojali svi vidovi nematerijalne štete jer nisu izveli dokaz veštačenjem. Podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta drugostepenog suda da obrazloži svoju odluku. Povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava podnosilac zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete. Povredu prava iz člana 2 3. stav 1. Ustava podnosilac obrazlaže suštinski istim navodima na kojima temelji i svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenja, dok povredu prava iz člana 35. Ustava podnosilac nije uopšte obrazložio. Podnosilac je osporio i odluku o troškovima postupka iz razloga što je „obavezan na plaćanje takse na tužbu, presudu i žalbu“ i pored toga što je odredbom člana 12. stav 2. Zakona o rehabilitaciji predviđeno da je podnosilac zahteva u postupku rehabilitacije oslobođen plaćanja troškova postupka. Podnosilac smatra da se i u tome ogleda proizvoljna primena prava i da mu je i takvom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava i da poništi osporenu drugostepenu presudu .

Podnosilac je, 10. juna 2016. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1544/15 od 29. oktobra 2015. godine zbog povrede prava iz člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava . U žalbi su, u najvećem delu, ponovljeni navodi iz ustavne žalbe od 11. juna 2015. godine. Pored toga, podnosilac je naveo da je i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj odluci arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo, kao i da je propustio da obrazloži svoju odluku, ističući posebno da nisu navedeni razlozi zbog kojih sud smatra da je predmetni tužbeni zahtev previsoko postavljen. U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac je naveo da su sudovi u odlukama koje je priložio uz ustavnu žalbu dosuđivali veće iznose naknade „zbog povrede prava na lišenje slobode po jednom danu, nego što je podnosiocu ustavne žalb e priznato i dosuđeno osporenom odlukom“. Podnosilac smatra da je naknada koja je osporenom odlukom dosuđena tužiocu ponižavajuća i da je stoga podnosiocu povređeno pravo na ljudsko dostojanstvo, kao i pravo na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava. U odnosu na odluku o troškovima postupka, podnosilac je istakao i povredu prava na jednaku zaštitu prava, iz razloga što su pojedini sudovi oslobađali tužioce plaćanja sudskih taksi u sporovima za rehabilitaciono obeštećenje. Podnosilac ni u ovoj ustavnoj žalbi nije naveo razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 35. Ustava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava i da poništi osporenu revizijsku presudu. Ustavni sud je povodom ove ustavne žalbe formirao predmet Už-4621/2016.

Na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je, navedene ustavne žalbe podnosilaca spojio , radi jedinstvenog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Čačku P. 13/13 od 13. januara 2014 . godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode njegovog oca, sada pokojnog V . S, isplati iznos od 2.000.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude od bijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode njegovog oca, zbog povrede časti i ugleda i pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, pored iznosa dosuđenog u stavu prvom izreke, plati iznos od još 39.846.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu četvrtom izreke tužena obavezana da tužiocu na ime naknade troško ve postupka isplati iznos od 17.565,00 dinara. U stavu trećem izreke presude odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilje M. S, a koja inače nije podnosilac ustavne žalbe u ovom predmetu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda odbijen kao neosnovan, jer odredbama čl . 21. i 26. Zakona o rehabilitaciji nije predviđen poseban vid rehabilitacionog obeštećenja za ovaj vid štete drugim licima, osim licu koje je rehabilitovano, dok je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio naknadu štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica odbijen kao neosnovan, jer je u toku postupka utvrđeno da smrt tužiočevog oca nije u uzročno-posledičnoj vezi sa lišenjem slobode i neopravdanom osudom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1350/14 od 15. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda u drugom i trećem stavu izreke. U stavu drugom izreke presude, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke, tako da glasi: „1. Delimično se usvaja tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezuje se tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode njegovog oca isplati iznos od 400.000,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. 2. Odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode njegovog oca isplati još 1.600.000,00 dinara . 3. Obavezuje se tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 3.682,50 dinara.“ U osporenoj drugostepenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani žalbeni navodi kojima se pobija zaključak prvost epenog suda u pogledu prava na naknadu nematerijalne štete zbog smrti rehabilitovanog lica i zbog povrede časti i ugleda; da su Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) izričito propisana prava rehabilitovanih lica (član 20.) i prava drugih lica, kao i uslovi za ostvarivanje tih prava (član 26.), što je pravilno cenio prvostepeni sud, pa su žalbeni navodi kojima se ukazuje suprotno neosnovani.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1544/15 od 29. oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojena revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i preinačena je drugostepena presuda u stavu drugom izreke, tač. 2. i 3, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode njegovog oca, pored dosuđenog iznosa, isplati i iznos od 600.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 84.750,00 dinara. U stavu drugom izreke presude revizija tužioca u preostalom delu odbijena je kao neosnovana. U osporenoj revizijskoj presudi, pored ostalog, navedeno je: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sin sada pokojnog V . S . (rođen 14. j anuara 1947. godine, preminuo 18. januara 2011. godine), koji je presudom Okružnog suda u Čačku K. 4/80 od 15. marta 1980. godine bio osuđen zbog izvršenja dva krivična dela, i to krivičnog dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. stav 2. u vezi stava 1. u vezi čla na 114. KZ SFRJ, na kaznu zatvora u trajanju od osam godina i šest meseci, i zbog krivičnog dela teška krađa iz člana 250. stav 1. tačka 1. KZ SFRJ, na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, pa mu je bila izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od devet godina; da je pokojni otac tužioca ukupno bio lišen slobode sedam godina, sedam meseci i deset dana; da je pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Čačku Reh. 1/06 od 23. januara 2008. godine delimično usvojen zahtev za rehabilitaciju sada pokojnog V. S . i da je utvrđeno da je ništava pravnosnažna presuda Okružnog suda u Čačku K. 4/80 od 15. marta 1980. godine u delu kojim je on osuđen za krivično dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti i poništene su pravne posledice te osude; da je utvrđeno da je otac tužioca od 1979. godine bolovao od kancera u vezi koje bolesti je iste godine nad njim preduzet operativni zahvat, a potom vršena i terapija zračenja, te da je lečenje završeno 20. jula 1979. godine; da je otac tužioca preminuo 24 godine nakon izlaska iz zatvora, te da njegova bolest koja je bila razlog smrti nije u uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom u zatvoru, odnosno da između njegove smrti i boravka u zatvoru ne postoji uzročno-posledična veza; da su nižestepeni sudovi, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo – odredbe člana 7. tačka 5) i člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, ocenjujući da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode roditelja u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da je međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda u delu u kome je odbijen zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete delimično zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, i to odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, te da je iz tih razloga preinačena drugostepena presuda u stavu drugom tačka 2. izreke; da tužilac, kao lice kome je bilo uskraćeno roditeljsko staranje u periodu od sedam godina, a počev od pete godine života, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode njegovog oca, a prema odredbama člana 7. tačka 5) i člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji; da ocenjujući okolnosti konkretnog slučaja, i to da je tužilac počev od svoje pete godine , pa narednih nešto više od sedam i po godina, bio lišen očevog prisustva, njegovog staranja, izdržavanja, pažnje i ljubavi, da je tokom odrastanja i školovanja kod tužioca postojala svest o negativnom odnosu okoline prema njemu zbog boravka njegovog oca u zatvoru, te da su se posledice očeve osude svestrano odrazile na ličnost i život tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete nije adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome naknada služi; da je iz tih razloga presuda drugostepenog suda delimično preinačena , pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužena obavezana da tužiocu, pored dosuđenog iznosa od 400.000,00 dinara, isplati i iznos od 600.000,00 dinara; da iznos od ukupno 1.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljene duševne patnje; da je traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa - za još 40.864.000,00 dinara previsoko postavljen; da je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu kriterijume za određivanje visine pravične novčane naknade iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, reviziju tužioca odbio kao neosnovanu; da se nijednim revizijskim navodom ne dovodi u sumnju pravilnost ocene da iznos od 1.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu koja je srazmerna jačini i trajanju duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo; da su prilikom odmeravanja naknade uzeti u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome pravična novčana naknada služi, a to je ublažavanje posledica pretrpljenih bolova; da dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom naknadom; da revizijski sud nalazi da se ne mogu prihvatiti navodi revizije da je važeća sudska praksa da se licima zbog neosnovane osude za jedan dan neosnovanog lišenja slobode dosuđuje naknada u označenom iznosu, iz čega sledi da je tužiocu trebalo dosuditi najmanje 14.442.000,00 dinara; da izloženo pravno shvatanje nema uporište u Zakonu o rehabilitaciji i Zakonu o obligacionim odnosima, kao ni u bilo kom drugom važećem propisu; da na drugačiju ocenu pravilnosti primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova nisu od uticaja međunarodni pravni akti na koje se revizija poziva; da su cenjeni i svi drugi navodi revizije, ali kako nisu od značaja za mogućnost donošenja drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, to shodno članu 396. stav 1. u vezi člana 419. ZPP nisu posebno obrazlagani; da je Vrhovni kasacioni sud, zbog delimičnog preinačenja drugostepen presude i povećanja iznosa koji je dosuđen na ime naknade nematerijalne štete, a na osnovu člana 165. stav 2. i čl. 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, preinačio i odluku o troškovima postupka.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su sledeća ljudska prava, i to: pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.) i p ravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunaro dni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) i Zakona o rehabilitaciji („Sl užbeni glasnik RS“, broj 92/11), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenili materijalno pravo i da osporene odluke nisu obrazložene u skladu sa standardi ma prava na pravično suđenje.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je pravna ocena postupajućih sudova da podnosilac - kao naslednik rehabilitovanog lica, u okolnostima konkretnog slučaja, ima samo pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode njegovog oca, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da deca rehabilitovanih lica koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, za to vreme rasla bez roditeljskog staranja ( lica iz člana 7. tačka 5) ovog zakona), imaju pravo na rehabil itaciono obeštećenje, i to pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode roditelja .

Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca kojima ukazuje da on kao dete rehabilitovanog lica ima pravo na sve vidove nematerijalne štete nisu osnovani. Ovo ne samo iz napred navedenih razloga, već i zbog toga što iz obrazloženja osporenih presuda nesumnjivo proizlazi da podnosilac i nije tražio naknadu svih vidova nematerijalne štete, a ovo se posebno odnosi na štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenje životnih aktivnosti, na kojoj podnosilac posebno insistira u ustavnoj žalbi. Stoga su bez osnova i navodi podnosioca da postupajući sudovi nisu ni pokušali da utvrde da li su u konkretnom slučaju postojali svi vidovi nematerijalne štete , jer nisu izveli dokaz veštačenjem.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je pozivanje podnosioca na stavove izražene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine bez uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu. Naime, u navedenoj odluci je Ustavni sud zauzeo stav da podnosilac kao rehabilitovano lice, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije UN, kao i razloga pravičnosti, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu razmatrano pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu različitih vidova nematerijalne štete nastale kao posledica akta torture. Kako se, u konkretnom slučaju, ne radi ni o zahtevu za naknadu štete rehabilitovanog lica, niti o zahtevu za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane aktom torture, već o naknadi nematerijalne štete za duševne bolove pretrpljene zbog lišenja slobode roditelja, to postupajući sudovi nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Ustavnog suda .

Kada je reč o navodima podnosioca kojima osporava revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete , Ustavni sud je pošao od činjenice da o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena revizijska presuda, u delu u kome je konačno odlučeno o visini naknade nematerijalne štete, doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznosi ne predstavljaju izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne mogu smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razl oge na kojima zasniva svoju odluku. Ovo se posebno odnosi na deo revizijske odluke kojim je preinačena drugostepena presuda i konačno odlučeno o visini naknade štete. Naime, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odmeravanja visine naknade štete cenio sve okolnosti konkretnog slučaja , vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, u skladu sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca da revizijski sud nije obrazložio svoju odluku o visini naknade štete, tj. zbog čega smatra da je tužbeni zahtev previsoko postavljen.

5.3. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca kojima osporava odluku o troškovima postupka zbog nepravilne primene merodavnog prava, nisu zasnovani na utemeljenim pravnim argumentima, već na tvrdnjama koje u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca odlukom o sudskim troškovima.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Takođe, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, po pravilu, ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanju, s obzirom na to da visina naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova dostavio jednu presudu kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu radi naknade nematerijalne štete koju je podnelo lice koje je bilo neosnovano lišeno slobode, a prema odredbama zakona kojima je uređen krivični postupak (presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2605/12 od 17. oktobra 2012. godine), kao i dve presude kojima je pravnosnažno odlučeno o tužbenim zahtevima rehabilitovanih lica za naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja (presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2918/14 od 3. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž 4807/15 od 17. septembra 2015. godine). Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom, niti pravnom stanju u uporednim presudama i osporenoj presudi. Naime, iz priloženih presuda proizlazi da je u tim postupcima odlučivano o tužbenom zahtevu za naknadu štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, odnosno o zahtevima rehabilitovanih lica za naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja, a ne, kao u konkretnom slučaju, o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete, a koju je to lice pretrpelo kao dete zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca. Takođe, Ustavni sud nalazi da priložene presude Osnovnog suda u Subotici i Osnovnog suda Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici ne mogu biti dokaz o nejednakom postupanju jer se radi o prvostepenim presudama za koje nisu pruženi dokazi da su bile predmet preispitivanja pred drugostepenim sudom kao sudom poslednje instance.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje da su sudovi u priloženim presudama drugačije postupali prilikom odlučivanja o visini naknade štete licima koja su neosnovano lišena slobode i dosuđivali znatno veće iznose po jednom danu provedenom u pritvoru, odnosno zatvoru. Ovo ne samo iz napred navedenih razloga da nije reč o identičnom činjeničnom i pravnom stanju, već i zbog toga što je dužina trajanja lišenja slobode, odnosno period u kome je licu bilo uskraćeno roditeljsko staranje zbog lišenja slobode, samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, odnosno provedenim bez roditeljskog staranja, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

Kada je reč o navodima podnosioca žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a u pogledu odluke o troškovima postupka, Ustavni sud konstatuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio odgovarajuće dokaze da su sudovi u Republici Srbiji u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke o troškovima koja se osporava ustavnom žalbom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. U odnosu na navode podnosioca o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnjama o povredi prava na pravično suđenje i povredi prava na jednaku zaštitu prava, i to zbog visine dosuđene naknade štete. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na dostojanstvo potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Što se tiče navoda podnosioca o povredi prava iz člana 35. Ustava, Ustav ni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog prava i da u ustavnoj žalbi nije nave o nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.