Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da postupak koji je trajao nešto više od sedam godina u tri instance, a pravnosnažno okončan za nepunih pet godina, ne predstavlja nerazumno dugo trajanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jadranke Đelić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jadranke Đelić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drug im opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6000/05.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jadranka Đelić iz Beograda je 25. avgusta 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6000/05.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu proteklo pet godina , a da nadležni sud još uvek nije pravnosnažno odlučio. Podnositeljka je istakla da joj je neažurnim postupanjem nadležnih sudova povređeno ne samo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, već i pravo na sudsku zaštitu iz član a 22. Ustava . Međutim, za povredu člana 22. Ustava podnositeljka nije navela bilo kakve razloge.

Podnositeljka ustavne žalbe je zahtevala da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i da joj utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79951/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6000/05) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. avgusta 2005. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Zavoda za bolesti zavisnosti iz Beograda, radi naknade štete, sa zahtevom za izdavanje privremene mere.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6000/05 od 18. avgusta 2005. godine odbijen je predlog tužilje za izdavanje privremene mere kojim je tražila da se tuže nom zabrani skrivanje, oštećenje, delimično ili potpuno uništenje lekarsk og dosijea D.S , i da se naloži tuženom da taj dosije preda na čuvanje postupajućem sudiji ili u sudski depozit.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11078/05 id 29. septembra 2005. godine odbijena je žalba tužilje kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6000/05 od 18. avgusta 2005. godine.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je zatim osam ročišta za glavnu raspravu , na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem p arničnih stranaka, kao i saslušanjem više svedoka, dok jedno ročište nije bilo održano na zahtev punomoćnika tuženog.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6000/05 od 17. septembra 2007. godine, u stavu pr vom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati , i to na ime pretrpljenih duševnih bolova i straha i budućih duševnih bolova i straha iznos od 15.000.000,00 din ara i na ime posttraumatskog stresnog poremećaja iznos od 10.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10504/10 od 15. jula 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6000/05 od 17. septembra 2007. godine. Nadležni sud je u dva navrata, 10. avgusta i 15. septembra 2010. godine pokušao da navedenu presud u dostavi punomoćniku tužilje , ali kako punomoćnik (advokat) nije nađen na datoj adresi, dostava je izvršena preko oglasne table suda , a zatim je tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe presuda lično uručena 24. februara 2011. godine.

Podnositeljka je 28. marta 2011. godine izjavila reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10504/10 od 15. jul a 2010. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 101/12 od 21. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od podnošenja tužbe do donošenja odluke po reviziji.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koju vode postupak kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred tri sudske instance trajao nešto više od sedam godina. Osnovni razlog zbog koga se podnositeljka 25. avgusta 2010. godine obratila Ustavnom sudu je taj što je smatrala da parnični postupak nije pravnosnažno okončan. Međutim, osporeni postupak je pravnosnažno okončan pre podnošenja ustavne žalbe, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10504/10 od 15. jula 2010. godine, ali je prvostepeni sud dva puta bezuspešno pokušavao da dostavi navedenu presudu punomoćniku podnositeljke na datu adresu (10. avgusta i 15. septembra 2010. godine), tako da je dostavljanje izvršeno preko oglasne table prvostepenog suda. U spisima predmeta nema dokaza da su se u međuvremenu podnositeljka ili njen punomoćnik koji je bio advokat obraćali sudu sa zahtevom da se drugostepeni postupak ubrza. Ustavni sud je stoga ocenio da je podnositeljka doprinela da parnica traje šest meseci duže.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da su nadležni sudovi delotvorno i u najvećem delu postupka efikasno postupali i preduzeli sve mere i radnje na koja su po zakonu bili obavezni kako bi se predmetni parnični postupak završio u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda je doneta posle dve godine i u tom periodu nadležni sudovi su u dve sudske instance odlučivali o zahtevu podnositeljke za određivanje privremene mere. Takođe, u tom periodu održano je osam ročišta za glavnu raspravu, što znači da je sud redovno i u kratkim vremenskim intervalima zakazivao ročišta na kojima su izvedeni brojni dokazi neophodni za utvrđivanje činjeničnog stanja. Dalje, d rugostepena presuda je doneta posle dve godine i deset meseci. Ustavni sud je ocenio da drugostepeni postupak nije okončan u roku koji bi ispunjavao standard efikasnog suđenja u žalbenom postupku, ali da prekoračenje ovog roka nije bilo takve prirode da bi se moglo smatrati nerazumnim. Parnični postupak je pravnosnažno okončan posle nepunih pet godina što, kako po praksi ovog suda, tako i po merilima i kriterijuma međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava ne predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka. Parnica je bila pravnosnažno okončana pre podnošenja ustavne žalbe, a nakon toga podnositeljka je izjavila i reviziju, o kojoj je revizijski sud odlučio posle godinu i po dana, što je period koji se, takođe ne može smatrati nerazumno dugim.

Polazeći od svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na s uđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 6615/2015: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 2238/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 6284/2017: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 3462/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3990/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 9498/2012: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 13 godina
• Už 4452/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku