Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za ponavljanje postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka. Postupak, koji je trajao osam godina, prekoračio je razumni rok usled neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . K . iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je u postupku koji je po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1436/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Novog Pazara podneo je , 17. maja 2013. godine, preko punomoćnika V . P, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1436/10, kao i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1436/10 od 10. januara 2011. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž.I 384/11 od 20. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i povrede čl. 4. i 10. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa pokrenut još početkom 2003. godine, a da je 6. aprila 2005. godine podnet predlog za ponavljanje predmetnog postupka, te da je postupak pravnosnažno okončan tek 20. februara 2013. godine donošenjem osporenog drugostepenog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je parnični postupak trajao punih deset godina od podnošenja tužbe, dok je postupak po predlogu za ponavljanje postupka trajao više od osam godina, iako je zakonom propisano da se sporovi iz radnih odnosa rešavaju hitno i da imaju prioritet u odnosu na ostale vrste sporova. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da su mu osporenim rešenjima povređena označena prava, te da osporene akte poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1436/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 290/13 od 12. februara 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se ponište označena rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, i to rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos i rešenje kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužioca izjavljen na rešenje o prestanku radnog odnosa. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2562/04 od 3. novembra 2004. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Protiv navedene drugostepene presude tužilac je 10. februara 2005. godine izjavio reviziju.

Tužilac je 6. aprila 2005. godine podneo predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog navedenim presudama, smatrajući da na osnovu oslobađajuće krivične presude Opštinskog suda u Novom Pazaru K. 491/04 od 17. decembra 2004. godine, koja je postala pravnosnažna 24. marta 2005. godine, može biti doneta povoljnija odluka za njega.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 587/05 od 25. maja 2005. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2562/04 od 3. novembra 2004. godine. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 30. avgusta 2005. godine.

Postupajući po predlogu za ponavljanje postupka, Prvi opštinski sud u Beogradu je 10. oktobra 2005. godine dostavio primerak predloga tuženoj, a koja je 20. oktobra 2005. godine dostavila sudu odgovor na predlog. Prvostepeni sud je 28. marta 2006. godine održao ročište o predlogu za ponavljanje postupka i doneo rešenje kojim je dozvolio ponavljanje predmetnog parničnog postupka i ukinuo presude donete u tom postupku, te je doneo rešenje da se nastavi raspravljanje o glavnoj stvari.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 559/06 od 28. marta 2006. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 290/03 od 12. februara 2004. godine, dok su u stavu drugom izreke, ukinute presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 290/13 od 12. februara 2004. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2562/04 od 3. novembra 2004. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev.II 587/05 od 25. maja 2005. godine. U stavu trećem izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena su označena rešenja tužene na osnovu kojih je tužiocu prestao radni odnos, a u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama 5, odnosno 9. oktobra 2007. godine. Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 8. oktobra 2007. godine, a dopunu žalbe 15. oktobra 2007. godine.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 559/06 od 18. oktobra 2007. godine odbačena je kao neblagovremena dopuna žalbe tužene od 15. oktobra 2007. godine. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je strankama 11, odnosno 15. januara 2008. godine. Protiv navedenog rešenja tužena je izjavila žalbu 18. januara 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.I 780/08 od 28. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke, potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 559/06 od 18. oktobra 2007. godine, a žalba tužene odbijena kao neosnovana, dok je u stavu drugom izreke, ukinuta presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 559/06 od 28. marta 2006. godine i spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta donošenju rešenja kojim se dozvoljava ponavljanje postupka, te da je samim tim prvostepena presuda morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P1. 128/09, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održana su četiri ročišta za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka (14. aprila, 1. oktobra, 25. novembra i 18. decembra 2009. godine), dok jedno ročište nije održano, zbog izostanka tužioca s ročišta (19. juna 2009. godine).

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1436/10. Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon četiri održana ročišta (13. maja, 9. jula, 1. novembra i 23. decembra 2010. godine), van ročišta za glavnu raspravu, 10. januara 2011. godine doneo rešenje P1. 1436/10 kojim je odbio predlog tužioca za ponavljanje postupka kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja tužilac je 9. februara 2011. godine izjavio žalbu.

U toku postupka raspravljanja o predlogu za ponavljanje postupka sproveden je dokazni postupak saslušanjem većeg broja svedoka, saslušanjem tužioca i čitanjem pisane dokumentacije.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž.I 384/11 od 20. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1436/10 od 10. januara 2011. godine. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je podnosiocu ustavne žalbe 19. aprila 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Imajući u vidu da odredbe čl. 4. i 10. Konvencije o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori “, br. 4/84 i 7/91), a na čiju se povredu podnosilac takođe poziva, garantuju prava koja se po svojoj suštini ne razlikuju od prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud postojanje povred e prava iz čl . 4. i 10. Konvencije ceni u odnosu na citiranu odredbu Ustava.

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav da pravnosnažno okončani sudski postupak i postupak koji se vodi po predlogu za njegovo ponavljanje ne predstavljaju jedinstvenu celinu, jer je smisao ulaganja ovog vanrednog pravnog leka upravo u tome da se ponovi postupak koji je već okončan. Kako je spor radi poništaja rešenja na osnovu kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, a koji je prethodno vođen po tužbi podnosioca, okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 587/05 od 25. maja 2005. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi da se postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku ceni samo u odnosu na postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka, podnetom 6. aprila 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu u predmetu tog suda P1. 290/03, pošto je u odnosu na prethodno vođeni postupak ustavna žalba nedopuštena.

Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da su, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja postupka po predlogu podnosioca za ponavljanje postupka, od podnošenja tog predloga 6. aprila 2005. godine, pa do donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž.I 384/11 od 20. februara 2013. godine, kojim je taj postupak pravnosnažno okončan, odnosno do 19. aprila 2013. godine kada je navedeno rešenje dostavljeno podnosiocu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak po predlogu za ponavljanje postupka trajao ukupno osam godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak po vanrednom pravnom leku nije bio složen, budući da je u postupku, u pretežnom njegovom delu (izuzev u periodu od podnošenja predloga – 6. aprila 2005. godine do donošenja prvostepene presude – 28. marta 2006. godine), odlučivano jedino o osnovanosti predloga za ponavljanje postupka. Međutim, Ustavni sud je imao u vidu da je na dužinu postupka u izvesnoj meri uticala činjenica da je predlog za ponavljanje postupka podnet u vreme kada je već bio u toku postupak po reviziji, te da je prvostepeni sud bio onemogućen da raspravlja o podnetom predlogu do završetka postupka odlučivanja o reviziji, odnosno do 30. avgusta 2005. godine kada su spisi predmeta vraćeni tom sudu.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o podnetom vanrednom pravnom leku odluči u kratkom roku, jer je u predmetnom postupku odlučivano o predlogu za ponavljanje postupka koji je ranije vođen po tužbi podnosioca radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u neznatnoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka, jer jedno ročište nije održano zbog njegovog izostanka. Osim toga, podnosilac je uredno prisustvovao svim ročištima i aktivno učestvovao u postupku.

Osnovni razlog dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova. Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu je prvo ročište za odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka zakazao nakon sedam meseci od momenta kada je bio u mogućnosti da postupa po predlogu (kad su mu vraćeni spisi predmeta), pri čemu je sud u tom periodu jedino izvršio dostavljanje primerka predloga protivnoj stranci. Pored toga, prvostepeni sud je pismeni otpravak presude dostavio strankama u postupku tek nakon godinu i po dana od njenog donošenja, a pismeni otpravak rešenja o odbacivanju dopune žalbe nakon tri meseca. Odgovornost prvostepenih sudova i drugostepenog suda u ponovnom postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka, ogleda se u tome što je prvostepeni sud rešenje o odbijanju predloga doneo nakon dve godine i što je isto toliko vremena trebalo i drugostepenom sudu da odluči o žalbi protiv prvostepenog rešenja, iako se prethodno Okružni sud u Beogradu, još 28. januara 2009. godine, u svom rešenju kojim je ukinuo prvostepenu presudu od 28. marta 2006. godine, izjasnio o tome da, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta donošenju rešenja kojim se dozvoljava ponavljanje postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1436/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da je i samo utvrđenje povrede navedenog ustavnog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

6. U pogledu dela ustavne žalbe u kome se osporavaju rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1436/10 od 10. januara 2011. godine i Višeg suda u Beogradu Gž.I 384/11 od 20. februara 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da se u postupku po predlogu za ponavljanje postupka odlučivalo samo o osnovanosti tog predloga, te da nije odlučivano o pravima, odnosno obavezama podnosioca. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navedena odluka ratione materiae ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 412. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), a koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je pravnosnažno odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka, ali da podnosilac nije iskoristio to pravno sredstvo, te da tako nije iskoristio sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu svojih prava pre obraćanja Ustavnom sudu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za ponavljanje postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti