Odluka Ustavnog suda o (ne)povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu, utvrdivši da pravo na pravično suđenje nije povređeno. Iako su redovni sudovi primenili pogrešan propis, konačna odluka bi bila ista i da je primenjen ispravan propis (Srpski građanski zakonik).

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-39/2009
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Ilića iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Ilića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Sokobanji P. 77/2008 od 19. maja 2008. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1867/08 od 13. novembra 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Ilića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku P. 77/2008 vođenom pred Opštinskim sudom u Sokobanji.

3. Odbacuje se ustavna žalba Miodraga Ilića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 174/08 od 26. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Ilić iz Sokobanje je 9. januara 2009. godine, preko punomoćnika - advokata Petra I. Zdravkovića iz Zaječara, podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 174/08 od 26. februara 2008. godine, presude Opštinskog suda u Sokobanji P. 77/2008 od 19. maja 2008. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1867/08 od 13. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebno prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je drugostepeni sud menjao pravni stav u svojim odlukama, iako stanje stvari nije menjano i to kako u vezi sa spornim zidom objekta tuženih, tako i u vezi sa postojanjem prava službenosti korišćenja vazdušnog prostora iznad zemljišta podnosioca ustavne žalbe, kao i da je drugostepeni sud na svoju ruku menjao činjenično stanje u vezi sa spornom strehom krova koja zalazi u njegovo imanje. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, obzirom da je parnični postupak trajao preko tri godine. Predložio je da sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i poništi osporene akte, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, spise Opštinskog suda u Sokobanji P. 77/2008 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. avgusta 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sokobanji protiv tuženih V. Đ. i V. D, oboje iz Sokobanje. Konačno preciziranim tužbenim zahtevom od 30. maja 2007. godine tužilac je tražio: da se obavežu tuženi V. Đ. i V. D. da tužiocu isplate naknadu za zauzeti deo katastarske parcele broj 5425/1 u KO Sokobanja i to sa južne strane ove parcele u širini od 0,20 m, a u dužini od 12 m, ukupne površine 2,4 m2, u iznosu od 42.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. oktobra 2007. godine; da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate iznos od 119.861 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev 16. oktobra 2005. godine pa do isplate, na ime naknade štete za oštećenje garaže tužioca koja se nalazi na katastarskoj parceli broj 5425/1 u KO Sokobanja; da se obavežu tuženi da na svom stambenom objektu koji se nalazi na katastarskoj parceli broj 5425 u KO Sokobanja, postave na južnoj i zapadnoj strani krova propisan snegobran prema placu tužioca, te da time otklone opasnost od eventualnog povređivanja ljudi i nastanka raznih šteta; da se obavežu tuženi da uklone - premeste ili na bilo koji način regulišu odvod vode sa tri postojeće olučne vertikale na južnoj strani svoje stambene zgrade i sa dve olučne vertikale na zapadnoj strani prema placu tužioca, tako što će odvod atmosferskih voda sa svih pet vertikala usmeriti u svoj plac; da se obavežu tuženi da celom dužinom svoje stambene zgrade na južnoj strani a prema placu tužioca, u dužini od 12 m i širini od 80 cm, izgrade betonski trotoar sa odvodom atmosferske vode u plac tuženih.

Do donošenja prve prvostepene presude Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine, ukupno je bilo zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 12, dok su četiri ročišta odložena (ročište od 22. novembra 2005. godine odloženo je na predlog tužioca zbog sprečenosti njegovog punomoćnika, ročište od 12. decembra 2005. godine odloženo je zbog preinačenja tužbe u subjektivnom smislu, ročište od 8. februara 2006. godine je odloženo jer tužena D. V. nije primila tužbu, ročište od 5. septembra 2006. godine je odloženo jer veštaci nisu dostavili nalaze). Tuženi su 20. novembra 2006. godine podneli protivtužbu protiv tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezani su tuženi-protivtužioci da mu isplate naknadu za zauzeti deo katastarske parcele broj 5425/1 u KO Sokobanja i to sa južne strane ove parcele u širini od 0,20 m, a u dužini od 12 m, ukupne površine 2,4 m2, u iznosu od 12.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. oktobra 2007. godine pa do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen. Tužba je odbačena kao nedozvoljena u delu u kome je traženo da se obavežu tuženi-protivtužioci da uklone-premeste ili na bilo koji način regulišu odvod vode sa tri postojeće olučne vertikale na južnoj strani svoje stambene zgrade i sa dve olučne vertikale na zapadnoj strani, a prema placu tužioca, tako što će odvod atmosferskih voda sa svih pet vertikala usmeriti u svoj plac. Istom presudom usvojen je tužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca kojim su zahtevali: da se utvrdi da su tuženi-protivtužioci vlasnici i korisnici dela katastarske parcele broj 5424/1 u KO Sokobanja i to sa južne strane njihove porodične stambene zgrade, pravcem istok-zapad u dužini od 12 m, a u širini od 0,20 m, ukupne površine 2,4 m2, preko kog zemljišta je izgrađen zid od njihove porodične stambene zgrade, koja se nalazi na k. p. br. 5425 i 5426 u KO Sokobanja, a što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna; da se utvrdi da tuženi-protivtužioci imaju pravo službenosti korišćenja vazdušnog prostora iznad zemljišta tužioca-protivtuženog koje se nalazi na katastarskoj parceli broj 5424/1 u KO Sokobanja u kom vazdušnom prostoru se nalazi deo krova - streha njihove porodične stambene zgrade koja se nalazi na k. p. br. 5425 i 5426 u KO Sokobanja i to severne strane parcele tužioca-protivtuženog, granicom između zemljišta parničnih stranaka pravcem istok – zapad, širine 0,70 m, a dužine 12 m, radi nesmetanog funkcionisanja krova tuženih-protivtužilaca, što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna i trpi vršenje ovog prava. Tužilac-protivtuženi je obavezan da plati tuženima-protivtužiocima iznos od 298.975 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca-protivtuženog, Okružni sud u Zaječaru je doneo 26. februara 2008. godine osporenu presudu Gž. 174/08 kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev i odbačena tužba tužioca-protivtuženog, dok je ista presuda ukinuta u delu u kome je usvojen je tužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca i u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka i predmet vraćen na ponovni postupak u tom delu.

U ponovnom postupku su održana dva ročišta za glavnu raspravu, a dva su bila odložena (ročište od 18. aprila 2008. godine odloženo je zbog štrajka zaposlenih u službi za katastar nepokretnosti, a ročište od 9. maja 2008. godine je odloženo zbog nepotpunosti dostavljene dokumentacije iz katastra nepokretnosti). Osporenom drugom po redu prvostepenom presudom P. 77/2008 koja je doneta 19. maja 2008. godine usvojen je protivtužbeni zahtev i utvrđeno je: u stavu prvom izreke - da su tuženi-protivtužioci sukorisnici dela katastarske parcele broj 5424/1 u KO Sokobanja čija je ukupna površina 0.12,18 hektara iz posedovnog lista broj 3991, na ravne delove u realnom udelu od 2/1218 i to dela zemljišta koje se nalazi ispod porodične stambene zgrade tuženog, a počev sa južne strane ove parcele, pravcem istok – zapad u dužini od 12 m, a u širini od 0,20m, ukupne površine 2,4 m2, što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna, kao i da će Služba za katastar nepokretnosti u Sokobanji tužene-protivtužioce upisati kao suvlasnike na ovu površinu a na ravne delove u okviru označenog realnog udela 2/1218; u stavu drugom izreke - da tuženi-protivtužioci imaju pravo službenosti korišćenja vazdušnog prostora iznad zemljišta tužioca-protivtuženog k. p. broj 5424/1 u KO Sokobanja, u kom vazdušnom prostoru se nalazi deo krova – streha njihove porodične stambene zgrade koja se nalazi na katastarskim parcelama br. 5425, 5426 i 5424/1 u KO Sokobanja i to sa severne strane parcele tužioca-protivtuženog, granicom između zemljišta parničnih stranaka pravcem istok – zapad, širine 0,70 m, a dužine 12 m, radi nesmetanog funkcionisanja krova tuženih-protivtužilaca, što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna i trpi vršenje ovog prava. U obrazloženju presude je, između ostalog, istaknuto da je nesporna činjenica da su tuženi-protivtužioci zauzeli deo placa tužioca u okviru katastarske parcele broj 5424/1 u KO Sokobanja, u površini od 2,4 m2, za šta je tužilac–protivtuženi tražio naknadu koju je i dobio pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine, zbog čega je osnovan protivtužbeni zahtev da im se utvrdi pravo korišćenja navedenog dela zemljišta. Pored toga, sud je našao da su tuženi-protivtužioci održajem stekli pravo službenosti korišćenja vazdušnog prostora iznad zemljišta tužioca-protivtuženog k. p. broj 5424/1 u KO Sokobanja, u kom vazdušnom prostoru se nalazi deo krova njihove porodične stambene zgrade – streha, jer su ovo pravo koristili više od 30 godina.

Postupajući po žalbi tužioca-protivtuženog, Okružni sud u Zaječaru je doneo 13. novembra 2008. godine osporenu presudu Gž. 1867/08 kojom je žalba odbijena, a presuda Opštinskog suda u Sokobanji P. 77/2008 od 19. maja 2008. godine potvrđena. U obrazloženju presude je navedeno da su tuženi-protivtužioci zauzeli deo parcele tužioca-protivtuženog broj 5424/1 u KO Sokobanja u površini od 2,4 m2, a tužilac nije tražio povraćaj državine na tom delu zemljišta, već samo novčanu naknadu, pa je prema mišljenju Okružnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da, kod takvog stanja stvari, utvrđenje da su tuženi-protivtužioci korisnici istog nije u suprotnosti sa Zakonom o planiranju, niti sa detaljnim urbanističkim planom. Okružni sud dalje smatra da u vreme kada je detaljni urbanistički plan pravljen, predmetni zid tuženih-protivtužilaca je već postojao, a što među strankama nije bilo sporno, te da kako zemljište nije izuzeto iz poseda tužioca-protivtuženog, onda se primenom pravila o građenju na tuđem zemljištu ima utvrditi pravo tuženih-protivtužilaca na tom zemljištu kako je to pravilno odlučio prvostepeni sud. Na taj način će se, po mišljenju Okružnog suda u Zaječaru „uspostaviti pravno stanje poseda sa faktičkim stanjem državine“, tim pre što je sam tužilac-protivtuženi u parnici tražio naknadu za predmetno zemljište, te se iz toga može zaključiti da je tuženima priznao pravo korišćenja i to samo na onom delu zemljišta na kome se nalazi njihov zid od kuće, što je predmet protivtužbenog zahteva. Stoga se dosuđivanjem tog prava u realnom udelu od ukupne parcele neće provoditi cepanje parcele, već će na postojećoj katastarskoj parceli pored tužioca-protivtuženog biti upisani i tuženi-protivtužioci na ravne delove, a u okviru označenog realnog udela. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno odlučio i u stavu drugom izreke presude, jer je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka geometra kao i iskaza saslušanih svedoka utvrđeno da je na staroj kući postojao horizontalni oluk koji je bio postavljen na nekadašnjem krovu, da je streha prelazila za 70 cm u vazdušni prostor tužioca, a u dužini od 12 m, te da su tuženi ovu zgradu kupili i pristupili njenoj rekonstrukciji tako što su skinuli stari krov, podigli sprat i onda stavili novi krov i strehu ispustili malo šire, da se tužilac-protivtuženi tome usprotivio i tražio da se streha vrati po širini kako je bila na staroj kući, što su tuženi-protivtužioci i učinili, te da su onda na toj strehi postavili horizontalni oluk koji sada 70 cm stoji u vazdušnom prostoru koji pripada tužiocu-protivtuženom, a u dužini od 12 m. Okružni sud je dalje istakao da su tuženi-protivtužioci putem održaja stekli pravo službenosti u vazdušnom prostoru tužioca-protivtuženog, jer su ga koristili neometano više od 20 godina.

4. Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije ("Službeni list FNRJ", br. 86/46, 105/46 i 96/47), Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04).

Navedenim zakonikom bilo je propisano: da svaka službenost ili se osniva na zakonu ili na ugovoru, ili na poslednjoj volji, ili na presudi sudskoj, ili na zastarelosti (član 340.); da u kućne službenosti obične i glavne spada i strehu ili natremak nad zemljom ili kućom svoga suseda nadvoditi (član 336. stav 1. tačka 4)); da za nepokretna dobra, kao baštine, kuće, njive, livade, voćnjake, vinograde, ili miljkove, iziskuje se 24 godine za zastarelost, ako je pritežanje bez tapije, ako li je s tapijom, i u baštinske javne knjige uvedeno, dosta je 10 godina, i ovo se razumeva i o službenostima na nepokretnim dobrima (član 929.).

Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije bilo je propisano: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941. godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u čl. 2. ovog zakona, koja u smislu čl. 3. ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika (član 4.).

Odredbom člana 1. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, koji je stupio na snagu 26 decembra 1958. godine, bilo je propisano da u se gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizuju građevinska zemljišta i postaju društvena svojina.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen jednu godinu i tri meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku od značaja ceo protekli period - od dana podnošenja tužbe, 9. avgusta 2005. godine, do 13. novembra 2008. godine, kada je doneta presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1867/08 kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak ukupno trajao tri godine i tri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i ima se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud smatra da je Opštinski sud u Sokobanji efikasno postupao kada je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je to činio u kratkim vremenskim intervalima. Ročišta su održavana i na njima je uvek bilo predviđeno izvođenje konkretnih dokaza. Pored toga, tokom postupka istaknut je protivtužbeni zahtev, a bilo je neophodno izvesti dokaze geodetskim, građevinskim i ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja. Dakle, činjenična i pravna pitanja u konkretnom predmetu su zbog svoje složenosti zahtevala obimniji dokazni postupak, za čije sprovođenje je bio potreban nešto duži vremenski period.

Ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovom građanskopravnom predmetu, zasnovanom na praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o njegovom pravu u parničnom postupku vođenim pred Opštinskim sudom u Sokobanji odluči u razumnom roku. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer se period od tri godine i tri meseca ne može okvalifikovati kao nerazumno dug.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku P. 77/2008 koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sokobanji nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi posebno na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Sokobanji P. 77/2008 od 19. maja 2008. godine i Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1867/08 od 13. novembra 2008. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da su se redovni sudovi pogrešno pozvali na odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kada su utvrdili da su pravo službenosti korišćenja vazdušnog prostora iznad zemljišta tužioca-protivtuženog u kome se nalazi deo krova njihove porodične stambene zgrade, tuženi-protivtužioci stekli putem održaja, jer su ga koristili neometano više od 20 godina. U ovom konkretnom slučaju se ne mogu primeniti odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje se odnose na sticanje prava službenosti održajem. Naime, 26. decembra 1958. godine je stupio na snagu Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i tada je došlo do prekida održaja, a ne do zastoja održaja, kako se to tvrdi u osporenim presudama. Dalje, u "Službenom listu SFRJ", broj 6/80 od 8. februara 1980. godine, objavljen je osnovni tekst Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji je stupio na snagu 1. septembra 1980. godine, a član 55. tog zakona je do izmene u "Službenom listu SRJ", broj 29/96, kada je izbrisan, glasio: „Stvarna službenost na nepokretnosti koja je društveno sredstvo u društvenom pravnom licu ne može se steći održajem“. Dakle, kada bi se primenjivale odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa na održaj u ovom konkretnom slučaju, rok za održaj bi morao početi iznova 1996. godine, jer se Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa nije primenjivao na rokove održaja koji se odnose na nepokretnosti u društvenoj svojini, a koji su počeli teći pre njegovog stupanja na snagu, ako do tog trenutka nisu istekli.

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da iako su u predmetnoj parnici primenjene odredbe pogrešnog propisa, pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje time nije povređeno. Naime, u konkretnom slučaju trebalo je primeniti navedene odredbe Srpskog građanskog zakonika, a u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. U vreme potrebno za sticanje prava službenosti, u ovom slučaju „strehu nad zemljom ili kućom svoga suseda nadvoditi“, putem održaja, odnosno zastarelosti, ima se uzeti u obzir vremenski period za održaj od 1938. godine, kada je stara kuća tuženih-protivtužilaca bila ucrtana u katastarskom operatu, pa do kraja 1948. godine kada je istekao period za održaj od deset godina predviđen odredbom člana 929. Srpskog građanskog zakonika.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima je Okružni sud u Zaječaru „promenio činjenično stanje“. Ustavni sud napominje da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je osporenom odlukom drugostepenog suda promenjeno činjenično stanje i da mu je zbog toga povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o postupanju nadležnih sudova, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Opštinskog suda u Sokobanji P. 77/2008 od 19. maja 2008. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1867/08 od 13. novembra 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, u skladu sa članom 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Sokobanji P. 309/05 od 29. oktobra 2007. godine i presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 174/08 od 26. februara 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da u ovom delu ustavna žalba nije blagovremena.

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 9. januara 2009. godine protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 174/08 od 26. februara 2008. godine, u pravnosnažnom delu, koju je podnosilac ustavne žalbe primio najkasnije 1. aprila 2008. godine, kada je održano ročište za glavnu raspravu u nastavku dela postupka na kojem je bio prisutan, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona. Stoga je Ustavni sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o (ne)povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti