Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 13 godina. Kao glavni razlog utvrđeno je neefikasno postupanje sudova, uključujući period neaktivnosti od skoro šest godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-390/2008
02.07.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Savića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. jula 2009. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Savića i utvrđuje se da je u predmetu Opštinskog suda u Raški P. 461/95 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.
3. Ova Odluka se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Savić iz Novog Pazara je 3. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu us¬¬tavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Raški vodi pod brojem P. 461/95.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 1. oktobra 1992. godine zaključio ugovor o kupoprodaji stana sa građevinskim preduzećem „Brvenik“ iz Raške, kao prodavcem. Budući da podnosiocu stan nije predat na vreme, niti su izvedeni svi radovi predviđeni ugovorom i tehničkom dokumentacijom, podnosilac ustavne žalbe je 29. septembra 1995. godine podneo Opštinskom sudu u Raški tužbu za naknadu štete protiv građevinskog preduzeća „Brvenik“ iz Raške, zbog neizvršenja ugovora.
U ustavnoj žalbi se posebno ističe da Opštinski sud u Raški u toku parničnog postupka nije koristio zakonska ovlašćenja koja je imao na raspolaganju, da je odugovlačio postupak bez opravdanog razloga, da u intervalu od četiri godine nije preduzeo nijednu pravnu radnju, a imajući u vidu da ni posle više od 12 godina parnični postupak nije okončan, kao i da je neizvesno koliko će postupak još trajati, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da je ustavna žalba osnovana i da je podnosiocu učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
2. Ustavni sud je 18. marta 2009. godine, u skladu sa odredbama člana 34. stav 1. Zakona o Us¬tav¬nom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 109/07) i člana 72. stav 3. Po¬slov¬ni¬ka o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Opštinskog suda u Raški da dostavi na uvid spise predmeta P. 461/95, kao i da se izjasni o navodima iz ustavne žalbe. Opštinski sud u Raški je 23. marta 2009. godine dostavio Ustavnom sudu kopiju spisa predmeta P. 461/95 i izjašnjenje na navode iz ustavne žalbe. U odgovoru predsednika Opštinskog suda u Raški navodi se da u izvesnim periodima ročišta nisu zakazivana, jer je postupajući sudija zbog ozbiljne bolesti bio odsutan, pa s obzirom na navedeno ustavnu žalbu smatra neosnovanom. Na zahtev Ustavnog suda da se dostavi na uvid original spisa predmeta P. 461/95, Opštinski sud u Raški je u dopisu od 27. maja 2009. godine naveo da su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Kraljevu radi donošenja odluke u drugostepenom postupku po žalbama punomoćnika parničnih stranaka, pa je Ustavni sud razmatrao ustavnu žalbu na osnovu kopije spisa predmeta P. 461/95, koju je Opštinski sud u Raški dostavio 23. marta 2009. godine.
Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru¬ga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra¬zum¬nom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno¬va¬no¬sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno nje¬govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu kopiju spisa predmeta Opštinskog suda u Raški P. 461/95 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosud¬s¬kom sporu.
Podnosilac ustavne žalbe je 29. septembra 1995. godine podneo Opštinskom sudu u Raški tužbu protiv građevinskog preduzeća „Brvenik“ iz Raške radi naknade štete zbog nepotpuno izvedenih radova u stanu u iznosu od 16.240,00 dinara. U odgovoru na tužbu, tuženi je u celini osporio tužbeni zahtev.
U toku postupka pred Opštinskim sudom u Raški zakazano je ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (12. decembra 1995, 22. decembra 1995, 5. juna 1997, 10. jula 1997, 7. oktobra 1997, 23. septembra 2003, 6. novembra 2003, 19. januara 2006, 16. marta 2006, 27. aprila 2006, 17. maja 2006, 23. avgusta 2006 i 28. juna 2007. godine). Sud je otkazao ročišta za glavnu raspravu zakazana za 12. decembar 1995. godine i 27. april 2006. godine, a nije održao ni ročište zakazano za 23. septembar 2003. godine.
Na zahtev punomoćnika tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, sud je odredio da veštačenje obavi veštak građevinske struke, koji je 5. maja 1997. godine dostavio sudu pismeni nalaz i mišljenje, u kome je utvrđeno da razlika u ceni između projektovanih i izvedenih radova i projektovanih, a neizvedenih radova od strane tuženog iznosi ukupno 15.395,77 dinara.
Na ročištu održanom 10. jula 1997. godine, punomoćnik tužioca je naveo da će tražiti naknadu štete na ime penala zbog činjenice da stan nije predat u ugovorenom roku, pa je na njegov zahtev sud odredio da veštačenje obavi veštak finansijske struke, koji je 8. avgusta 1997. godine dostavio sudu nalaz, u kome je konstatovao da tužilac ima pravo na potraživanje po osnovu penala u iznosu od 8.730,00 dinara. U skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka, tužilac je precizirao tužbeni zahtev.
Tuženi je 6. oktobra 1997. godine podneo protivtužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, zahtevajući od protivtuženog da mu plati određeni novčani iznos zbog prekomernog oštećenja, koje je nastalo usled poremećaja tržišnih uslova u toku 1992. i 1993. godine. Sud je izvršio spajanje parnice po protivtužbi sa parnicom po tužbi u predmetu P. 461/95, radi zajedničkog raspravljanja.
U intervalu između 7. oktobra 1997. godine i 5. avgusta 2003. godine, sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju, na šta je podnosilac ustavne žalbe ukazao podneskom od 25. aprila 2002. godine.
Na ročištu održanom 17. maja 2006. godine, sud je naložio da se obavi dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke, ali je na ročištu održanom 23. avgusta 2006. godine, punomoćnik tužioca izjavio da ne želi da uplati predujam troškova za dopunsko veštačenje, budući da su, po njegovom mišljenju, obavljena sva potrebna veštačenja.
Opštinski sud u Raški je 28. juna 2007. godine doneo delimičnu presudu P. 461/95, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da tužilac nije predložio dokaze na kojima zasniva svoj zahtev, tako da sud nije mogao da utvrdi visinu potraživanja tužioca po osnovu izdataka koje je tužilac imao za izvedene radove u stanu, niti je mogao da utvrdi osnovanost i visinu potraživanja po osnovu penala. Takođe, sud nije mogao da utvrdi ni visinu naknade na dan donošenja sudske odluke, u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tužilac odbio da plati predujam troškova za veštačenje. Presuda je doneta nakon postupka koji je trajao 11 godina i 9 meseci.
Po žalbi tužioca, Okružni sud u Kraljevu je 3. oktobra 2007. godine doneo rešenje Gž. 1800/07 kojim je ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Raški P. br. 461/95 od 23. avgusta 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je ukinuo delimičnu presudu prvostepenog suda zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, mada iz obrazloženja rešenja drugostepenog suda proizlazi da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka i da je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju rešenja naveo da nije bilo ni potrebno utvrditi koje je sve radove izveo tužilac i koja je njihova vrednost, jer se osnov spora sastoji u utvrđivanju visine radova koji nisu izvedeni, a koji su trebali da budu izvedeni od strane tuženog.
U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Raški vodi pod istim brojem P. 461/95, prvo ročište je održano 17. januara 2008. godine. Postupajući po nalozima drugostepenog suda, Opštinski sud u Raški je odredio da dopunsko veštačenje obavi veštak građevinske struke, koji je u nalazu dostavljenom sudu 20. januara 2009. godine utvrdio da je vrednost neizvedenih radova 169.942,60 dinara. Poslednje ročište je zakazano za 22. april 2009. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da svako ima pra¬vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002) propisivao je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će o ovome odlučiti po slobodnoj oceni (član 223.); da delimičnu presudu sud može da donese i kad je podneta protivtužba, ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili zahtev protivtužbe (član 329. stav 2.).
Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisuje: da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je, pored ostalog, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. septembra 1995. godine podnošenjem tužbe za naknadu štete Opštinskom sudu u Raški, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, a da ni nakon više od 13 godina još nije okončan.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 13 godina i 7 meseci i da još nije okončan.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da konkretan predmet nije bio činjenično i pravno složen, iako je za odlučivanje bilo neophodno pribaviti mišljenje veštaka kako građevinske, tako i finansijske struke. Naime, zadaci veštaka su se sastojali u utvrđivanju relativno jednostavnih činjenica, koje su bile posledica neizvršenja ugovora. Takođe, ni okolnost da je došlo do objedinjavanja postupka po protivtužbi sa onim po tužbi, nije učinila predmet složenim, imajući u vidu da zakonske odredbe pružaju mogućnost da sud donese delimičnu presudu o tužbenom zahtevu, što ima za posledicu da se postupak u tom delu odvoji i razvija nezavisno od postupka po pritivtužbi.
Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac više od 3 godine bio lišen mogućnosti da koristi stan, iako je kupovnu cenu platio u ugovorenom roku, a imao je i opravdani interes da ostvari pravo na naknadu štete, budući da tuženi nije izvršio brojne ugovorne obaveze, što sve ukazuje na značaj povređenog prava za podnosioca.
Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, nije značajnije doprineo dugom trajanju postupka.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje sudova koji vode parnični postupak isključivo dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Naime, za 11 godina i 9 meseci koliko je trajao prvostepeni postupak do donošenja delimične presude, Opštinski sud u Raški je zakazao samo 13 ročišta. Zatim, u periodu od 7. oktobra 1997. godine do 5. avgusta 2003. godine, dakle u intervalu od 5 godina, 11 meseci i 29 dana, prvostepeni sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju. Konačno, iako su bili ispunjeni uslovi za presuđenje još u toku 1997. godine, s obzirom na to da su sprovedena sva potrebna veštačenja, Opštinski sud u Raški je doneo delimičnu presudu tek 28. juna 2006. godine. Međutim, pomenutom presudom je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca Miroslava Savića, sa obrazloženjem da nije mogao da utvrdi visinu potraživanja po osnovu izdataka koje je tužilac imao za radove izvedene u stanu, iako se tužbeni zahtev odnosio na ugovorene, a neizvedene radove. Takođe, prvostepeni sud je naveo da tužilac nije predložio dokaze koji se odnose na osnovanost potraživanja po osnovu penala, iako je veštačenjem od 6. avgusta 1997. godine utvrđeno da tužilac ima pravo na potraživanje po osnovu penala. Kada je, pak, reč o stavu prvostepenog suda da nije mogao da utvrdi visinu naknade na dan donošenja sudske odluke, u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zbog neuplaćivanja predujma troškova veštačenja od strane tužioca, Opštinski sud u Raški je mogao da primeni član 223. Zakona o parničnom postupku, koji u cilju ekonomičnosti postupka dozvoljava odstupanje od navedenog pravila, pa u skladu sa tim da dosudi iznos naknade koji je utvrđen veštačenjem obavljenim od strane veštaka građevinske struke.
Obzirom da su bile utvrđene sve činjenice od značaja za rešavanje spora, Okružni sud u Kraljevu je trebao da primeni materijalno pravo i da meritorno reši pravnu stvar, a ne da rešenjem Gž. 1800/07 od 3. oktobra 2007. godine ukine presudu Opštinskog suda u Raški zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, budući da to ima za posledicu dodatno produžavanje trajanja parničnog postupka.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, a pre svega prvostepenog suda, dovelo do toga da parnični postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja traje 13 godina i 7 meseci. Bolest postupajućeg sudije, po oceni Ustavnog suda, ne može da predstavlja prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje postupka. Naime, država je dužna da obezbedi takvu organizaciju i funkcionisanje pravosudnog sistema u celini, kako bi se postupak sproveo ekspeditivno i bez nepotrebnog odugovlačenja i kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih sloboda i prava građana.
Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku, a u tački 3. izreke je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti