Odluka Ustavnog suda o povredi prava usled kršenja načela zabrane reformatio in peius

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, pravno sredstvo i imovinu. Povreda je nastala kada su sudovi, postupajući po žalbi tužilja, u ponovnom postupku dosudili niži iznos troškova, kršeći načelo zabrane reformatio in peius.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-390/2009
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Sedlarević, Ivanke Tomić, Zorice Pavlović, Jele Jakovljević i Dragoslave Jezdimirović, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Sedlarević, Ivanke Tomić, Zorice Pavlović, Jele Jakovljević i Dragoslave Jezdimirović i utvrđuje da je rešenjima Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava i pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine i nalaže Privrednom apelacionom sudu da donese novu odluku o žalbi koju su Mirjana Sedlarević, Ivanka Tomić, Zorica Pavlović, Jela Jakovljević i Dragoslav Jezdimirović izjavile protiv rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Sedlarević, Ivanka Tomić, Zorica Pavlović, Jela Jakovljević i Dragoslava Jezdimirović, sve iz Beograda, su 12. marta 2009. godine, preko punomoćnika – advokata Dragana B. Filipovića iz Loznice, izjavile ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 10205/07 od 13. februara 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 278/08 od 4. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljke ustavne žalbe su navele da su bile radnice preduzeća „Drina“ a. d. iz Loznice i da su u postupku stečaja navedenog preduzeća prijavile svoja potraživanja koja se odnose na razliku između isplaćene garantovane zarade i odgovarajuće zarade po kolektivnom ugovoru, te da su nakon što su im potraživanja osporena, pokrenule parnični postupak pred Trgovinskim sudom u Valjevu. Dalje su navele da im je delimično usvojen tužbeni zahtev i to za iznos utvrđene razlike zarada, ali da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev koji se odnosi na iznos obračunate kamate za period od dospeća svake pojedinačne zarade do otvaranja stečaja nad tuženim, što, prema mišljenju podnositeljki nije u skladu sa zakonskim odredbama, jer tuženi nije dokazao da je kod njega postojao poremećaj u poslovanju. Takođe je navedeno da im je presudama sudova „priznato“ potraživanje u nominalnom iznosu, ali čija je vrednost realno umanjena za više od 30 puta usled uticaja inflacije. Navedenu činjenicu sudovi nisu uzeli u obzir, obrazlažući to svojim „pogrešnim“ stavovima u pogledu prava na valorizaciju. Istaknuto je i to da Vrhovni sud „igrom reči bez uporišta u zakonima“ ne obrazlaže kakva je to interesna zajednica, koju pominje u obrazloženju presude, a koja postoji između radnika i poslodavca, kojom se, rizik poslovanja prevaljuje na radnike, ali se zato eventualna dobit ne deli radnicima. Dalje su navele da je osporenim rešenjima Trgovinskog suda u Valjevu i Višeg trgovinskog suda povređeno načelo zabrane reformatio in peius, zbog toga što je drugostepeni sud, postupajući po njihovoj žalbi, ukinuo rešenje o troškovima iz stava šest izreke presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine, kojim im je dosuđen iznos od 185.085,93 dinara, a prvostepeni sud u ponovnom postupku podnositeljkama dosudio iznos od 34.488,03 dinara. Podnositeljke smatraju da sudovi nisu smeli dosuditi manji iznos od prvobitnog iznosa utvrđenog navedenim rešenjem sadržanim u presudi, pogotovo imajući u vidu da tuženi nije izjavio žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine odlučeno je sledeće: u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe Mirjane Sedlarević, i utvrđeno je da tužilja prema tuženom DP „Drina“ u stečaju iz Loznice ima potraživanje u iznosu od 29.478,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. decembra 2005. godine, pa do podnošenja nacrta rešenja za glavnu deobu, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 719.766,52 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe Ivanke Tomić i utvrđeno je da tužilja prema tuženom ima potraživanje u iznosu od 25.561,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. decembra 2005. godine pa do podnošenja nacrta rešenja za glavnu deobu, dok je, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 633.659,77 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe Zorice Pavlović i utvrđeno je da tužilja prema tuženom ima potraživanje u iznosu od 26.850,73 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. decembra 2005. godine pa do podnošenja nacrta rešenja za glavnu deobu, dok je, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 684.199,03 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe Jele Jakovljević i utvrđeno je da tužilja prema tuženom ima potraživanje u iznosu od 25.458,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. decembra 2005. godine pa do podnošenja nacrta rešenja za glavnu deobu, dok je, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 652.634,66 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe Dragoslave Jezdimirović, i utvrđeno je da tužilja prema tuženom ima potraživanje u iznosu od 27.887,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. decembra 2005. godine pa do podnošenja nacrta rešenja za glavnu deobu, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 684.829,81 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu šestom izreke obavezan je tuženi da tužiljama isplati parnične troškove u iznosu od 185.085,93 dinara, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Nezadovoljne ishodom postupka pred prvostepenim sudom, tužene su izjavile žalbu protiv navedene prvostepene presude. Tuženi nije izjavio žalbu. Viši trgovinski sud je osporenom presudom Pž. 10205/07 od 13. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilja izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine i to u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke u delu u kome su tužbeni zahtevi odbijeni i u tom delu potvrdio presudu, dok je prvostepenu presudu u stavu šestom izreke ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, na isto pravilno primenio materijalno pravo, bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje je ukazano u žalbi i bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, Viši trgovinski sud je našao da odluka o troškovima parničnog postupka nije pravilna, jer se pošlo od pogrešne vrednosti predmeta spora koji nije 135.236,64 dinara, kako se u uvodu pobijane presude navodi, već 3.314.576,20 dinara, jer je to iznos čija se isplata tužbom zahteva. Dalje je navedeno da je u ponovnom postupku potrebno utvrditi procenat uspeha tužilaca u sporu na osnovu odredbi čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, uz pravilnu primenu Taksene tarife koja je važila u vreme nastanka taksenih obaveza, kao i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata u vreme zaključenja glavne rasprave.

Postupajući po reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 10205/07 od 13. februara 2008. godine u delu u kome je postala pravnosnažna, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Prev. 278/08 od 4. novembra 2008. godine reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je u periodu na koji se odnosi potraživanje tužilja (od aprila 1995. godine do avgusta 1999. godine) postojao poremećaj u poslovanju, koji je trajao do otvaranja postupka stečaja i da su u takvim uslovima zaposlenima, pa i tužiljama isplaćivane garantovane zarade. Danom otvaranja postupka stečaja, saglasno odredbi člana 67. Zakona o stečajnom postupku, potraživanja poverilaca koja nisu dospela se smatraju dospelim, te je ovim danom dospela i obaveza tuženog da tužiljama isplati razliku između garantovane zarade i zarade koju bi primile po Kolektivnom ugovoru. Dalje je navedeno da je tužbeni zahtev tužilja usvojen za iznos razlike zarade između zarade koju je trebalo da primaju po Kolektivnom ugovoru i garantovane zarade koja im je isplaćivana, dok je tužbeni zahtev je odbijen preko tog iznosa, koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu počev od 20. maja 1995. godine do 2. decembra 2005. godine, obračunate i pripisane razlici zarade kao glavnom dugu. Vrhovni sud je konstatovao da su nižestepeni sudovi utvrdili da tužilje, pored prava na garantovanu zaradu, imaju pravo i na razliku do odgovarajuće zarade, jer su to njihova neotuđiva prava i na zakonu zasnovana, imajući u vidu odredbe člana 63. i člana 65. stav 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, pa otvaranje stečaja nad poslodavcem, to pravo ne može dovesti u pitanje. Dalje je navedeno da tužilje ne mogu pod formom valorizacije potraživanja ostvarivati pravo na zakonsku zateznu kamatu pre otvaranja postupka stečaja nad tuženim, imajući u vidu da poremećaj u poslovanju tuženog nije prestao do otvaranja stečajnog postupka, te da su potraživanja tužilaca po osnovu razlike zarada dospela danom otvaranja stečajnog postupka. Istaknuto je da je neosnovano insistiranje tužilja na primeni načela valorizacije novčanog potraživanja na ime razlike zarade, a u cilju uspostavljanja ravnoteže jednakih vrednosti, načela ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu i načela savesnosti i poštenja. U konkretnom slučaju i pored utvrđenog rasta cena na malo u periodu od 20. maja 1995. godine do 2. decembra 2005. godine u iznosu od 2.916,154031%, odnosno zbirnog komfornog rasta cena na malo za ovaj period u iznosu od 30.161,54031%, Vrhovni sud smatra da okolnosti slučaja i pravičnost ne opravdavaju dosuđivanje valorizovanog iznosa razlike zarade ni po stopi rasta cena na malo, a pogotovu ne primenom kao valorimetra zakonske zatezne kamate, kako je tužbom traženo. Dalje je navedeno da je poremećaj u poslovanju tuženog trajao i nije otklonjen do otvaranja stečajnog postupka nad istim, te da tuženi nije bio u mogućnosti da tužiocima isplati zaradu u skladu sa radno-pravnim propisima, te u tom smislu ne postoji povreda načela savesnosti i poštenja, ni zloupotrebe vršenja prava, niti zabrane prouzrokovanja štete i drugih osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o takvim okolnostima na strani tuženog (postojanje poremećaja u poslovanju tuženog u dužem vremenskom periodu i otvaranje postupka stečaja nad tuženim), koje ne opravdavaju primenu načela valorizma u konkretnom slučaju. Vrhovni sud ističe da se zaposleni i poslodavac nalaze u specifičnoj interesnoj zajednici radi ostvarivanja dobiti, pa samim tim i adekvatne zarade, ali je u situaciji kada postoji poremećaj u poslovanju poslodavca koji je rezultirao otvaranjem stečajnog postupka, nepravično i protivno načelu jednakih davanja da samo poslodavac snosi posledice poremećaja i inflatornih dejstava.

4. Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine obavezan je tuženi da tužiljama, ovde podnositeljkama ustavne žalbe, isplati parnične troškove u iznosu od 34.488,03 dinara. U obrazloženju rešenja je navedeno da su tužilje uspele u sporu sa oko 4%, pa su im srazmerno postignutom uspehu priznati troškovi u iznosu dosuđenom u izreci, a saglasno odredbama člana 149. stav 2, člana 150. i člana 159. st. 1. do 4. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući po žalbi tužilja, Viši trgovinski sud je osporenim rešenjem Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine žalbu odbio kao neosnovanu i rešenje Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine potvrdio. Stavom drugim izreke osporenog drugostepenog rešenja odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kada je ranije donetu presudu Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine ukinuo u stavu šestom izreke u pogledu troškova parničnog postupka, po žalbi tužilja, jer je ta odluka bila nezakonita i nepravilna. Dalje je navedeno da navodi žalbe da je povređen institut zabrane reformatio in peius, jer je tužiljama prilikom ponovnog odlučivanja o troškovima postupka dosuđeno manje od onoga što im je dosuđeno ranije ukinutom presudom, nisu osnovani. Viši trgovinski sud smatra da se institut zabrane reformatio in peius ne odnosi na ovlašćenje suda da ukine nezakonitu odluku. Konačno, Viši trgovinski sud je našao da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na isto pravilno primenio odredbe čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, uz konstataciju da je visina troškova parničnog postupka koji pripadaju tužiocima pravilno odmerena primenom Taksene tarife, sadržane u Zakonu o sudskim taksama i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

5. Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi protiv rešenja kojima je odlučivano o troškovima parničnog postupka od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme trajanja predmetnog parničnog postupka.

Odredbama člana 3. ZPP je propisano da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, kao i da se one mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, kao i da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Odredbama člana 346. ZPP je propisano da presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravnosnažna ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe (stav 1.), da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena, i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu (stav 2.), kao i da ako je u presudi odlučeno o potraživanju koje je tuženi istakao prigovorom radi prebijanja, odluka o postojanju ili nepostojanju ovog potraživanja postaje pravnosnažna (stav 3.).

Odredbama člana 372. st. 1. i 2. ZPP je propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, kao i da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1) 2) 5) 7) i 9) i na pravilnu primenu materijalnog prava, dok je odredbom člana 381. ZPP propisano da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu.

6. Analizirajući najpre osporena rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine sa stanovišta citiranih odredaba ZPP, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Suština ustavne žalbe u ovom delu se bazira na činjenici da podnositeljke ustavne žalbe smatraju da je rešenjem o troškovima postupka donetim u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, kasnije potvrđenim osporenim drugostepenim rešenjem, direktno prekršena odredba člana ZPP, koja propisuje da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu.

Naime, zakonsko tumačenje odredbe člana 381. ZPP definiše zabranu preinačenja na štetu (lat. reformatio in peius), odnosno preinačavanja neke prvostepene odluke od strane drugostepenog suda na štetu one stranke u čiju je korist izjavljena žalba. Ovaj institut je logična posledica koja proizlazi iz činjenice da pravni lek može imati dejstvo samo u korist stranke koja ga je uložila, a nikada na njenu štetu. U prilog tog instituta govori i sam smisao žalbe - da stranka koja je izjavila žalbu teži da drugostepeni sud presudu promeni u njenu korist. Zato odluka drugostepenog suda (a i prvostepenog u ponovnom postupku) ne bi smela biti nepovoljnija za stranku od one koju ona žalbom pobija. U suprotnom bi se žaliocu nametnuo rizik koji je protivan samoj prirodi i smislu žalbe. Ustavni sud smatra da se svrha uvođenja načela zabrane preinačenja na štetu stranke koja se žalila mora posmatrati u vezi sa Ustavom zajemčenim pravom na pravno sredstvo utvrđenim u odredbi člana 36. stav 2. Ustava. Navedeno ustavno pravo treba da omogući stranci da podnese žalbu kako bi se kroz drugostepeni postupak pred višim sudom izvršila kontrola zakonitosti i pravilnosti rada suda nižeg stepena. Značaj navedenog instituta se ogleda i u tome da je potrebno otkloniti svaki strah stranaka od podnošenja žalbi protiv sudskih odluka kojima nisu zadovoljne, da se ne bi došlo u situaciju da žalilac povodom izjavljene žalbe bude doveden u gori položaj od onog u kome bi bio da se uopšte nije žalio. Neobaziranje sudova na zabranu preinačenja na štetu ima za posledicu nastanak pravne nesigurnosti u parničnom postupku, a time i povredu Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje. Ustavni sud naglašava da povreda prava na pravnu sigurnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (videti, između ostalih, Odluku Ustavnog suda Už - 1147/2008 od 3. juna 2010. godine).

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da nepravilna primena instituta zabrane reformatio in peius dovodi u pitanje značaj i domašaj načela dispozicije stranaka, kao i smisao pravnosnažnosti sudskih odluka.

Naime, načelo dispozicije stranaka je jedno od osnovnih načela parničnog postupka (član 3. stav 2. ZPP), pa kao takvo dolazi do izražaja i u primeni instituta zabrane preinačenja na štetu stranke koja se žalila, kada se pred prvostepenim sudom vodi postupak ponovnog suđenja posle ukidanja prvostepene presude po žalbi samo jednog žalioca. Odredbama ZPP nije izričito propisano šta će se dogoditi sa primenom instituta zabrane reformatio in peius u situaciji kada se pred prvostepenim sudom ponovi postupak nakon ukidanja presude ili rešenja po žalbi jedne stranke. Iako je odredbom člana 381. ZPP izričito zabranjeno samo drugostepenom sudu da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, Ustavni sud smatra da se institut zabrane reformatio in peius mora protezati i na prvostepeni postupak koji se ponovo vodi posle ukidanja prvostepene odluke. Ukoliko sama stranka pak odluči da se ne žali višem sudu, ona, de facto, takvim svojim postupkom raspolaže svojim pravom na žalbu. Iz navedenog proizlazi da sudovi nemaju zakonski osnov da postupaju suprotno izraženoj volji stranke da slobodno raspolaže zahtevom koji je stavila u toku postupka, pa i zahtevom da se usvajanjem žalbe spor za nju reši povoljnije. Ovo pod uslovom da se ne radi o nedozvoljenim raspolaganjima, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Analizirajući odnos načela zabrane reformatio in peius i pravnosnažnosti sudskih odluka, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da prema odredbama ZPP pravnosnažnost presude ili rešenja nastupa: a) istekom roka za redovan pravni lek; b) odricanjem od pravnog leka ili odustankom od njega ako je bio uložen; v) donošenjem presude u poslednjem stepenu. Dakle, u našem pravu formalna pravnosnažnost nastupa prema svakoj stranci posebno (tzv. sistem podeljene formalne pravnosnažnosti), pa tako ako je tužbeni zahtev usvojen delimično, a pravni lek podnela samo jedna stranka, presuda je postala pravnosnažna prema suprotnoj stranci i ona više ne može pobijati presudu, već samo može tvrditi da je uloženi pravni lek nedopušten ili neosnovan. U konkretnom slučaju, presuda Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, je u stavu šestom izreke postala pravnosnažna u odnosu na tuženog DP „Drina“, kojim je tuženi obavezan da tužiljama isplati troškove parničnog postupka, s obzirom na to da tuženi nije izjavio žalbu. Omogućavanje preinačenja odluke o troškovima postupka na štetu stranke koja se žalila je u direktnoj suprotnosti sa institutom pravnosnažnosti bez koga se ne može zamisliti pravni poredak bilo koje države. Pravni sistem u kome bi bilo moguće nakon konačnog presuđenja opet pokrenuti spor u istoj stvari, ne bi mogao pružiti neophodnu stabilnost u pravnim odnosima i pravnu sigurnost.

7. Na osnovu svega navedenog, nedvosmisleno se nameće zaključak da u konkretnom slučaju sudovi nisu mogli u ponovnom postupku dosuditi manji iznos na ime troškova parničnog postupka od onoga koji je dosuđen presudom Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine u stavu šestom izreke. Obrazloženje Višeg trgovinskog suda da se zabrana preinačenja na štetu stranke koja se žalila ne odnosi na ovlašćenje suda da ukine nezakonitu odluku i drugačije odluči u ponovnom postupku iz svih navedenih razloga, ne može se prihvatiti.

Ustavni sud smatra da institut zabrane reformatio in peius, u svojoj suštini predstavlja institut zaštite prava na pravni lek koji treba da omogući pravnom leku ispunjavanje one svrhe koja mu je Ustavom i zakonom i dodeljena. Oduzimanje ustavnom pravu na pravno sredstvo elementa pravne sigurnosti i stavljanje u izgled žaliocu da može biti doveden u gori položaj nego da se uopšte nije žalio, po oceni Ustavnog suda, predstavlja povredu prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Razmatrajući povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljke ustavne žalbe osporenim rešenjima proizvoljno i neopravdano uskraćene za imovinu, koju predstavlja novčano potraživanje utvrđeno rešenjem o troškovima sadržanim u stavu šest izreke presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine protiv koga tuženi nije izjavio žalbu.

8. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je rešenjima Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava i pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu ukloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3250/08 od 18. aprila 2008. godine i određivanjem da se donese nova odluka o žalbi koju su podnositeljke ustavne žalbe izjavile protiv rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 12. marta 2008. godine, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka o žalbi, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 52/07 od 7. novembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 10205/07 od 13. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 278/08 od 4. novembra 2008. godine, Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da je ustavna žalba podneta zbog toga što podnositeljke smatraju da u parničnom postupku koji je vođen po njihovoj tužbi i koji je prethodio ustavnosudskom postupku nije mogao biti odbijen njihov tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na isplatu valorizovanog iznosa razlike zarade do pokretanja stečajnog postupka nad poslodavcem, tj. tuženim.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da podnositeljke ustavne žalbe nisu pružile dokaze za svoje tvrdnje da su zauzeta pravna stanovišta parničnih sudova, u sprovedenom trostepenom postupku uticala na povredu njihovog prava na pravično suđenje. Ustavni sud posebno naglašava da je njegov zadatak da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način na koji to zahteva član 32. stav 1. Ustava. Ovo će biti slučaj ako je primena materijalnog zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska. Pravilnu primenu materijalnog prava je pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti nižestepenih sudova. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljki na pravično suđenje, Ustavni sud je u odnosu na ove osporene presudu u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

10. Ustavni sud je rešio da ovu odluku zbog njenog značaja objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava usled kršenja načela zabrane reformatio in peius

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti