Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina bez prvostepene odluke. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, Sud je primarnu odgovornost pripisao sudovima i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko v eće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudij e dr Goran Ilić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članov i Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Njegoša Ilića iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Njegoša Ilića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 58/11 (ranije predmet Opštinskog sud a u Kragujevcu P. 2872/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnom sud u da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Njegoš Ilić iz Kragujevca je 25. avgusta 20 10. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 173/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Kragujevcu P. 2872/02).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporen i parnični postupak traje od 2002. godine, da još uvek nije okončan, i to isključivom odgovornošću suda. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i pravično zadovoljenje podnosioca objavljivanjem odluke Ustavnog suda u "Slu žbenom glasniku" Republike Srbije. Podneskom od 8. oktobra 2010. godine podnosilac je obavestio sud da postupak još nije okončan i da se njegov položaj kao stranke iz dana u dan pogoršava. Dopunom ustavne žalbe od 25. oktobra 2010. godine podnosilac je urgirao da Ustavni sud "odmah uzme u rad predmet, naredi sudu otklanjanje štetnih posledica i podnosioca uputi na podnošenje zahteva za naknadu štete Komisiji za naknadu štete Ministarstva pravde, zbog nerazumnog roka rešavanja navedenog parničnog predmeta". Novim dopunama ustavne žalbe od 14. marta i 21. septembra 2012. godine podnosilac je ponovo ukazao da parnični predmet još uvek nije okončan, da je zbog preciziranja tužbenog zahteva na veći iznos predmet ustupljen na nadležnost Višem sudu u Kragujevcu i da se vodi pod brojem P. 58/11 tvrdeći i dalje da je osnovni razlog "maratonskom suđenju" strah sudećih sudija, kojih se promenilo 13, "da se ne zamere tuženoj.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), zahtevao od Višeg suda u Kragujevcu dostavljanje spisa P. 58/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2872/02) i nakon izvršenog uvida u spise utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je , u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu , radi naknade štete zbog pričinjenih duševnih bolova "davanjem lažnog veštačkog neuropisihijatrijskog nalaza" u predmetu Kio. 75/95 i K. 4/96 Okružnog suda u Kragujevcu protiv prof. dr S.Đ.-D, neuropsihijatra, i KBC Kragujevac - neuropsihijatrijskog odeljenja , koja je zavedena pod brojem P. 2872/02 (s tim da se datum prijema tužbe sa prilozima ne može tačno utvrditi jer je u spisima delom pohaban primerak tužbe). Na poleđini priloga tužbe je dostavna naredba suda od 30. decembra 2002. godine da se primerak tužbe dostavi tuženoj . Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 20. februara 2003. godine i Opštinski sud je zatražio združivanje spisa predmeta Okružnog suda u Kragujevcu Kio. 75/95 i K. 4/96 i Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1046/98, K. 58/02 i P. 1124/02 toga suda. Ročiša zakazana za 2. april, 2. jun i 2. jul 2003. godine su održana, pročitani su spisi predmeta toga suda P. 1124/02, ali naredno ročište nije održano jer nisu združeni spisi predmeta Okružnog suda u Kragujevcu K. 4/96 s obzirom na to da su isti združeni spisima Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 498/00. Taj sud obavestio je 9. aprila 2003. godine postupajući sud da nije u mogućnosti da dostavi traženi spis jer se njegov predmet P. 498/00 nalazi od 18. marta 2003. godine pred Okružnim sudom u postupku po žalbi. Opštinski sud je više puta urgirao u toku 2003. i 2004. godine i kod Prvog opštinskog suda u Beogradu i kod Okružnog suda u Kragujevcu za dostavljanje spisa Okružnog suda u Kragujevcu K. 4/96. Okružni sud u Kragujevcu je 16. avgusta 2004. godine obavestio Opštinski sud da se spisi traženog predmeta, spojeni sa predmetom P. 498/00 , nalaze u Vrhovnom sudu jer je u tom predmetu u toku postupak po reviziji. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 8. novembra 2004. godine podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koja je predsednik Opštinskog suda u Kragujevcu rešenjem Su-63/2004-129 od 26. novembra 2004. godine odbio kao neosnovan. Postupajući po nalogu Opštinskog suda od 4. decembra 2004. godine, tužilac je 10. januara 2005. godine dostavio primerak uređene tužbe. Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Kragujevcu Su-63/2005-5 od 20. januara 2005. godine ponovo je odbijen zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije, kao neosnovan. Na novo traženje Opštinskog suda 16. februara 2005. godine dostavljeni su spisi Okružnog suda u Kragujevcu K. 4/96 ( koji su se nalazili u spisu P. 2488/02 toga suda).

Tokom 2005. godine zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, a tri nisu održana (dva iz razloga neodazivanja tužne pozivu za saslušanje u svojstvu stranke - jednom opravdano i jednom zbog podnetog zahteva tužioca za izuzeće postupajućeg sudije ). U 2006. godini bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu, a predmet je dodeljen drugom sudiji zbog dužeg bolovanja postupajućeg sudije. Održana su dva ročišt a, dok su preostala odložena zbog dva neodazivanja pozivu tužene (jedno opravdano službenim putem u inostranstvo), zbog traženja odlaganja ročišta punomoćnika tužene (jer je na predlog tužioca došlo do prezakazivanja ročišta), a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Opštinski sud je saslušao tužioca i tuženu, u svojstvu parničnih stranaka, i na ročištu održanom dana 24. novembra 2001. godine odredio veštačenje od strane veštaka neuropsihijatrijske struke primarijusa dr. M.J. na okolnost utvrđivanja stepena duševnih patnji i bolova koje je tužilac pretrpeo. Po donetom rešenj u o određivanju veštačenja, veštak je 30. januara 2007. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje. U 2007. godini bilo je pet zakazanih ročišta za glavnu raspravu (tri nisu održana: zbog sprečenosti postupajućeg sudije, združivanja primedbi tužene na nalaz i mišljenje veštaka na dan zakazanog ročišta i zbog obustave rada radnika suda). Na održan om ročištu 10. maja 2007. godine Opštinski sud je saslušao veštaka u prisustvu tužioca i tužene, na predlog punomoćnika tužene odredio novo veštačenje Komisije veštaka bolnice Okružnog suda u Beogradu. Posle tog ročišta tužilac je podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je predsednik Opštinskog suda usvojio 21. juna 2007. godine i odredio novog postupajućeg sudiju u predmetu . Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, ponovo je tražio izuzeće novoodređenog sudije, koji je usvojen 12. novembra 2007. godine i predmet dodeljen novom veću u rad. Na ročištu održanom 20. decembra saslušani su ponovo tužilac i tužena u svojstvu parničnih stranaka i određeno veštačenje Komisije VMA u Beogradu - Klinika psihijatrija . Po novom zahtevu tužioca za izuzeće postupajućeg sudije od 21. decembra 2007. godine predsednik Opštinskog suda je doneo rešenje Su-153/07 od istog dana da se odbije njegov zahtev kao neosnovan. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo krivičnu prijavu protiv sudije čije izuzeće je tražio, po kome je sudija dala izjavu da se ne protivi izuzeću jer su ispunjeni zakonski uslovi iz člana 67. ZPP i predmet je dodeljen u radu novom veću. Po rešenju Opštinskog suda P. 2872/02 od 21. januara 2008. godine o određivanju veštačenja spisi predmeta su istog dana upućeni Komisiji VMA Beograd - Klinici za psihijatriju, koja je svoj nalaz i mišljenje dostavila sudu 12. marta 2008. godine . Opštinski sud je odbacio 14. marta 2008. godine novi predlog za izuzeće postupajućeg sudije. Po nalogu Opštinskog suda, u vezi sa primedbama na nalaz i mišljenje, sudski veštaci VMA Beograd - Klinike za psihijatriju dostavili su 18. juna 2008. godine dopunu nalaza. U 2008. godini sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu, dva su održana ( određeno saslušanje svedoka), a dva su odložena zbog neodazivanja pozivu uredno pozvanog svedoka i sprečenosti postupajućeg sudije. Opštinski sud je doneo rešenje o kaž njavanju svedoka 24. septembra 2008. godine, a Vrhovni sud je rešenjem od 2. septembra 2008. godine odbio predlog tužioca za određivanje drugog suda za postupanje u ovom predmetu. Tokom 2009. godine, na četvrtom zakazanom ročištu 29. jula, na koje je pristupio svedok (jedno ročište prethodno je održano , a dva odložna na predlog tužioca i zbog neuredne dostave poziva svedoku) , Opštinski sud je doneo odluku da se zastane sa postupkom dok se ne odluči o novom predlogu tužioca za izuzeće postupajućeg sudije. Po odbijanju tog predloga 10. avgusta, zakazana su još tri ročišta, od kojih je jedno održano, a za dva su doneta rešenja da se ne održe zbog ne odazivanja svedoka pozivu suda (koji je svoje izostanke opravdao).

Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa, predmet je pred Osnovnim sudom u Kragujevcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) dobio broj P.173/10. U 2010. godini bilo je zakazano sedam roč išta za glavnu raspravu, tri ročišta su održana i saslušan svedok, te ponovo zatraženo združivanje spisa predmeta K. 4/96 ranijeg Okružnog suda u Kragujevcu . Ostala ročišta nisu održana zbog izostanka svedoka (za koga je sud doneo rešenje o kažnjavanju i odredio njegovo privođenje), odnosno tri nisu održana zbog zahteva za izuzeće postupajućih sudija. Osnovni sud je pet puta odbio zahteve tužioca za izuzeće postupajućih sudija, a kako je tužilac podneo krivičnu prijavu protiv jednog od njih , usvoj en je taj zahtev i predmet dode ljen u rad drugom sudiji. Po ponovnom zahtevu tužioca za odrđivanje drugog suda za postupanje u ovom predmetu, Vrhovni sud je rešenjem od 24. juna 2010. godine odbio njegov predlog. Spisi predmeta su se od 10. novembra do 30. decembra 2010. godine nalazili u OJT Kragujevac i VJT Kragujevac na njihovo traženje. U 2011. godini zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, od čega su održana dva ročišta, ročište zakazano za 26. maj 2011. godine nije održano radi izjašnjenja tužioca na podnesak tužene, a na ročištu zakaznom za 8. septembar 2011. godine Osnovni sud se rešenjem oglasio stvarno nenadležnim za p ostupanje u ovoj parnici jer je tužilac povećao svoj tužbeni zahtev na iznos od 11.000.000,00 dinara, a s tim da se po pravosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Višem sudu u Kragujevcu kao mesno i stvarno nadležnom.

U Višem sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Viši sud) predmet je zaveden pod brojem P. 58/11. Rešenjem v.f. predsednika suda Su-VII-39-28/11 od 20. oktobra 2011. godine usvojen je zahtev postupajućeg sudije za izuzeće, a ročište zakazano za 14. decembar 2012. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tokom 2012. godine bila su zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu - dva su ročišta održana i po naredbi Višeg suda dostavljeni su spisi Osnovnog suda u Kragujevcu K. 1469/10 i P. 2620/02 radi uvida. Povodom podnetog zahteva tužioca za izuzeće postupajućeg sudije, v.f. predsednika suda je rešenjem Su-VII-39-8/12 od 26. aprila odbio njegov zahtev. Tužilac je 14. maja 2012. godine dostavio podnetu krivičnu prijavu protiv postupajućeg sudije, te je Viši sud na ročištu zakazanom ta 15. maj 2012. godine doneo rešenje da se spisi predmeta dostave VJT Kragujevac radi uvida, a da se po vraćanju spisa predemt dostavi Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o predlogu tužioca za delegaciju drugog stvarno nadležno g suda od 14. maja 2012. godine. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 163/12 od 31. maja 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužiioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u predmetu P. 58/11 Višeg suda u Kragujevcu. Spisi su vraćeni u Viši sud 19. jula 2012. godine i izdata naredba da se ročište zakaže za 18. septembar 2012. godine uz dostavu toga rešenja strankama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i " Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Odredbe Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) (u daljem tekstu: ZPP) su suštinski iste sadržine.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje deset godina i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem.

Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju , s obzirom na predmet spora, moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u ovom postupku, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, i pored nesumnjivog interesa da se spor okonča u razumnom roku, svojim učestalim traženjem izuzeća postupajućih sudija (i pored toga što je to njegovo procesno pravo) - preko deset puta, te podnošenjem krivičnih pri java protiv sudija zbog procesnih rešenja o izvođenju ili neizvođenju predloženih dokaza, kao i podnošenjem predloga da se predmet dodeli u rad drugom sudu, doprineo u znatnoj meri dužini trajanja postupka, s obzirom na to da je sud više puta odlagao zakazana ročišta i pored ostvarenih procesnih pretpostavki za njihovo održavanje.

Po oceni Ustavnog suda, doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka, pored podnosioca ustavne žalbe, dali su i nadlež ni prvostepeni sudovi jer ni posle deset godina od pokretanja postupka nije odlučeno ni u prvom stepenu, što ide u prilog oceni da sudovi nisu preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. Pet ročišta za glavnu raspravu odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno obustave rada radnika suda, a dve godine je trebalo za pribavljanje spisa krivičnog predmeta koji su se nalazili kod drugih sudova. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju ''Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske'' o d 13. jula 1983. godine ( broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 58/11 ( ranije se postupak vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2872/02), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tačka 3. izreke, nalaganjemi nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević