Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Glavni uzrok dugog trajanja je neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 453/16 (inicijalno predmet P. 3952/05 O pštinskog suda u Leskovcu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . iz Leskovca je podneo Ustavnom sudu, 5. maja 2017. godine , preko punomoćnika M. I , advokata iz Grdelice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 453/16 (inicijalno predmet P. 3952/05 Opštinskog suda u Leskovcu). Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3 125/16 od 1 . marta 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni postupak, u kome su parnične stranke vlasnici susednih parcela, te u kome je on imao svojstvo tuženog-protivtužioca, „trajao čitavih“ 12 godina , iako se radilo o jednostavnom sporu, čijem trajanju podnosilac nije doprineo. Istovremeno, podnosilac ističe da je osporena drugostepena presuda doneta na njegovu štetu, jer je on pravnosnažno obavezan da tužiocu preda u posed deo katastarske parcele u površini od 16m2, kao i ključ od kapije, dok je odbijen njegov protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je nosilac prava korišćenja na delu katastarske parcele u ukupnoj površini od 2m2 i da mu to tužilac -protivtuženi ustupi u državnu uklanjanjem postojeće ograde i dela terase. Ovo sve iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov pravni prethodnik, u savesnoj državini sporn og del a parcele od 16m2 još od 1958. godine do danas , tako da prodavci spornog dela nisu mogli na tužioca-prvotuženog da prenesu pravo svojine koje nisu mogli ni steći. Pritom, podnosilac ukazuje i da je njegov protivtužbeni zahtev, koji se odnosi na pravo korišćenja 2m2, odbijen iz isključivo formalno-procesnih razloga. Ističe da sudovi u postupku nisu ispitali odlučna pitanja u ovoj pravnoj stavi, te da su pokazali „neverovatan stupanj površnosti i gaženja materijalnog i procesnog prava“ donoseći osporene odluke. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 3125/16 od 1. marta 2017. godine, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 300.000,00 dinara, kao i da mu dosudi troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 453/16 Osnovnog suda u Leskovcu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao prvotuženog, i njegovog oca J.M, sada pokojnog, kao drugotuženog, tužilac Z.Z. iz B, opština Medveđa, je podneo tužbu 21. jula 2005. godine Opštinskom sud u u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , radi utvrđenja, po osnovu ugovora o kupoprodaji, prava trajnog korišćenja dela kat astarske parcele – prolaza ograđenog kapijom površine 2m x 8m, te predaje u posed – državinu ključeva od kapije i tog dela placa. Formiran je predmet P. 3952/05. Tuženi su podneli odgovor na tužbu sa protivtužbom 6. septembra 2005. godine, po kojoj je formiran predmet P. 4562/05. Protivtužbom su, kao vlasnici nepokretnosti na susednoj parceli, tražili da se utvrdi njihovo pravo trajnog korišćenja na delovima ovih susednih parcela u površin i od 2m2. Stranke su u toku postupka precizirale svoje zahteve. Predmeti su spojeni radi jednovremenog raspravljanja.

U toku prvostepenog postupka predmet je vođen pod brojem P. 3952/05 pred Opštinskim sudom, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova i reorganizacije pravosuđa tokom 2010. godine, pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojevima P. 517/10 i P. 453/16.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 453/16 od 3. oktobra 20 16. godine, pred nadležnim prvostepenim sudovima bilo je zakazano 38 ročišta za glavnu rasprav u, od kojih je održano 15. Na održanim ročištima obavljena su dva sudska uviđaja, sprovedena su tri veštačenja po sudskim veštacima geometr ima, saslušani veštaci, dostavljeni dopunski nalazi veštaka, saslušani tuženi-protivtužioci i tužilac- protivtuženi u svojstvu parnične stranke, kao i šest svedoka, te pročitani brojni pismeni dokazi. U ovom delu postupka bio je određen prekid postupka rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 517/10 od 5. aprila 2014. godine zbog smrti drugotuženog-protivtužioca, s tim da će se postupak nastaviti kada naslednik ili staralac preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Nastavak postupka je tražio punomoćnik tužioca podneskom od 5. juna 2015. godine, dostavivši rešenje Osnovnog suda u Leskovcu O. 977/14 od 24. juna 2014. godine, sa klauzulom pravosnažnosti na dan donošenja. Ovom rešenjem je provotuženi -protivtužilac oglašen za jedinog zakonskog naslednika pok. drugotuženog -protivtužioca. Nakon urgencije punomoćnika tužioca da se postupak nastavi , od 4. septembra 2015. godine, 22. septembra 2015. godine je podnet zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku Višem sudu u Leskovcu od strane tužioca. Apelacioni sud u Nišu je rešenjem R4g. 166/15 od 19. januara 2016. godine utvrdio tužiocu povredu ovog prava i delimično usvojio zahtev za naknadu nematerijalne štete, te je nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu postupak nastavljen 29. januara 2016. godine, a predmet je dobio novi broj P. 453/16. Razlozi za neodržavanje 23 ročišta za glavnu raspravu su bili sledeći: loše vremenske prilike za održavanje uviđaja ; sprečenost postupajućeg sudije; traženje više puta da se ročišta ne drže na predlog punomoćnika tužioca, iz raznih razloga ; izostanci uredne dostave poziva svedocima; izostan ci veštaka ili neblagovremeno dostavljen i nalaz i i mišljenja veštaka; izosta nci u više navrata uredne dostave poziva za prvotuženog i njegovog punomoćnika. Jednom su punomoćnici stranaka zajednički predložili odl aganje da bi se izjasnili na nalaz veštaka, iako im je on bio blagovremeno uručen. Takođe, na traženje provotuženog, a zbog angažovanja novog punomoćnika, nije održano jedno ročište, a i njegov punomoćnik je drugom prilikom tražio odlaganje ročišta jer ima suđenje u drugom predmetu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 453/16 od 3. oktobra 2016. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a odbijen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Protiv navedene presude je izjavio žalb u t uženi-protivtužilac iz svih zakonskih razloga. Navodi žalbe su u bitnom identični navodima ustavne žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3125/16 od 1. marta 2017. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog -protivtužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 453/16 od 3. oktobra 2016. godine . Ova presuda je uručena punomoćniku tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, 6. aprila 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 21. jula 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, a pravnosnažno okončan 1. marta 2017. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3125/16, koja je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 6. aprila 2017. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o više od 11 godina i osam mesec i.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom jeste bio činjenično i pravno složen, ali ne u toj meri da bi se time moglo opravdati skoro dvanaestogodišnje trajanje postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitim an interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ali da je on, ipak, svojim ponašanjem odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika , u izvesnoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Ovo pre svega, time što nije preuzeo parnicu odmah posle smrti oca, drugotuženog-protivtužioca, a ni po okončanom ostavinskom postupku, iako je bio jedini zakonski naslednik , već je nastavak postupka tražila protivna strana. Ovo je uticalo da se post upak produži za godinu dana . Pored ovoga, tri ročišta nisu održana na traženje podnosioca ili njegovog punomoćnika, i to zato što nije blagovremeno dato izjašnjenje na nalaz veštaka, jer je podnosilac angažovao novog punomoćnika koji nije dovoljno upoznat sa predmetom i jer njegov punomoćnik ne može da pristupi na ročište zbog drugog suđenja.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka duže od 11 godina i osam meseci za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prevashodno prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, prvostepena presuda doneta je tek posle 11 godina i dva meseca. Stoji da je u ovom delu postupka rešavano o prekidu postupka zbog smrti drugotuženog, kao i o povredi prava na suđenje u razumnom roku po zahtevu tužioca pred drugostepenim sudom, ali je to ipak produžilo postupak za samo godinu i po dana i ne može opravdati činjenicu da je ovaj spor, bez obzira na složenost, trajao skoro 12 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 453/16 (inicijalno predmet P. 3952/05 Opštinskog suda u Leskovcu) , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, ali i njegovu složenost i doprinos podnosioca . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca , došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3125/16 od 1. marta 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda dovoljno i jasno obrazložena i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim, i, nasuprot navodima ustavne žalbe, nalazi da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se drugostepeni sud izjasnio na sve navode žalbe tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca, koje on ponavlja i u ustavnoj žalbi, a prevashodno, o osnovanosti zahteva tužioca-protivtuženog da traži predaju u posed dela parcele od 16m2, a na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („ Službeni list SFRJ“ , br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ , broj 29/96 i „ Službeni glasnik RS“ , broj 115/ 05-dr. zakon), u situaciji kada je dokazao da ima pravo svojine na nepokretnosti koja se nalazi u faktičkoj vlasti tuženog-protivtužioca i kada ovo pravo ne zastareva. Takođe, i zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti protivtužbenog zahteva je zasnovan na prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog prava, a zbog izostanka, ne samo tačnog označavanja u protivtužbenom zahtevu dela nepokretnosti na kojoj tuženi-protivtužilac traži utvrđenje prava korišćenja, nego i izostanka potpune procesne zajednice nužnih suparničara na njegovoj strani jer je tuženi-protivtužilac, zajedno sa Gradom Leskovcem, korisnik na spornom delu nepokretnosti , i to u idelnom, a ne realnom udelu.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenog ustavnog prava, već se podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva o na njegovu povredu, što ustavnu žalbu u tom delu ne čini dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca , kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti