Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 700 evra zbog neefikasnog postupanja suda u dostavljanju pismena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slaviše Dakovića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slaviše Dakovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beog radu u predmetu P. 9413/04 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46853/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slaviša Daković iz Beograda podneo je 27. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46853/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, po njegovoj tužbi od 6. decembra 2004. godine, vodi postupak u predmetu P. 46853 /10, u toku kojeg je tuženi vršio opstrukciju postupka izbegavajući prijem poziva , što je sud tolerisao. Dalje je naveo da je 28. septembra 2009. godine doneta presuda koju sud još uvek nije uspeo da uruči tuženom. Zbog opisanog postupanja suda i činjenice da prvostepeni postupak traje preko šest godina, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava, što bi predstavljalo osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete, kao i da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu „da spreči dalju opstrukciju pravde i primeni odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na dostavljanje“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46853/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9413/04) , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 6. decembra 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D.S, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti i pretrpljenih duševnih bolova.

Prvo ročište koje je bilo zakazano za 3. mart 2005. godine nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanih punomoćnika parničnih stranaka, a sledeće ročište je zakazano i održano 4. aprila 2005. godine. Ročište koje je bilo zakazano za 31. maj 2005. godine nije održano zbog sprečenosti sudije, a na narednom ročištu od 7. septembra 2005. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. U daljem toku postupka, do donošenja prve po redu prvostepene presude, radi izvođenja dokaza saslušanjem stranaka zakazano je ukupno osam ročišta od kojih sedam ročišta nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženog, odnosno zbog neurednog pozivanja tuženog za kog a su se povratnice i dostavnice vraćale sa k onstataciojom „da je po izjavi rođaka duži niz godina u inostranstvu“, odnosno „da mu je ostavljena obavest“.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9413/04 od 26. oktobra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Navedena presuda otpravljena je iz suda 22. decembra 2006. godine, a nakon dva bezuspešna pokušaja, uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 1. marta 2007. godine (jednom je presuda ekspedovana na pogrešnu adresu, a drugi put punomomoćnik podnosioca nije zatečen na adresi), iako je prethodno 8. januara 2007. godine uručena podnosiocu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4701/07 od 9. jula 2008. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazana četiri ročišta, dva ročišta na kojima je trebalo da se izvede dokaz saslušanjem stranaka, nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog, za kog su se povratnice i dostavnice ponovo vraćale sa konstatacijom da je „na putu u inostranstvu“, odnosno „da je nepoznat na datoj adresi“. Na ročište koje je održano 28. septembra 2009. godine tuženi je pozvan preko oglasne table suda, i na istom je podnosilac ustavne žalbe saslušan u svojstvu parnične stranke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7344/08 od 28. septembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Ova presuda otpravljena je iz suda 29. oktobra 2009. godine i punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena je 6. aprila 2010. godine. U decembru 2009. godine, zatim u martu, aprilu i maju 2010. godine bezuspešno je pokušano uručenje presude tuženom, (dostavnice i povratnice vraćale su se sa konstatacijom da je tuženi „na putu“ i „da je ostavljena obavest“), nakon čega se u maju i julu 2010. godine sud dopisima obratio nadležnoj policijskoj stanici radi uručenja presude tuženom. Navedena presuda uručena je tuženom preko nadležne policijske stanice 21. jula 2010. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15187/10 od 23. novembra 2011. godine preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Drugostepena presuda uručena je punomoćniku podnosioca 30. decembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom postupku primenjivao saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim predlozima i zahtevima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) ; da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno, da će se dostavljanje izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu (član 140. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe trajao nepunih sedam godina, i da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15187/10 od 23. novembra 2011. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 30. decembra 2011. godine. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu zahtevala sprovođenje složenog dokaznog postupka i nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje nepunih sedam godina.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva, ovaj spor bio relativnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije u većoj meri doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom da jedno ročište nije održano zbog nepristupanja punomoćnika obe stranke.

Što se tiče postupanja prvostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud ročišta zakazivao u kratkim razmacima, ali da i pored toga, postupanje prvostepenog suda, po oceni Ustavnog suda, nije bilo delotvorno. Naime, u periodu od 27. oktobra 2005. godine do 4. septembra 2006. godine, nijedno od sedam zakazanih ročišta, na kojima je trebalo izvesti dokaz saslušanjem stranaka, nije bilo održano zbog nedostatka dokaza, odnosno neurednog pozivanja tuženog za kog su se povratnice i dostavnice vraćale sa konstatacijom "da je po izjavi rođaka duži niz godina u inostranstvu“ odnosno "da mu je ostavljena obavest“. V odeći računa o tome da je na strani suda obaveza da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud treba lo da znatno ranije, pre 26. oktobra 2006. godine, preduzme radnje u skladu sa odredbama procesnog zakona, u cilju ispunjenja uslova za uredno pozivanje tuženog radi izvođenja dokaza njegovim saslušanjem. Takođe, posle više bezuspešnih pokušaja uručenja druge po redu donete prvostepene presude tuženom u decembru 2009. godine, zatim u martu, aprilu i maju 2010. godine, prvostepeni sud se prvi put tek u maju 2010. godine, dakle šest meseci posle otpravljanja pomenute presude iz suda strankama, obratio nadležoj policijskoj stanici radi uručenja presude tuženom . I u ovom slučaju, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud morao znatno ranije, u skladu sa odredbama procesnog zakona preduzeti mere kako bi presuda bila uručena tuženom. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se dužina trajanja konkretnog postupka ne može smatrati razumnom, i da za isto odgovornost prevashodno snosi prvostepeni sud, jer nije blagovremeno preduzeo radnje u skladu za zakonskim ovlašćenjima u cilju ispunjenja uslova za urednu dostavu pismena tuženom.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9413/04 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46853/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne šetete kojom se oštećenom pruža odgovarajuća satisfakcija zbog utvrđene povrede prava.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti