Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene procesnog i materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio drugostepenu presudu u delu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Drugostepeni sud je arbitrerno izmenio činjenično stanje bez održavanja rasprave i pogrešno primenio materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudina Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K . J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. J . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2036/13 od 27 . mart a 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2036/13 od 27. marta 2013. godine, u stavu drugom izreke i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8490/08 od 10. decembra 2009. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46991/10 od 16. januara 2013. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba K. J . i utvrđuj e da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8490/08 ( inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3198/00 ).

O b r a z l o ž e nj e

1. K. J . iz Be ograda je podneo Ustavnom sudu, 18. maja 2013. godine, preko punomoćnika M. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2036/13 od 27. marta 2013. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je spor za isplatu neisplaćenih zarada (za period od 1997. pa do 2000. godine) trajao 13 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pogotovo ako se uzme u obzir da se radi o sporu iz radnih odnosa, gde su sudovi po zakonu obavezni da postupaju brže. Pored toga, navedeno je da je Apelacioni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, jer je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca u delu koji se odnosio na isplatu zakonske zatezne kamate za period pre 1. jula 2001. godine; da zaključak drugostepenog suda nema utemeljenja ni u jednom zakonu, već da je zasnovan na odluci poslodavca, koj om je rok za isplatu zaostalih zarada produž en do 30. juna 2001. godine; da se, po mišljenju podnosioca, odlukom tuženog može samo priznati dug prema zaposlenima; da su sudovi u identičnim situacijama donosi li različite odluke i priznava li tužiocima pravo na zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa zarade, pa do isplate, smatrajući da tuženi svojom odlukom ne može određivati kada dospevaju potraživanja zaposlenih tužilaca, kako je to učinio u ovom slučaju Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom, u situaciji kada je nesporna bila činjenica, što u obrazloženju svoje odluke navodi i prvostepeni sud i potvrđuje veštak svojim nalazom, da kod tuženog u spornom periodu nije postojao poremećaj u poslovanju. Podnosilac je naveo i da je tokom postupka istakao zahtev za isplatu zarade od juna do decembra 2000. godine, ali da o tom zahtevu nikad nije odlučeno. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beograd u P. 46991/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beograd u P. 3198/00) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podne o je, 25. decembra 2000. godine Prvom opštinskom sudu u Beograd u tužbu protiv tuženog „M.“ a. d, Beograd , radi isplate razlike neisplaćene zarade za period od januar a 1997. godine do maja 2000. godine . Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3198/00. Do donošenja presude zakazno je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno neuredne dostave poziva tužiocu, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca, zbog čega je sud rešenjem od 25. decembra 2001. godine odredio mirovanje postupka. Po isteku tri meseca, tužilac je tražio nastavak postupka. Nakon toga, u periodu od č etiri godine, od 13. septembra 2002. do 17. oktobra 2006. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, a ni tužilac u navedenom periodu nije tražio od suda da zakaže raspravu, odnosno da preduzme potrebne radnje u cilju okončanja postupka. U nastavku postupka predmetu je dodeljen nov broj P. 8285/06. U sprovedenom dokaznom postupku, izvršen je uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8285/06 od 28. novembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi - preduzeće „M.“ a. d, Beograd , da tužiocu na ime razlike neisplaćene zarade za period januar 1997. - jun 2000. godine isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na te novčane iznose počev od svakog 16. u narednom mesecu za prethodni mesec i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4009/07 od 19. septembra 2008. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8285/06 od 28. novembra 2006. godine, u delu odluke koji se odnosi na isplatu zarade za 1999. godinu, sa kamatom na iznose glavnice od 1. jula 2001. godine do isplate, preinačena delimično prvostepena presuda u pogledu kamate, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za kamatu do 30. juna 2001. godine, dok je presuda ukinuta u preostalom delu njene izreke, koji se odnosi na potraživanje zarade za 1997, 1998. i 2000. godinu i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 8490/08. Do donošenja sledeće presude zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U dokaznom postupku je obavljeno veštačenje od strane određenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, radi utvrđivanja da li je u spornom periodu kod tuženog postojao poremećaj u poslovanju. Tužilac je podneskom od 14. aprila 2009. godine precizirao tužbeni zahtev i tražio da se obaveže tuženi da mu isplati ukupan iznos od 34.480,32 dinara na ime glavnog duga za neisplaćenu zaradu u periodu od 1. januara 1997. do 30. septembra 1998. godine i od 1. januara do 31. decembra 2000. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8490/08 od 10. decembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi preduzeće „M .“ a. d. Beograd da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime razlike neisplaćene zarade za period januar 1997. godine – maj 2000. godine isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na te novčane iznose počev od svakog 16. u narednom mesecu za prethodni mesec. Stavom drugim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je odredbom člana 125. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog propisano da kad tuženi usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa tim ugovorom, niti umanjenje zarada u skladu sa članom 95. tog ugovora, dužan je da im isplati garantovanu neto zaradu ; da je propisano da se odlukom utvrđuje period u kome će se vršiti isplata garantovane zarade i rok u kome će se zaposlenima isplatiti razlika između garantovane zarade koju su primili i zarade koja im pripada po odredbama ovog ugovora, obrazloženje o poremećaju u poslovanju i odredbe o novim pregovorima o produženju roka za isplatu razlike zarade; da je sud pošao od utvrđene odlučne činjenice da poremećaja u poslovanju kod tuženog nije bilo, a da je iskazani gubitak nastao u 1999. godini, koji je pokriven iz revalorizovanih rezervi, iz čega proizlazi da je tuženi bez razloga umanjivao zarade radnicima, odnosno da je mogao da izvrši svoje obaveze, s obzirom na iskazanu likvidnost; da kako nema poremećaja u poslovanju kod tuženog (bez obzira na iskazani gubitak), a sva potraživanja tužioca su dospela, te imajući u vidu da je tuženi samovoljno produžavao rokove isplate i da do dana zaključenja rasprave svoje obaveze nije izvršio, to su se stekli uslovi, shodno odredbama člana 65. st. 2. i 3. Zakona o radnim odnosima, da tuženi naknadi štetu tužiocu isplatom zarada , kako je opredeljeno preciziranim tužbenim zahtevom, s a pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svako mesečno potraživanje na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Tuženi je 29. decembra 2009. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6844/12 od 12. decembra 2012. godine predmet P. 8490/08 je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, odnosno ispravke imena tužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2036/13 od 27. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8490/08 od 10. decembra 2009. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46991/10 od 16. januara 2013. godine, u delu koji se odnosi na glavni dug sa kamatom po stopi zakonske zatezne kamate od 1. jula 2001. godine do isplate, kao i u pogledu odluke o troškovima postupka, dok je u stavu drugo m izreke preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu od datuma i na iznose na ime neisplaćene zarade kao u stavu prvom izreke pobijane prvostepene presude , do 30. juna 2001. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je na osnovu potpuno i pravilno utvr đenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude, dok se ista zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke o kamati zbog čega je ista preinačena . Dalje je navedeno da je prvostepeni sud u ožalbenoj presudi utvrdio na osnovu nalaza i mšljenja veštaka da nije bilo poremećaja u poslovanju tuženog i da je tuženi mogao da isplati razliku zarade zaposlenima, da su gubici u 1999, 2001. i 2003. godini pokriveni iz revalorizacionih rezervi, da tuženi nije imao blokirane račune, te da je imao poslovne aktivnosti, ali da navedeni razlozi prema stanovištu drugostepenog suda ne znače da kod tuženog nije postojao poremećaj u poslovanju, zbog čega taj sud nije prihvatio mišljenje veštaka da nije bilo poremećaja u poslovanju tuženog

Pismeni otpravak drugostepene presude je 18. aprila 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim kolektivnim ugovorom, a najmanje jedanput mesečno, da ta zarada jeste zarada koju zaposleni ostvari na osnovu cene rada radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen, radnog učinka i vremena provedenog na radu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, kao i da zaposleni ima pravo na garantovanu zaradu, u skladu sa ovim zakonom (član 63.); da kad poslodavac, usled poremećaja u poslovanju, nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan je da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti, da je poslodavac dužan, pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, da zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom, da odluku o isplati garantovane neto zarade, u smislu stava 2. ovog člana, donosi upravni odbor kod poslodavca, na predlog direktora, odnosno poslodavca, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, da ako kod poslodavca nije obrazovan upravni odbor, odluku iz stava 4. ovog člana donosi direktor, odnosno poslodavac, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, kao i da odluka, odnosno predlog odluke sadrži obrazloženje o poremećajima u poslovanju koji bitno utiču da poslodavac nije u mogućnosti da obezbedi isplatu odgovarajuće zarade u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 65.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) j e propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.) i da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano : da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da će sud odlučiti koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ( član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da a ko je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude, a ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stava 1. ovog člana, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (član 343. st. 1. i 3.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Osporenom drugostepenom presudom je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđenje iznose do 30. juna 2001. godine, a presuda je zasn ovana na stanovištu da je kod tuženog poslodavca postojao p oremećaj u poslovanju, te da je odlukom upravnog odbora tuženog produžen rok za isplatu razlike neisplaćene zarade do 30. juna 2001. godine, zbog čega pravo na zakonsku zateznu kamatu pripada od 1. jula 2001. godine.

Ustavni sud ističe da sud u parničnom postupku obrazuje činjeničnu podlogu za presuđenje isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza i da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave. Drugostepeni sud može održati raspravu na koju će pozvati stranke i ponovo izvesti dokaze, i jedino pod tim uslovom može obrazovati drugačiju činjeničnu podlogu (što podrazumeva i izvođenje drugačijeg činjeničnog zaključka u pogledu utvrđene odlučne činjenice u odnosu na nižestepeni sud ) za presuđenje, jer se u suprotnom radi o onemogućavanju raspravljanja pred sudom, te povredi ustavnog prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke naveo da nije bilo poremećaja u poslovanju tuženog, te se, s tim u vezi, pozvao i na sadržinu nalaza veštaka prema kome gubici u poslovanju tuženog ne predstavljaju relevantan poremećaj u poslovanju u smislu člana 65. Zakona o radnim odnosima. Pored toga, prvostepeni sud je konstatovao da nije prihvatio predlog tuženog da se ponovo obavi veštačenje zato što tuženi nije imao argumentovane primedbe na predmetni nalaz veštaka osim paušalnog isticanja da ga u celosti osporava, koje primedbe je mogao izneti na ročištu od 10. decembra 2009. godine, što nije učinio.

S druge strane, razlozi za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe koji su navedeni u obrazloženju osporene drugostepene presude svode se na zaključak Apelacionog suda u Beogradu da je kod tuženog postojao poreme ćaj u poslovanju, te da je pogrešno stanovište prvostepenog suda kada je tužiocima dosudio kamatu na pojedinačne obroke pre 1. jula 2001. godine.

Imajući u vidu sadržinu navedenih presuda, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud osporenu presudu zasnovao na drugačijoj činjeničnoj podlozi od one koja je utvrđena u postupku pred prvostepen im sudom, a tiče se postojanja poremećaja u poslovanju tuženog, kao odlučne činjenice za primenu merodavnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, zbog načina na koji je vođen žalbeni postupak, osporena presuda posledica proizvoljne primene procesnog prava i proizvoljnog postupanja drugostepenog su da koje se ogleda u tome što je bez otvaranja glavne rasprave i pružanja mogućnosti strankama da učestvuju u postupku i koriste se svojim procesnim pravima, drugostepeni sud osporenu odluku zasnovao na činjeničnoj podlozi koja nije bila osnov za odlučivanje nižestepenog sud a.

Osim toga, Ustavni sud dalje ukazuje na odredbe Zakona o radnim odnosima, koji se primenjivao na konkretan slučaj, a kojima je jasno propisano da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim kolektivnim ugovorom, a najmanje jedanput mesečno (član 63. stav 2.). Izuzetno, poslodavac samo u situaciji kada kod njega postoji poremećaj u poslovanju, nije dužan da zaposlenom isplati zaradu u skladu sa kolektivnim ugovorom, već tzv. garantovanu neto zaradu (član 65. stav 1.). Međutim, u situaciji kada kod tuženog poslodavca nije bilo poremećaja u poslovanju, njegove odluke o tome kada će zaposlenima biti isplaćene zarade, ne mogu imati uticaja na dospelost tih potraživanja tužilaca, pa ni po osnovu člana 125. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, jer je to, u konkretnom slučaju, propisano odredbama člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 63. stav 2. Zakona o radnim odnosima. Kako se zarada zaposlenima isplaćuje najmanje jedanput mesečno, ta potraživanja dospevaju svakog narednog u mesecu, od kada podnosilac ustavne žalbe ima pravo i da potražuje zakonsku zateznu kamatu, k ako je to utvrdio prvostepeni sud (videti Odluku Ustavnog suda Už-1799/2011 od 5. marta 2014. godine).

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično s uđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te poništio osporenu presudu , u stavu drugom izreke i odredio da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8490/08 od 10. decembra 2009. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46991/10 od 16. januara 2013. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi načela za brane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica.

U pogledu navoda ustavne žalbe da u sprovedenom sudskom postupku nije odlučeno o tužbenom zahtevu u celini, odnosno o delu koji se odnosio na isplatu neisplaćenih zarada sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 1. juna do 31. decembra 2000. godine, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao mogućnost da, shodno navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku, od nadležnog suda u roku od 15 dana od prijema presude traži donošenje dopunske presude, kao i da se propuštanje takve mogućnosti smatra povlačenjem tužbe u tom delu.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 25. decembra 2000 . godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2036/13 od 27. marta 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 12 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka više od 12 godina , samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen spor radi isplate potraživanja iz radnog odnosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je prvu presudu (P. 8285/06 od 28. novembra 2006. godine) sud doneo nakon skoro šest godina od podnošenja tužbe. Pri tome, u periodu od četiri godine, od 13. septembra 2002. do 17. oktobra 2006. godine, sud nije zaka zivo ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud nalazi da je i drugostepeni sud doprineo ukupnoj dužini trajanja postupka, budući da je o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 8490/08 od 10. decembra 2009. godine odlučio tek nakon tri godine i tri meseca , presudom Gž1. 2036/13 od 27. marta 2013. godine.

Ustavni sud konstuje da ni podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, u navedenom četvorogodišnjem periodu neaktivnosti prvostepenog suda, nije tražio od suda da zakaže raspravu, odnosno da preduzme potrebne radnje u cilju okončanja postupka , čime je i sam delimično doprineo dužini trajanja postupka, ali i da je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetnu parnicu.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8490//08 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3198/00), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene procesnog i materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti