Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog uskraćivanja prava na odbranu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Redovni sudovi su proizvoljno tumačili propise i potvrdili zakonitost otkaza, iako je podnosiocu u disciplinskom postupku bilo uskraćeno pravo na odbranu i kontradiktornost postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . S . iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 163/10 od 25. juna 2010. godine, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 5038/10 od 10. novembra 2010. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 234/11 od 1. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 234/11 od 1. februara 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 5038/10 od 10. novembra 2010. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz P . podneo je 14. maja 2012. godine, preko punomoćnika D . S . I, advokata iz N . S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Takođe se pozvao na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Obrazlažući tvrdnje o povredi navedenih prava, podnosilac ističe da su sudovi zanemarili njegove navode o tome da mu je u disciplinskom postupku uskraćeno pravo na odbranu time što je tužena održala raspravu na kojoj su izvođeni dokazi, iako o održavanju te rasprave nije obavestila njega i njegovog punomoćnika. Za podnosioca je neprihvatljiv zaključak sudova da je disciplinski postupak zakonito sproveden i da je dovoljno to što je dostavio pisano izjašnjenje na akt o pokretanju disciplinskog postupka, jer smatra da mu je nepozivanjem na raspravu uskraćeno pravo da se upozna sa izjavama svedoka i da im postavlja pitanja. Pored toga, osporava ocenu sudova da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za primenu člana 131. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, s obzirom na sadržinu nalaza veštaka. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 163/10 od 25. juna 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca M. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se kao nezakonita ponište rešenja v.d. direktora tužene škole 3404/JB od 18. jula 2008. godine i 3438/PS od 6. avgusta 2008. godine i rešenja Školskog odbora tužene 3437/PS od 6. avgusta 2008. godine i 4217/1 HP od 3. septembra 2008. godine, kao i zahtev kojim je tražio da se tužena obaveže da ga vrati na rad. U obrazloženju presude prvostepeni sud je naveo da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrdio činjenično stanje, koje se u bitnom sastoji u sledećem: da je 14. maja 2008. godine pokrenut disciplinski postupak protiv tužioca zbog osnovane sumnje da je slanjem sms poruke preteće sadržine na telefon v.d. direktora tužene izvršio težu povredu radne obaveze propisanu članom 131. stav 1. tačka 2) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u vezi člana 179. tačka 2) Zakona o radu; da je tužilac 23. maja 2008. godine preko punomoćnika dostavio pisano izjašnjenje na akt o pokretanju disciplinskog postupka; da usmena rasprava koja je bila zakazana za 11. jun 2008. godine nije održana na tužiočevu molbu jer je poziv za istu primio 10. juna 2008. godine; da za raspravu zakazanu za 30. jun 2008. godine tužilac nije primio poziv, a da je njegovom punomoćniku poziv uručen 27. juna 2008. godine, te da je tim povodom tužiočev punomoćnik obavestio tuženu da nema uslova za održavanje rasprave jer mu je poziv uručen neblagovremeno; da je poziv za raspravu zakazanu za 11. jul 2008. godine tužiocu i njegovom punomoćniku uručen 4. jula 2008. godine, s tim što je tužena za činjenicu o urednom pozivanju tužioca i njegovog punomoćnika saznala 18. jula 2008. godine; da je tužena istoga dana - 18. jula 2008. godine, nakon što je saznala da su tužilac i njegov punomoćnik bili uredno pozvani na raspravu zakazanu za 11. jul 2008. godine, održala javnu raspravu u odsustvu tužioca i njegovog punomoćnika na kojoj su saslušana dva svedoka i pročitana tužiočeva pisana odbrana od 23. maja 2008. godine; da je rešenjem v.d. direktora tužene 3404/JB od 18. jula 2008. godine tužilac oglašen krivim za izvršenu težu povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret i izrečena mu je disciplinska mera prestanak radnog odnosa, jer je utvrđeno da je tužilac predmetnom porukom, pretnjom da će napasti fizički integritet v.d. direktora škole i saslušanih svedoka, ugrozio sigurnost tih lica i učenika škole; da je odlukom Školskog odbora od 6. avgusta 2008. godine odbijen tužiočev prigovor protiv ovog rešenja, nakon čega je v.d. direktora škole istoga dana doneo rešenje 3438/PS kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu; da je tužiočev prigovor protiv rešenja v.d. direktora od 6. avgusta 2008. godine odbijen odlukom Školskog odbora od 3. septembra 2008. godine. Po oceni prvostepenog suda, tužiocu u predmetnom disciplinskom postupku nije bilo uskraćeno pravo na odbranu, s obzirom na to da se podneskom od 23. maja 2008. godine izjasnio o povredi koja mu je stavljena na teret. Pored toga, sud je, polazeći od načela hitnosti disciplinskog postupka i rokova propisanih za njegovo vođenje, pravilnim ocenio zaključak disciplinskog organa tužene da je tužilac nedolaskom na raspravu zakazanu za 11. jul 2008. godine imao nameru da odugovlači postupak što predstavlja zloupotrebu prava na odbranu.

Osporenom presudom Gž1. 5038/10 od 10. novembra 2010. godine Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio navedenu prvostepenu presudu. Taj sud je, pozivajući se na odredbe člana 15. st. 4. i 5. Pravilnika tužene o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih od 28. decembra 2007. godine, kojima je propisano da zaposleni mora biti saslušan pred disciplinskim organom, osim ako se bez opravdanih razloga ne odazove na uredno dostavljen poziv i da se zaposlenom ne može uskratiti pravo na odbranu, ocenio da je 11. jula 2008. godine prestala obaveza disciplinskog organa tužene da sasluša tužioca, jer tužilac, iako uredno pozvan, nije došao na raspravu koja je bila zakazana za taj datum.

Vrhovni kasacioni sud je, prihvatajući u svemu razloge nižestepenih sudova o neosnovanosti navoda o povredi prava na odbranu, osporenom presudom Rev2. 234/11 od 1. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude, dodatno istakavši da je tužena 18. jula 2008. godine održala usmenu raspravu u odsustvu uredno pozvanog tužioca.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u zapisnik sa usmene rasprave o utvrđivanju disciplinske odgovornosti M. S . od 18. jula 2008. godine utvrdio da je istoga dana v.d. direktor tužene doneo zaključak o stavljanju van snage odluke o održavanju usmene rasprave zakazane za 8. avgust 2008. godine, sa obrazloženjem da je imenovanom data mogućnost za odbranu na usmenim ročištima koja su bila zakazana 11. i 30. jun i 11. jul 2008. godine. Istim zaključkom odlučeno je da se usmena rasprava sprovede 18. jula 2008. godine u odsustvu zaposlenog "jer očigledno izbegava vođenje disciplinskog postupka a preti opasnost od daljeg odlaganja zbog mogućnosti zastarevanja vođenja disciplinskog postupka."

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na naveden u odredb u Ustava.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 i 101/05), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da direktor ustanove pokreće, vodi, donosi odluku i izriče meru u disciplinskom postupku protiv zaposlenog, u skladu sa zakonom (član 129.); da teže povrede radnih obaveza zaposlenog u ustanovi, osim povreda propisanih zakonom, jesu ugrožavanje ili povređivanje fizičkog ili psihičkog integriteta deteta, odnosno učenika (fizičko kažnjavanje, moralno, seksualno ili na drugi način učinjeno zlostavljanje) (član 131. stav 1. tačka 2)).

5. Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj oceni sudova da mu u disciplinskom postupku nije povređeno pravo na odbranu time što mu nije data mogućnost da se izjasni o dokazima sa održane rasprave, na koju nije ni pozvan, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u presudi Vanjak protiv Hrvatske, od 14. januara 2010. godine istakao da se, bez obzira na to da li je reč o građanskom, krivičnom ili disciplinskom postupku mora poštovati pravo na kontradiktornost postupka, što podrazumeva da se strankama u sudskom postupku omogući da se upoznaju i izjasne o svim navodima i dokazima suprotne strane, kako bi mogle uticati na odluku suda. Dalje, Ustavni sud podseća i na stav ESLjP u pogledu garancija prava na "jednakost oružja" kao elementa prava na pravično suđenje, prema kome se suprotnoj strani ne sme pružiti povlašćena mogućnost da iznosi svoje stavove, kao što je pravo da se bude na sudu onda kada druga strana nije prisutna (videti presudu Borgers protiv Belgije od 30. oktobra 1991. godine, st. 24. do 29). Na izloženo se nadovezuje i stav ESLjP prema kome se, u kontekstu krivičnog postupka, svi dokazi po pravilu moraju izvesti u prisustvu okrivljenog na javnoj raspravi u cilju poštovanja prava na kontradiktoran postupak što znači da se okrivljenom mora pružiti mogućnost da se suoči sa svedokom i ispituje svedok koji svedoči protiv njega (videti presudu Isgrò protiv Italije, od 19. februara 1991. godine).

Budući da je u predmetnom parničnom postupku u kome su donete odluke koje su predmet osporavanja ustavnom žalbom, prethodilo vođenje disciplinskog postupka protiv podnosioca, Ustavni sud nalazi da se napred izneti stavovi mogu primeniti na konkretan slučaj, imajući u vidu nadležnost parničnog suda u radnim sporovima - odlučivanje o zakonitosti akta poslodavca o pojedinačnom pravu, obavezi ili odgovornosti zaposlenog.

Ustavni sud konstatuje da je u postupku pred prvostepenim sudom, pored ostalog, utvrđeno da je, nakon što je disciplinski organ tužene 18. jula 2008. godine saznao da su podnosilac i njegov punomoćnik bili uredno pozvani na prethodno zakzanu raspravu za 11. jul 2008. godine, na koju nisu došli, istoga dana održao usmenu raspravu na kojoj su izvođeni pismeni dokazi i saslušani svedoci u odsustvu podnosioca i njegovog punomoćnika. Pri tome, obrazloženje prvostepene presude se u ovom delu, uz pozivanje na hitnost disciplinskog postupka i kratke rokove za njegovo vođenje, svodi samo na potvrđivanje stava disciplinskog organa tužene o zloupotrebi prava na odbranu i nameri podnosioca da odugovlači postupak. Drugostepeni sud je, citirajući odredbu člana 15. stav 4. Pravilnika tužene o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih, dodatno zaključio da je 11. jula 2008. godine, kada podnosilac i njegov punomoćnik, iako uredno pozvani, nisu došli na usmenu raspravu, prestala obaveza disciplinskog organa da sasluša podnosioca, smatrajući da nije povređeno njegovo pravo na odbranu s obzirom na činjenicu da se podnosilac pismeno izjasnio na akt o pokretanju postupka. Prednje ocene nižestepenih sudova prihvata i revizijski sud, dodatno ističući da je podnosilac bio uredno pozvan na raspravu zakazanu za 18. jul 2008. godine.

Polazeći od razloga na kojima su zasnovane osporene presude, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 15. stav 4. Pravilnika tužene o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih propisano da zaposleni mora biti saslušan pred disciplinskim organom, osim ako se bez opravdanog razloga ne odazove na uredno dostavljen poziv. U konkretnom slučaju, iz sadržine zapisnika sa usmene rasprave o utvrđivanju disciplinske odgovornosti podnosioca od 18. jula 2008. godine, na kojoj se zasniva činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, proizlazi da je podnosilac bio uredno pozvan na raspravu zakazanu za 11. jul 2008. godine, a da je disciplinski organ po saznanju za tu činjenicu odlučio da istoga dana - 18. jula, bez pozivanja podnosioca, održi raspravu u njegovom odsustvu zbog mogućnosti nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da je zaključak redovnih sudova o zakonito sprovedenom disciplinskom postupku posledica proizvoljnog tumačenja pomenute odredbe Pravilnika tužene, jer je navedenom odredbom predviđen izuzetak od obaveze disciplinskog organa da sasluša zaposlenog protiv koga se vodi postupak samo u slučaju kada se uredno pozvani zaposleni bez opravdanaog razloga ne odazove pozivu na usmenu raspravu. Dakle, jedna od pretpostavki za primenu navedene odredbe i uopšte održavanje usmene rasprave u odsustvu zaposlenog jeste da je zaposleni uredno pozvan na raspravu, što u konkretnom nije slučaj. U vezi sa navedenim, Ustavni sud smatra neophodnim da primeti da je, iako podnosilac na to ne ukazuje u ustavnoj žalbi, revizijski sud, za razliku od nižestepenih sudova utvrdio da je podnosilac bio uredno pozvan na raspravu od 18. jula 2008. godine. Po nalaženju Ustavnog suda odluka disciplinskog organa da na raspravu ne pozove podnosioca, koje postupanje redovni sudovi u potpunosti prihvataju i ocenjuju zakonitim, dovela je do toga da podnosiocu nije omogućeno da učestvuje u izvođenju dokaza saslušanjem svedoka, odnosno da im postavljanja pitanja i izjasni se na njihove navode, kao i na druge dokaze koji su tom prilikom izvedeni, a na kojima je zasnovana odluka o njegovoj disciplinskoj odgovornosti.

Dalje, Ustavni sud podseća da je slično pitanje razmatrao u svojoj dosadašnjoj praksi. Naime, u Odluci Už-4213/2010 od 10. jula 2013. godine Ustavni sud je ocenio ustavnopravno neprihvatljivim zaključak redovnog suda da nepozivanje lica protiv koga se vodi disciplinski postupak na raspravu na kojoj su saslušani svedoci ne predstavlja propust od uticaja na zakonitost rešenja o izricanju disciplinske mere prestanak radnog odnosa. U pomenutoj Odluci Ustavni sud je istakao da se uvek, a naročito kod vođenja postupka protiv nekog lica za bilo koje kažnjivo delo, mora imati u vidu da se unapred propisanom procedurom upravo štite suštinske (meritorne) vrednosti koje jedno društvo prepoznaje i promoviše, te da se do pravične odluke o nečijem pravu, obavezi ili odgovornosti, u njenom materijalnopravnom smislu, može doći isključivo kroz poštovanje proklamovanih procesnih garancija u određenom postupku. Stoga je, u konkretnom slučaju, pozivanje redovnih sudova na načelo hitnosti vođenja disciplinskog postupka ustavnopravno neprihvatljivo, jer zahtevana hitnost ne sme biti nauštrb osnovnih procesnih prava lica protiv kog a se vodi disciplinski postupak.

Kako u konkretnom radnom sporu, zbog proizvoljnog tumačenja merodavnog materijalnog prava, nije otklonjena navedena procesna nezakonitost učinjena u prethodno vođenom disciplinskom postupku, a koja je za posledicu imala povredu podnosiočevog prava na kontradiktoran postupak, Ustavni sud je ocenio da je dovedena u sumnju pravičnost celine postupka pred redovnim sudovima, čime je, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja posledica učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 234/11 od 1. februara 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac izjavi o protiv drugostepene presude.

7. Imajući u vidu da je podnosilac imao i iskoristio pravo na izjavljivanje kako redovnog, tako i vanrednog pravnog sredstva, te da ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. Ustava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Pri razmatranju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, po lazeći od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosi oca na pravično suđenje i da je revizijskom sudu naloženo ponavljanje postupka po reviziji podnosioca protiv osporen e drugostepene presude, odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke , nalazeći da samo utvrđivanje povrede ustavnog prava predstavlja dovoljnu satisfakciju, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog uskraćivanja prava na odbranu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti