Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje svojine koji traje preko 13 godina. Utvrđeni su dugi periodi neaktivnosti i neefikasnog postupanja prvostepenog suda, što je neopravdano odugovlačilo postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Zeljuga iz Starih Banovaca, na osnovu odredaba člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. aprila 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Žarka Zeljuga i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 592/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Zeljug iz Starih Banovaca podneo je 3. aprila 2008. godine Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu, koja je dopunjena i uređena podneskom od 29. maja 2008. godine. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i to u parničnom postupku koji se od 1995. godine vodi pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 592/08 (raniji broj P. 82/06). Podnosilac ustavne žalbe navodi da je nedopustivo da sudski postupci traju ovoliko dugo i da se "pretvaraju u zatvoreni krug nemoći i bezakonja".

2. Ustavni sud je dopisima od 12. juna i od 25. decembra 2008. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik Republike Srbije", 24/08 i 27/08), tražio od Opštinskog suda u Staroj Pazovi dostavljanje na uvid spisa predmeta P. br. 82/06. Spisi predmeta, pod novim brojem P. 592/08, dostavljeni su Ustavnom sudu 29. januara 2009. godine.

3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 592/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnosilac ustavne žalbe Žarko Zeljug, rođen 1926. godine, podneo je 18. decembra 1995. godine tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tuženog Zdravka Korolije iz Starih Banovaca, sa zahtevom da sud donese presudu kojom će se utvrditi da je tužilac vlasnik nepokretnosti upisanih z.k.ul.br.1218 K.O. Stari Banovci, parcela broj 600/1 - oranica Trifunov bunar u površini od 1 ha 56 a i 68 m² i da se shodno tome obaveže tuženi da izda tužiocu valjanu ispravu za zemljišno-knjižni prenos vlasništva na ovoj nepokretnosti, a u suprotnom će ovakvu ispravu zameniti doneta presuda. Tuženi je podneskom od 26. decembra 1997. godine dao odgovor na tužbu i istovremeno podneo protivtužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, tražeći da se utvrdi da je on vlasnik opisane nepokretnosti i da se tužilac obaveže da trpi upis prava svojine na ime tuženog u katastarskim knjigama u opštini Stara Pazova.
Opštinski sud u Staroj Pazovi je, do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari, zakazao ukupno deset ročišta za glavnu raspravu (26. decembra 1997. godine, 7. oktobra 1998. godine, 22. oktobra 1998. godine, 4. februar 1999. godine, 3. marta 1999. godine, 5. aprila 1999. godine, 7. maja 1999. godine, 27. maja 1999. godine, 14. juna 1999. godine i 21. jula 1999. godine), od kojih je sedam održano i na kojima je sproveden dokazni postupak geodetskim veštačenjem, saslušanjem veštaka, saslušanjem pet svedoka i tužioca-protivtuženog u svojstvu parnične stranke, te uvidom u združene spise i pismene dokaze. Dva ročišta nisu održana iz razloga sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno nije održano zbog bolesti veštaka.
Nakon postupka koji je trajao tri godine i sedam meseci, Opštinski sud u Staroj Pazovi je presudom br. P. 819/95 od 21. jula 1999. godine, u stavu jedan izreke u celini odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok je u stavu dva izreke usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Pismeni otpravak navedene presude punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je primio 4. avgusta 1999. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene presude izjavio žalbu 18. avgusta 1999. godine. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je, po prijemu spisa predmeta prvostepenog suda 19. novembra 1999. godine, presudom br. Gž. 1497/99 od 21. decembra 2000. godine, žalbu delimično usvojio a delimično odbio, tako što je prvostepenu presudu u odbijajućem delu iz prvog stava izreke potvrdio, dok je istu u usvajajućem delu iz drugog stava izreke ukinuo i protivtužbu odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju navedene drugostepene presude, u delu koji se odnosi na delimično usvajanje žalbe kao osnovane, navedeno je da je prvostepeni sud prenebregao činjenicu da je protivtužbenim zahtevom traženo utvrđivanje vlasništva u posedovnim katastarskim knjigama, što je u suprotnosti sa odredbom člana 187. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da se u navedenim knjigama vodi samo evidencija o posedu, a ne i upis prava svojine na nepokretnostima, što je u nadležnosti zemljišno-knjižnih odeljenja sudova.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju 15. februara 2001. godine. Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2866/01 od 27. marta 2002. godine ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, zbog pogrešne primene materijalnog prava, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu. Vrhovni sud je pri tome naložio prvostepenom sudu da utvrdi da li je tužilac razmenom nepokretnosti 1953. godine i stupanjem u posed iste stekao pravo svojine na spornoj parceli, i po kom pravnom osnovu (na osnovu valjanog ugovora, održajem), a tuženi to pravo izgubio. Ukoliko je tužilac stekao pravo svojine na spornoj parceli, tada je trebalo primenom odredbe člana 4. stav 2. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti utvrditi i oceniti da li je tuženi mogao steći pravo svojine na spornoj parceli zaključenim ugovorom o razmeni iz 1992. godine i da li je tužilac na osnovu takvog ugovora izgubio pravo svojine. Pismeni otpravak rešenja Vrhovnog suda Srbije punomoćnici parničnih stranaka su primili 30. oktobra 2002. godine.
Predmet se, nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak, od 24. septembra 2002. godine vodio pod br. P. 560/02. U ponovnom postupku zakazano je 8 ročišta za glavnu raspravu (17. maja 2004. godine, 1. jula 2004. godine, 3. decembra 2004. godine, 25. januara 2005. godine, 3. jula 2005. godine, 8. juna 2006. godine, 7. septembra 2006. godine i 17. maja 2007. godine) od kojih je sedam održano i na kojima je sproveden dokazni postupak dopunskim saslušanjem veštaka, novih svedoka i ponovnim saslušanjem tužioca-protivtuženog u svojstvu parnične stranke, te uvidom u pismenu dokumentaciju. Zbog smrti tuženog-protivtužioca Zdravka Korolije, ročište zakazano za 3. jul 2005. godine nije održano, što je istovremeno bio i razlog za prekid postupka, koji je nastavljen rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi pod novim br. P. 82/06 od 6. aprila 2006. godine, kada su parnicu kao tuženi-protivtužioci preuzeli zakonski naslednici Branislav i Boško Korolija. Takođe, u ovom delu postupka Opštinski sud je rešenjem P. 82/06 od 28. novembra 2006. godine odredio privremenu meru zabrane opterećenja i otuđenja spornih parcela u odnosu na tužene-protivtužioce, kao novoupisane zemljišnoknjižne vlasnike, a koje rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici br. Gž. 597/07 od 8. marta 2007. godine.
Opštinski sud u Staroj Pazovi je svojom drugom presudom P. 82/06 od 17. maja 2007. godine, u stavu jedan izreke opet odbio u celini tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok je u stavu dva presude odbacio protivtužbu kao nedozvoljenu. Presuda je doneta nakon ponovnog postupka koji je trajao četiri godine i osam meseci.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv označene presude izjavio žalbu 14. juna 2007. godine. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1584/07 od 14.oktobra 2008. godine usvojio žalbu kao osnovanu, te je presudu prvostepenog suda ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije postupio po nalozima iz ranijeg revizijskog rešenja Vrhovnog suda Srbije.
Predmet se nakon drugog vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje vodi pod oznakom P. 592/08 i do dana dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu od strane Opštinskog suda u Staroj Pazovi, zakazano je jedno ročište (15. decembar 2008. godine) koje je održano i na njemu je određeno pribavljanje novih pismenih dokaza, a naredno ročište je zakazano za 25. februar 2009. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90,27/90,35/91, "Službeni list SFRJ," br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002 ) kojim je bilo propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/2004) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2).
Prema odredbama člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/2005), pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1.), kao i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 18 decembra 1995. godine kada je tužba podneta nadležnom sudu na čijem području se sporna nepokretnost nalazi.
Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 12 godina i 3 meseca, kao i da se postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom, sada već više od 13 godina, bez donete odluke o postavljenom tužbenom zahtevu.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je bez sumnje relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, na osnovu celokupne dokumentacije koju je imao na raspolaganju, uzeo u obzir da parnice u kojima je predmet spora svojina na parcelama obradivog poljoprivrednog zemljišta koje su svojevremeno, pre Drugog svetskog rata, bile u sastavu porodičnih zadruga, potom seljačkih radnih zadruga, zatim predmet podele zemlje individualnim vlasnicima po ukidanju seljačkih zadruga u okviru tzv. agrarnog maksimuma, uz sve promene nastale komasacijom, preparcelacijom, delimičnom eksproprijacijom i na osnovu drugih odluka državnih organa, nesumnjivo spadaju u složenije sudske predmete u materijalno – pravnom smislu. Takođe, zbog čestih problema sa pribavljanjem istorijske dokumentacije iz arhivske građe, parnice ove vrste nisu uvek jednostavne ni sa procesnog aspekta. Međutim, nakon donošenja u predmetnoj parnici rešenja Vrhovnog suda Srbije iz marta 2002. godine, u kome su dati jasni i precizni nalozi koje činjenice treba utvrditi u ponovnom postupku i kakav uticaj takvo utvrđenje treba da ima na donošenje odluke o postavljenom svojinskom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, ne mogu se naći opravdani razlozi zbog čega ova parnica, sedam godina kasnije, još uvek nije presuđena ni u prvom stepenu.
Podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u parničnom postupku nije prouzrokavao neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavao blagovremeno i uredno. Punomoćnik podnosioca je u svojim podnescima i usmeno na ročištu ukazivao Opštinskom sudu na dugo trajanje parnice i u skladu s tim je predlagao postupanje suda shodno nalozima koji su sadržani u ukidajućem revizijskom rešenju Vrhovnog suda Srbije, kao i brže zaključenje glavne rasprave. Postupanje podnosioca ustavne žalbe se ne može dovesti u vezu sa prekoračenjem roka koji se smatra razumnim, jer je tokom parnice samo koristio ona procesna sredstva koja mu stoje na raspolaganju u zastupanju svojih interesa i zakonom zaštićenih prava.
Pravo podnosioca ustavne žalbe na utvrđenje prava svojine na spornoj parceli, za njega svakako ima izuzetan značaj. Nema nikakve sumnje da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi sa pravom svojine na nepokretnosti, pogotovo kad je reč o obradivom poljoprivrednom zemljištu, od velike važnosti za svakog zemljoradnika, a naročito za podnosioca ustavne žalbe koji ima 83 godine i legitiman interes da za života ostvari sudsko razrešenje spora oko svoje potencijalne imovine.
Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u predmetnoj parnici, zasnovana na praksi ovog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku i to naročito radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi. Radnje nečinjenja u konkretnom predmetu sastoje se u povremenoj pasivnosti i nedelotvornom postupanju suda. Za vremenski period od dve godine koji je protekao od 18. decembra 1995. godine, kada je podneta tužba, do 26. decembra 1997. godine, kada je održano prvo ročište za glavnu raspravu, teret odgovornosti se može pripisati isključivo Opštinskom sudu. Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je utvrdio da nisu postojale proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi, koji bi eventualno opravdali ovako kasno zakazivanje prvog ročišta za glavnu raspravu nakon podnošenja tužbe. Za period neaktivnosti od 20 meseci koji je protekao od 24. septembra 2002. godine, kada je prvostepeni sud primio ukidajuće rešenje Vrhovnog suda Srbije, pa do 17. maja 2004. godine, kada je održano naredno ročište za glavnu raspravu, Opštinski sud nije izneo nijednu činjenicu, niti argument, kojim bi opravdao nepostupanje u ovoj fazi postupka. Iako u parničnom postupku procesna inicijativa leži na strankama, sudovi su ti koji su obavezni da obezbede dovoljno ekspeditivan napredak u suđenju, te je shodno tome Opštinski sud bio dužan da nakon prijema rešenja Vrhovnog suda sprovede redovnu sudsku aktivnost, odnosno da u što kraćem vremenskom periodu zakaže ročište ili da se u tom periodu aktivno bavi predmetom u smislu pribavljanja dokaza i utvrđivanja činjenica od značaja za izvršavanje naloga sadržanih u rešenju Vrhovnog suda Srbije, kako bi se obezbedili uslovi za efikasno presuđenje. Nedelotvorno postupanje Opštinskog suda ogleda se i u neizvršenju jasnih i preciznih naloga sadržanih u navedenom rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev. 2866/01 od 27. marta 2002. godine, koji su za nižestepene studove obavezujući. Nepostupanje po nalozima Vrhovnog suda Srbije imalo je za posledicu da Okružni sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem Gž. 1584/07 od 14. oktobra 2008. godine ukine drugu donesenu prvostepenu presudu i da se predmet još jednom vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, što je direktno uticalo na dodatno neopravdano produženje postupka, za koji je trenutno neizvesno kada će biti pravnosnažno okončan. Takođe, procesne odluke Opštinskog suda o određivanju i izvođenju dokaza, koje nisu imale za cilj izvršavanje naloga Vrhovnog suda Srbije, po oceni Ustavnog suda, pokazuju se proizvoljnim i nedelotvornim, što je takođe dovelo do nepotrebnog kašnjenja u odvijanju parničnog postupka. Dugom trajanju parnice doprinela su nesumnjivo i kašnjenja u postupanju od strane Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, kome je u oba žalbena postupka bilo potrebno po više od godinu dana da donese drugostepenu odluku.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u parničnom predmetu P. 592/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ( "Službeni glasnik Republike Srbije", br. 109/07), ustavnu žalbu usvojio i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Istovremeno je naloženo nadležnim sudovima da, kao način otklanjanja štetnih posledica, preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku, naročito imajući u vidu odmaklu životnu dob podnosioca.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić