Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici koja je trajala preko 11 godina. Glavni uzrok odugovlačenja je neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Deo žalbe o meritumu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miluna Lazića, Stojane Kirov i Doste Kocić, svih iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miluna Lazića, Stojane Kirov i Doste Kocić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Sekretarijatom za finansije gradske uprave grada Niša u predmetu 463-37559/62-04, a sada se vodi pred Upravom za imovinu grada Niša u predmetu 463-190/2007-04, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim organima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milun Lazić, Stojana Kirov i Dosta Kocić, svi iz Niša, podneli su 26. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, u postupku navedenom u izreci.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su p odnosioci 22. septembra 2004. godine nadležnom organu podneli zahtev za poništaj rešenja o izuzimanju građevinskog zemljišta i vraćanje istog ranijim vlasnicima zbog neprivođenja nameni zbog koje je zemljište izuzeto ; da je prvostepeni organ završio ispitni postupak u maju 2006. godine, ali rešenje nije done o, zbog čega su podnosioci nadležnom ministarstvu podneli žalbu zbog „ćutanja uprave“, a potom i tužbu Vrhovnom sudu Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe dalje navode: da je Ministarstvo finansija 7. decembra 2007. godine donelo rešenje kojim je prvostepenom organu naložilo da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja odluči o zahtevu, zbog čega je V rhovni sud Srbije presudom U. 8008/07 od 17. decembra 2008. godine odbio njihovu tužbu podnetu zbog „ćutanja uprave“; da su 4. juna 2008. godine ponovo izjavili žalbu zbog nedonošenja rešenja o zahtevu za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta, ali da o njihovom zahtevu nije odlučeno do podnošenja ustavne žalbe.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi da je postupanjem nadležnih upravnih i sudskih organa povređeno pravo podnosilaca na odlučivanje o zahtevu u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta broj 463-190/2007-04 Uprave za imovinu grada Niša i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Milun Lazić, Stojana Kirov, Dosta Kocić (ovde podnosioci ustavne žalbe) i L.V. podneli su 22. septembra 2004. godine Sekretarijatu za finansije Uprave grada Niša zahtev za poništaj dopunskog rešenja Narodnog odbora opštine Niš broj 37559/62 od 5. jula 1963. godine o izuzimanju k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj od ranijih vlasnika V. L. i A.L, radi izgradnje Novog groblja. Zaključkom Skupštine opštine Niš od 28. decembra 1967. godine predmetna k.p. data je na korišćenje i upravljanje preduzeću „Lipa“ iz Niša, a na osnovu sporazuma o naknadi zaključenog 1992. godine korisnik je postao Kazneno-popravni zavod u Nišu.

Zaključkom prvostepenog organa od 21. oktobra 2005. godine određeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke, radi utvrđivanja stepena izgrađenosti i privođenja nameni k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj. Veštačenje je izvršeno 11. novembra 2005. godine, a dopuna veštačenja 7. februara 2006. godine. U nalazu i mišljenju veštaka je navedeno da ne postoji nikakav stepen izgrađenosti predmetne k.p, da je Novo groblje izgrađeno na drugoj lokaciji, a da je Regulacionim planom iz 2000. godine Niš-Bubanj planirana izgradnja crkve i parking prostora na predmetnoj katastarskoj parceli.

Rasprave u ovom predmetu održane su 11. novembra i 21. decembra 2005. godine, 7. februara i 8. juna 2006. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 1. marta 2007. godine podneli žalbu Ministarstvu finansija zbog neodlučivanja o njihovom zahtevu, sa predlogom da se donese rešenje kojim se ukida pravo korišćenja predmetne k.p. sadašnjim korisnicima i dozvoljava upis u javnim knjigama prava vlasništva na toj k.p. podnosiocima kao pravnim sledbenicima ranijih sopstvenika, u određenim udelima.

Rešenjem Uprave za imovinu grada Niša broj 463-190/2007-04 od 7. aprila 2008. godine utvrđen je prestanak prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj svojini na k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj, površine 10391m2, od koje su parcelacijom nastale k.p. 7191/36, 7191/35, 7191/16 i 7191/7, preduzeću „Lipa“, čiji je pravni sledbenik JKP „Mediana“, kome je rešenjem od 10. januara 1968. godine dato na besplatno trajno korišćenje i upravljanje navedeno zemljište radi izgradnje Novog groblja. Prestanak prava korišćenja utvrđen je zbog neprivođenja nameni utvrđenoj planskim aktom i izmene planske dokumentacije, kojom je bitno promenjena namena zemljišta, na osnovu člana 86. st. 5. i 6. Zakona o planiranju i izgradnji. Istim rešenjem je određeno da raniji korisnik ima pravo na povraćaj sredstava uloženih u pripremanje zemljišta za izgradnju u iznosu koji će biti utvrđen po pravnosnažnosti rešenja.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sekt or za imovinsko pravne poslove rešenja broj 463-02-788/ 2006-07 od 7. decembra 2007. godine, naloženo je Odse ku za imovinsko pravne poslove Uprave za imovinu grada Niša, da u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja, odluči o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe i L.V. u predmetu koji se pred tim organom vodi pod brojem 463-37559/62. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je a ktom od 10. januara 2007. godine prvostepeni organ obavestio m inistarstvo o razlozima zbog kojih rešenje nije doneto u zakonom propisanom roku. Polazeći od toga da je 9. marta i 7. septembra 2007. godine ministarstvo ponovo tražilo od prvostepenog organa obaveštenje o toku postupka i razlozima za nedonošenje rešenja, što prvostepeni organ nije učinio, doneta je odluka kao u dispozitivu ovog rešenja.

Vrhovni sud Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2008. godine, doneo je presudu U. 8008/07 kojom se odbija tužba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv Ministarstva finansija radi poništaja rešenja br. 463-02-788/ 2006-07 od 7. decembra 2007. godine. S obzirom na to da je u toku upravnog spora doneto rešenje kojim se nalaže prvostepenom organu da u roku od 30 d ana od dana prijema tog rešenja odluči o zahtevu stranaka, a da su podnosioci proširili tužbu i na novodoneto rešenje , taj sud je ocenio da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosilaca i da je pravilan nalog tužen og dat prvostepenom organu.

Podnosioci ustavne žalbe su 4. juna 2008. godine ponovo podneli žalbu Ministarstvu finansija zbog neodlučivanja o njihovom zahtevu. Uprava za imovinu je 26. juna 2008. godine, na zahtev Ministarstva finansija, odgovorila da je doneto rešenje broj 463-190/2007-04 od 7. aprila 2008. godine, da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 5. juna 2008. godine i da je u toku postupak sprovođenja istog u javnim knjigama.

Rešenjem Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša broj 463-190/2007-04 od 19. decembra 2008. godine utvrđen je prestanak prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, i to na k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj, površine 10391m2 (od koje su parcelacijom nastale druge k.p.) Kazneno-popravnom zavodu u Nišu, zbog izmene planske dokumentacije, kojom je bitno promenjena namena zemljišta. Istim rešenjem je određeno da će se imovinskopravni odnosi između korisnika nepokretnosti u slučaju spora rešavati u posebnom postupku pred redovnim sudom, nakon pravnosnažnosti rešenja. Kako pravni osnov za donošenje rešenja navedene su odredbe člana 86. st. 5. i 8. Zakona o planiranju i izgradnji.

Rešenjem Ministarstva finansija 07 broj 463-02-00042/09 od 14. avgusta 2009. godine odbijena je žalba Republičkog javnog pravobranilaštva – Odeljenje u Nišu izjavljena protiv rešenja Uprave za imovinu grada Niša broj 463-190/2007-04 od 7. aprila 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da prestanak prava korišćenja nastupa po samom zakonu i da je utvrđujućeg karaktera, pa neučestvovanje Republičkog javnog pravobranilaštva nije od uticaja na odluku u ovoj upravnoj stvari.

Upravni sud je 20. januara 2011. godine doneo rešenje U. 11737/10, kojim je odbacio tužbu Republičkog javnog pravobranilaštva – Odeljenje u Nišu izjavljenu protiv rešenja Ministarstva finansija 07 broj 463-02-00042/09 od 29. jula 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju rešenja naveo da tužilac uz tužbu nije dostavio rešenje koje je tužbom osporio, pa mu je naloženo da to učini, nakon čega je tužilac obavestio sud da je u predmetu broj 463-02-00042/09 doneto rešenje 14. avgusta 2009. godine, koje je u prilogu dostavio. Polazeći od toga da se rešenje koje je tužbom osporeno u pogledu datuma donošenja razlikuje od rešenja koje je dostavljeno, a da tužilac nije otklonio nedostatke u tužbi, taj sud je tužbu odbacio kao neurednu, saglasno članu 27. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Niš broj 952-01-277/2011 od 16. maja 2012. godine dozvoljen je upis prava javne svojine na k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj, površine 10391m2 u korist grada Niša, na kojoj je dosadašnji korisnik bio Kazneno-popravni zavod u Nišu.

Uprava za imovinu grada Niša je 31. jula 2012. godine uputila dopis Gradskom javnog pravobranilaštvu u Nišu, u kome je navela da su na osnovu pravnosnažnog rešenja broj 463-190/2007-04 od 19. decembra 2008. godine sprovedene promene u javnim knjigama i da je potrebno da se pravobranilaštvo izjasni o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe „za poništaj rešenja Narodnog odbora opštine Niš broj 37559/62 od 9. decembra 2005. godine“.

Na predlog Gradskog javnog pravobranilaštva u Nišu 18. septembra 2012. godine obavljen je uviđaj na licu mesta i konstatovano da je predmetna k.p. prazna i neizgrađena.

Uprava za imovinu grada Niša je 10. decembra 2012. godine uputila dopis Gradskom javnom pravobranilaštvu u Nišu, u kome je navela da k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj nije obuhvaćena Odlukom grada Niša za javno građevinsko zemljište i da je ranijim vlasnicima određena naknada za izuzetu nepokretnost.

Gradsko javno pravobranilaštvo u Nišu je 20. decembra 2012. godine Upravi za imovinu grada Niša dostavilo odgovor u kome je navedeno da su u postupku parcelacije k.p. 7191/7, KO Niš-Bubanj nastale parcele na kojima je planirana izgradnja saobraćajnice i parking prostora i da shodno članu 22. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ne postoje zakonski uslovi za poništaj rešenja u odnosu na k.p. 7191/16 i 7191/35, jer je navedenom odredbom predviđeno da se ne vraća građevinsko zemljište na kome je planskim dokumentom važećim na dan stupanja na snagu tog zakona predviđena izgradnja objekta javne namene.

Rešenjem Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša broj 463-190/2007-04 od 14. januara 2013. godine usvojen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe i L.V, kao pravnih sledbenika ranijih vlasnika i poništeno dopunsko rešenje Narodnog odbora opštine Niš broj 37559/62 od 5. jula 1963. godine u odnosu na k.p. 7191/36, 7191/35, 7191/16 i 7191/7, KO Niš-Bubanj, nastalih od k.p. 7191/7 usled regulacije, koja je izuzeta iz poseda ranijih vlasnika nacionalizovanog građevinskog zemljišta u korist Narodnog odbora opštine Niš, radi izgradnje Novog groblja. Prvostepeni organ je usvojio zahtev podnosilaca zbog toga što izuzeto zemljište nije privedeno planiranoj nameni u zakonskom roku i odredio da će nakon pravnosnažnosti ovog rešenja, u posebnom postupku pred tim organom ili sudom, biti utvrđena visina naknade koju su podnosioci zahteva dužni da uplate na račun grada Niša, na osnovu primljene naknade.

Gradsko javno pravobranilaštvo je 5. februara 2013. godine Ministarstvu finansija izjavilo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja. O podnetoj žalbi nije odlučeno do 8. maja 2013. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208.);

Odredbama člana 236. stav 1. navedenog zakona propisano je da će, ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2.), drugostepeni organ tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, a ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta. Saglasno stavu 2. ovog člana Zakona, a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar. Izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar i t akvo rešenje je konačno.

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni list SRJ“', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.).

Odredbama člana 30. navedenog zakona bilo je propisano: da ako organ za vreme sudskog postupka u slučaju iz člana 24. ovog zakona naknadno donese upravni akt, taj će organ, pored tužioca, istovremeno izvestiti i sud pred kojim je spor pokrenut (stav 1.); da će u tom slučaju sud pozvati tužioca da u roku od 15 dana izjavi da li je naknadno donesenim aktom zadovoljan ili ostaje pri tužbi i u kom obimu, odnosno da l i tužbu proširuje i na novi akt (stav 2.); da će, a ko tužilac izjavi da novim aktom nije zadovoljan, sud nastaviti postupak (stav 4.).

Odredbama člana 86. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), u tekstu koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta, bilo je propisano: da pravnim licima koja su, na osnovu odluke nadležnog organa, postala korisnici građevinskog zemljišta u državnoj svojini, koje nije privedeno nameni do dana stupanja na snagu ovog zakona, prestaje pravo korišćenja ako je izmenom planske dokumentacije bitno promenjena namena zemljišta (stav 5.); da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 7.); da r ešenje o prestanku prava korišćenja zemljišta u slučaju iz st. 1, 2, 3. i 5. ovog člana donosi nadležna opštinska, odnosno gradska uprava (stav 8.) .

Saglasno članu 176. Zakona, ovaj zakon je stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije “ od 20. aprila 2003. godine.

Članom 218. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12 i 50 /13 2013 – Odluka US), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, propisano je da će se rešavanje zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnog suda u postupku odlučivanja o njihovom zahtevu za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je najpre k onstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je postupak odlučivanja o zahtevu za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda započeo 22. septembra 2004. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe postupak trajao šest godina i da predmetna upravna stvar još nije pravnosnažno rešena.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja , te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li podnosioci ustavne žalbe imaju svojstvo ranijeg sopstvenika, odnosno zakonskog naslednika ranijeg sopstvenika na izuzetom zemljištu, te da li je korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto prive o nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku propisanom zakonom.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da oni imaju značajan materijalni interes da nadležni organ odluči o osnovanosti njihovog zahteva.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio:

- da je dokaz veštačenjem u ovom predmetu izveden 21. oktobra 2005. godine, a da su dopunski nalaz i mišljenje dati 7. februara 2006. godine; - da su rasprave u ovom predmetu održane 11. novembra i 21. decembra 2005. godine, 7. februara i 8. juna 2006. godine;

- da je drugostepenim rešenjem od 7. decembra 2007. godine naloženo prvostepenom organu da odluči o zahtevu u roku od 30 dana, nakon što je u toku 2007. godine tri puta traženo od tog organa obaveštenje o toku postupka i razlozima za nedonošenje rešenja;

- da prvostepenim rešenjem od 7. aprila 2008. godine nije odlučeno o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe, već je u postupku sprovedenom po službenoj dužnosti utvrđen prestanak prava korišćenja na predmetnom građevinskom zemljištu pravnom licu koje je ranije bilo korisnik tog zemljišta, a isto rešenje u odnosu na kasnijeg korisnika doneto je 19. decembra 2008. godine;

- da je tužba u upravnom sporu, koji su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli zbog „ćutanja uprave“, odbijena presudom od 17. decembra 2008. godine, iako do okončanja upravnog spora nije odlučeno o zahtevu podnosilaca;

- da je tek 14. januara 2013. godine prvi put odlučeno o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe i da je rešenje prvostepenog organa kojim je taj zahtev usvojen osporeno žalbom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravnog postupka prevashodno snosi prvostepeni organ koji je o zahtevu podnosilaca odlučio tek 2013. godine, posle više od osam godina od podnošenja zahteva, iako je ispitni postupak okončan u prvoj polovini 2006. godine. Prvostepeni organ je naime, u toku predmetnog postupka utvrđivao činjenice i odlučivao o prestanku prava korišćenja na izuzetom zemljištu pravnim licima koja su faktički, odnosno pravno, bila korisnici predmetnog zemljišta, uprkos tome što su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev da im se kao pravnim sledbenicima ranijih sopstvenika dozvoli upis prava svojine na izuzetom zemljištu. Ovaj sud, takođe, ocenjuje da je drugostepeni organ propustio da u smislu odredaba člana 236. Zakona o opštem upravnom postupku, zatraži da mu prvostepe ni organ dostavi spise predmeta i sam reši upravnu stvar, posebno imajući u vidu da je ispitni postupak bio okončan. Ustavni sud, takođe, nalazi da je i nadležni sud, odbijajući tužbu podnosilaca ustavne žalbe zbog „ćutanja uprave“, propustio da autoritetom sudske vlasti utiče na ubrzanje predmetnog postupka Ustavni sud, naime, ukazuje da su podnosioci ustavne žalbe tužbu podneli zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, koje je moglo biti prekinuto samo rešavanjem upravne stvari od strane prvostepenog ili drugostepenog organa, iz čega sledi da je tužba podnosilaca morala biti usvojena, jer period neodlučivanja o njihovom zahtevu nije prekinut time što je drugostepeni organ naložio prvostepenom organu donošenje odluke o predmetnoj upravnoj stvari.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe delimično doprineli predugom trajanju predmetnog postupka, jer u periodu od četiri godine nisu koristili sredstva za ubrzanje postupka. Ustavni sud je, međutim, imajući u vidu ishod predmetnog upravnog spora pokrenutog zbog „ćutanja uprave“, ocenio da se u konkretnom slučaju od podnosilaca ustavne žalbe nije moglo očekivati da u postupku pred nadležnim ministarstvom i sudom ponovo pokušaju da izdejstvuju donošenje odluke o njihovom zahtevu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Sekretarijatom za finansije gradske uprave grada Niša u predmetu 463-37559/62-04, a sada se vodi pred Upravom za imovinu grada Niša u predmetu 463-190/2007-04, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Kako podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje ove odluke vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca zbog utvrđene povrede prava. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti