Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe kao instancionog zahteva
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu jer podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, od Suda traži da postupa kao instancioni sud. Ocenjeno je da je obrazloženje redovnog suda o predaji nepokretnosti ustavnopravno prihvatljivo i da nije proizvoljno.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3913/2011
28.12.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Kojića iz Obrenovca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Milana Kojića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3876/11 od 6. maja 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milan Kojić iz Obrenovca podneo je 19. avgusta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3876/11 od 6. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi da je sud u osporenoj presudi pogrešno primenio odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i ''bez argumentacije utvrdio'' da je tuženi nesavestan držalac spornog dela katastarske parcele broj 1001/31 KO Obrenovac od 13 m2, te je na opisani način povredio pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Obrenovcu vodio parnični postupak po tužbi J.G. protiv podnosioca ustavne žalbe, radi predaje nepokretnosti.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3876/11 od 6. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.
U obrazloženju osporene presude se navodi: da je presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 147/08 od 27. oktobra 2008. godine, prvim stavom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu preda zauzeti deo katastarske parcele broj 1001/31 KO Obrenovac u površini od 0.00.13 ha koji je opisan u merama i granicama prema skici veštaka geodetske struke od 14. septembra 2008. godine, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac vlasnik katastarske parcele broj 1001/31 površine 0.04.53 ha KO Obrenovac, a tuženi katastarske parcele broj 1001/18 površine 0.04.80 ha KO Obrenovac, koje parcele se međusobno graniče; da su stranke do ovih parcela došle u postupku deobe koji se vodio pod brojem R1. 93/06; da prilikom deobe niko od učesnika poravnanja, pa ni tužilac ni tuženi nisu dobili površinu koja u celini odgovara suvlasničkom udelu koji su imali pre zaključenog poravnanja, već im je pripao manji deo, jer su prilikom deobe imali u vidu i putnu mrežu, odnosno izgradnju saobraćajnice i to preko katastarske parcele 1001/1 KO Obrenovac, pa su im parcele smanjene; da tuženi nije osporio da koristi sporni deo parcele 1001/31, opisan nalazom veštaka; da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je, pozivajući se na odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, usvojio tužbeni zahtev.
4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, zbog pogrešne primene materijalnog prava. U ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet ocene drugostepenog suda. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda traži da u ovoj pravnoj stvari postupa kao instancioni sud.
Apelacioni sud u Beogradu je izneo dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe u obavezi da preda vlasniku nepokretnosti zauzeti deo sporne parcele.
U konkretnom slučaju, stranke su bile suvlasnici nepokretnosti, ali su u postupku deobe pred prvostepenim sudom podelile suvlasničku imovinu i zaključile poravnanje R1. 93/06 od 7. decembra 2006. godine prema kome je tužilac postao vlasnik na spornoj površini te se po tom osnovu uknjižio u zemljišnoj knjizi. Pri tome su stranke preuzele obavezu da jedni drugima omoguće nesmetano pravo svojine na nepokretnostima koje su im pripale nakon deobe. Zaključak drugostepenog suda da je tužilac na opisani način postao vlasnik spornog dela parcele, ustavnopravno je utemeljen, jer je ispunjen uslov iz odredaba člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) koje propisuju da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1.), kao i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2.). Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je obrazložio da prilikom zaključenja poravnanja koje je potpisano bez primedbi, tuženi nije isticao pravo službenosti na spornom delu parcele i ni na koji način nije stavio do znanja da nema drugog prilaza svojoj parceli.
Kako tužilac kao vlasnik, saglasno odredbi člana 3. stav 1. navedenog zakona, ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, ustavnopravno je utemeljen zaključak da tužilac kao vlasnik zemljišta koje nesporno drži podnosilac ustavne žalbe, osnovano zahteva predaju u državinu zauzetog dela označene nepokretnosti. Ovakav zaključak proizlazi iz odredbe člana 37. stav 1. navedenog zakona, prema kojoj vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, što je Apelacioni sud detaljno obrazložio, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Stoga su, sa ustavnopravnog stanovišta, neprihvatljivi navodi podnosioca da je drugostepeni sud ''bez argumentacije utvrdio da je tuženi nesavestan držalac spornog pojasa''.
Konačno, nema mesta isticanju navoda podnosioca prema kojima je Apelacioni sud u Beogradu ''presudio i po nepresuđenom'', imajući u vidu da je sud u osporenoj presudi izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je novopokrenuta parnica tuženog, koja se vodi radi utvrđivanja prava službenosti prolaza spornim pojasom, usmerena na odugovlačenje postupka i onemogućavanje tužioca da zaštiti svoja prava. Ovo sa razloga, jer parnica radi utvrđenja prava službenosti prolaza nije prethodno pitanje za odlučivanje suda u parnici radi predaje zauzetog dela nepokretnosti.
Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud oceni zakonitost osporene presude.
Ocenjujući tvrdnje podnosioca prema kojima se ''u odnosu na njega različito postupalo i odlučivalo povodom iste činjenične i pravne situacije'', Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije pružio dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u konkretnoj situaciji tužiocu dato više prava nego što mu pripada, pa se u ustavnosudskom postupku ove tvrdnje ne mogu sa uspehom isticati.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević
Slični dokumenti
- Už 4775/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu
- Už 5639/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
- Už 5816/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu
- Už 1127/2012: Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu za izuzeto zemljište
- Už 1772/2011: Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava
- Už 3323/2010: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe povodom ugovora o zakupu građevinskog zemljišta
- Už 2943/2011: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje