Sudska praksa

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog procesnih nedostataka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv velikog broja sudskih i tužilačkih akata. Razlozi za odbacivanje su višestruki: neblagovremenost, nedostatak aktivne legitimacije, pobijanje akata donetih pre stupanja na snagu Ustava, kao i osporavanje akata koji ne odlučuju o pravima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jagode Veličković i Slađane Bošković, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Jagode Veličković i Slađane Bošković izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 1727/02 od 5. novembra 2002. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2014/02 od 25. marta 2003. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 243/03 od 2. jula 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 2152/03 od 29. oktobra 2003. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1542/04 od 15. marta 2004. godine, akta Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1832/04 od 22. jula 2004. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 2151/03 od 22. septembra 2004. godine, rešenja Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9795/04 od 30. decembra 2004. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 175/05 od 12. maja 2005. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 273/05 od 12. marta 2007. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktr. 358/05 od 14. marta 2005. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 749/05 od 26. oktobra 2005. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv. 1810/05 Ki. 749/05 od 27. novembra 2005. godine, akta Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 691/05 od 26. decembra 2005. godine, akta Okružnog javnog tužioca u Beogradu Ktr. 1082/05 od 24. januara 2006. godine, rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 200/06 od 26. januara 2006. godine, akta Okružnog javnog tužioca u Beogradu Ktr. 1755/05 od 13. marta 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 208/06 od 20. marta 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 208/06 Kv. 1395/06 od 11. aprila 2006. godine, akta Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 200/06 od 26. maja 2006. godine, akta Okružnog javnog tužioca u Beogradu Ktr. 2773/06 od 4. septembra 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 273/05 Kv. 803/07 od 27. marta 2007. godine, akta Okružnog javnog tužioca Ktr. 2953/06 od 25. maja 2007. godine, akta Okružnog javnog tužioca Ktr. 2182/07 od 22. juna 2007. godine, akta Četvrtog opštinskog javnog tužioca Ktr. 1323/07 od 10. avgusta 2007. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1530/07 od 16. avgusta 2007. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktr. 880/07 od 6. septembra 2007. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktr. 880/07 od 23. novembra 2007. godine, rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 200/06 Kv. 397/07 od 30. novembra 2007. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktr. 4420/07 od 11. decembra 2007.godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv. 1501/07 Ki 1530/07 od 27. decembra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 1103/06 od 13. februara 2008. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktr. 880/07 od 13. februara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 1103/06 Kv. 754/08 od 10. marta 2008. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktz. 507/08 od 23. maja 2008. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktr. 638/08 od 11. jula 2008. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktz. 263/08 od 29. decembra 2008. godine, akta Okružnog javnog tužioca Kt. 36/08 od 20. marta 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Kri. 690/09 od 3. aprila 2009. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktz. 263/09 od 5. juna 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Kri. 690/09 Kv. 2571/09 od 9. jula 2009. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2136/09 od 23. septembra 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Kri. 690/09 od 30. novembra 2009. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 690/09 Kv. 592/10 od 2. februara 2010. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 690/09 od 17. februara 2010. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 232/10 Kv. 1324/10 od 15. marta 2010. godine, akta Republičkog javnog tužioca Ktz. 347/10 od 28. juna 2010. godine, „protiv radnje nedonošenja odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti izjavljenog protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 690/09 Kv. 592/10 od 2. februara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 232/10 Kv. 1324/10 od 15. marta 2010. godine“, presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 11. juna 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu GžI 6570/07 od 23. aprila 2008. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 15. jula 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu GžI 4606/08 od 4. februara 2009. godine, akta Republičkog javnog tužioca Gt. I 775/09 od 29. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1 343/10 od 16. juna 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u premetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Jagoda Veličković i Slađana Bošković, obe iz Beograda, preko punomoćnika Veselinke Nikolić iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu 27. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 1. novembra 2010. godine, protiv akata i radnji navedenih u izreci, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i odredbe člana 171. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredba člana 83. stav 1. navedenog Zakona propisuje da ustavnu žalbu može izjaviti svako lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbom člana 84. stav 1. istog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi podnositeljki ustavne žalbe vođen parnični postupak protiv tuženog „SIEMENS NETWORKS“ DOO iz Beograda u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu GžI 6570/07 od 23. aprila 2008. godine, kojom je potvrđena osporena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 11. juna 2007. godine.

Podnositeljke ustavne žalbe su kao tužilje izjavile reviziju protiv drugostepene presude.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem P1. 405/02 od 15. jula 2008. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilja. Navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI 4606/08 od 4. februara 2009. godine.

Tužilje su protiv navedenih sudskih odluka 8. aprila 2009. godine podnele predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, koji ih je osporenim aktom Gt-I-775/09 od 29. maja 2009. godine, obavestio da nema osnova za podizanje zahteva u pogledu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 15. jula 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu GžI 4606/08 od 4. februara 2009. godin, dok je u pogledu presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 11. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu GžI 6570/07 od 23. aprila 2008. godine ukazano da se ovo vanredno pravno sredstvo ne može podići zbog isteka roka iz člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Nakon prijema navedenog obaveštenja Republičkog javnog tužioca, tužilje su lično izjavile zahtev za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Gzz1 343/10 od 16. juna 2010. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilja.

4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava, na čije povrede se između ostalog ustavnom žalbom ukazuje, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, kao i pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

6. Podnositeljke ustavne žalbe su navele da im je pravo na pravično suđenje osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1 343/10 od 16. juna 2010. godine povređeno time što su tužbu protiv tuženog podnele radi ukidanja njegovih nezakonitih rešenja o otkazu, a odbijanje tužbenog zahteva od strane prvostepenog suda, drugostepenog suda i „Republičkog javnog tužioca“ predstavlja zloupotrebu odredaba člana 361. stav 2. tačka 5), a u vezi člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, što je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05) propisano da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka i one se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, kao i da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Pomenute procesne norme su jasne i ne ostavljaju nikakve dileme u njihovoj primeni. To dalje podrazumeva da se pod nedozvoljenim raspolaganjem stranaka podrazumevaju radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnjanja. Druge radnje kojim stranke disponiraju ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, kao osnov za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva.

Podnositeljke ustavne žalbe u ustavnoj žalbi nisu ukazale na to da je u toku parničnog postupka sud dozvolio raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, niti to proizlazi iz priložene dokumentacije. Ustavni sud je stoga ocenio da navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1 343/10 od 16. juna 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1 343/10 od 16. juna 2010. godine, s obzirom na njegovu sadržinu i pravnu prirodu koja je isključivo procesnog karaktera, ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

Podnositeljke ustavne žalbe su se pozvale i na povredu načela vladavine prava iz člana 3. Ustava, zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, koja mogu biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog ili manjinskog prava. S obzirom na to da je utvrđeno da nisu navedeni ustavnopravni razlozi za povredu Ustavom zajmčenih prava na koje se podnositeljke pozivaju, to sledi da nema osnova za tvrdnju da je došlo do povrede navedenih načela. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke ustavne žalbe nisu navele argumente, niti pružile dokaze iz kojih bi osnovano proizlazio da je osporeno rešenje posledica nezakonitog rada Vrhovnog kasacionog suda kao državnog organa, kojim je podnositeljkama pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka u tom delu zahteva ustavne žalbe.

7. Razmatrajuću ustavnu žalbu u delu u kom je osporen dopis Republičkog javnog tužioca Gt. I 775/09 od 29. maja 2009. godine, Ustavni sud ukazuje na to da navedeni akt po svojoj prirodi i sadržini nije akt kojim je odlučivano o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe. Ustavni sud je stoga odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za postupanje.

8. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ako je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, rok za podnošenje ustavne žalbe računaće se u odnosu na dan dostavljanja odluke suda o tom pravnom sredstvu, ali samo kada je izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti prema Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno i kada je izjavljen na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke o žalbi na prvostepenu sudsku odluku, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepe odluke.

U situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv sudskih odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, ako za to postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu. Ustavni sud ukazuje na to da je navedeno stanovište, već iskazao kroz svoje ranije donete odluke (videti, između ostalih, Odluku Ustavnog suda Už- 944/2009 od 16. jula 2009. godine).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 27. avgusta 2010. godine, te da je punomoćnik podnositeljki ustavne žalbe otpravak osporenog rešenja Okružnog suda u Beogradu GžI 4606/08 od 4. februara 2009. godine, kao poslednju u nizu sudskih odluka koje prethode osporenom rešenju Vrhovnog kasacionog suda Gzz1 343/10 od 16. juna 2010. godine, primilo 18. marta 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu u kome je izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 11. juna 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu GžI 6570/07 od 23. aprila 2008. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 405/02 od 15. jula 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu GžI 4606/08 od 4. februara 2009. godine neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

Ustavni sud ističe da na drugačije rešenje u ovom predmetu ne utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Naime, Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede navedenog prava izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva, dakle, dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, tada se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan prijema osporenog pojedinačnog akta kojim se iscrpljuju pravna sredstva za zaštitu povređenih prava, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava. Stoga je ustavna žalba odbačena primenom odredbom člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i u delu kojim je traženo da se utvrdi da je u parničnom postupku koji je prethodio njenom izjavljivanju povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

9. Ustavni sud ističe da je zaštita Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te sledi da se ustavnom žalbom mogu pobijati akti doneti posle stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom osporavaju rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 2151/03 od 22. septembra 2004. godine, rešenje Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9795/04 od 30. decembra 2004. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 175/05 od 12. maja 2005. godine, u kojim sudskim odlukama se podnositeljka ustavne žalbe Jagoda Veličković javlja kao stranka. S obzirom na to da su u pitanju akti koji su doneti pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4. Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za postupanje po njoj.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom su osporeni rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 1727/02 od 5. novembra 2002. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2014/02 od 25. marta 2003. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 243/03 od 2. jula 2003. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 2152/03 od 29. oktobra 2003. godine, rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1542/04 od 15. marta 2004. godine, akt Republičkog javnog tužioca Gt. I 1832/04 od 22. jula 2004. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 273/05 od 12. marta 2007. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktr. 358/05 od 14. marta 2005. godine, rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 749/05 od 26. oktobra 2005. godine, rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv. 1810/05 Ki. 749/05 od 27. novembra 2005. godine, akt Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 691/05 od 26. decembra 2005. godine, akt Okružnog javnog tužioca u Beogradu Ktr. 1082/05 od 24. januara 2006. godine, rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 200/06 od 26. januara 2006. godine, akt Okružnog javnog tužioca u Beogradu Ktr. 1755/05 od 13. marta 2006. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 208/06 od 20. marta 2006. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 208/06 Kv. 1395/06 od 11. aprila 2006. godine, akt Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 200/06 od 26. maja 2006. godine, akt Okružnog javnog tužioca u Beogradu Ktr. 2773/06 od 4. septembra 2006. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 273/05 Kv. 803/07 od 27. marta 2007. godine, akt Okružnog javnog tužioca Ktr. 2953/06 od 25. maja 2007. godine, akt Okružnog javnog tužioca Ktr. 2182/07 od 22. juna 2007. godine, akt Četvrtog opštinskog javnog tužioca Ktr. 1323/07 od 10. avgusta 2007. godine, rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1530/07 od 16. avgusta 2007. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktr. 880/07 od 6. septembra 2007. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktr. 880/07 od 23. novembra 2007. godine, rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 200/06 Kv. 397/07 od 30. novembra 2007. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktr. 4420/07 od 11. decembra 2007. godine, rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv. 1501/07 Ki 1530/07 od 27. decembra 2007. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 1103/06 od 13. februara 2008. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktr. 880/07 od 13. februara 2008. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 1103/06 Kv. 754/08 od 10. marta 2008. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktz. 507/08 od 23. maja 2008. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktr. 638/08 od 11. jula 2008. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktz. 263/08 od 29. decembra 2008. godine, akt Okružnog javnog tužioca Kt. 36/08 od 20. marta 2009. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Kri. 690/09 od 3. aprila 2009. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktz. 263/09 od 5. juna 2009. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Kri. 690/09 Kv. 2571/09 od 9. jula 2009. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2136/09 od 23. septembra 2009. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Kri. 690/09 od 30. novembra 2009. godine, rešenje Višeg suda u Beogradu Kri. 690/09 Kv. 592/10 od 2. februara 2010. godine, rešenje Višeg suda u Beogradu Kri. 690/09 od 17. februara 2010. godine, rešenje Višeg suda u Beogradu Kri. 232/10 Kv. 1324/10 od 15. marta 2010. godine, akt Republičkog javnog tužioca Ktz. 347/10 od 28. juna 2010. godine i „radnja nedonošenja odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti izjavljenog protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 690/09 Kv. 592/10 od 2. februara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kri. 232/10 Kv. 1324/10 od 15. marta 2010. godine“, Ustavni sud je utvrdio da u postupcima u kojima su donete navedene sudske odluke i akti odnosno izvršene osporene radnje, podnositeljke ustavne žalbe nisu bile stranke, te nije odlučivano o njihovim pravima i obavezama. Ustavni sud je, stoga, ocenio da podnositeljke ustavne žalbe nisu aktivno legitimisane za podnošenje ustavne žalbe u navedenom delu u smislu člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) navedenog Zakona.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu