Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka apelacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva, utvrdivši povredu prava na pravnu sigurnost. Apelacioni sud je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o pravu zakupa na stanu, bez obrazloženja za odstupanje od svoje prethodne prakse.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3915/2013
10.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Z.“ a.d, sa sedištem u Bačkoj Topoli, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Z.“ a.d. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5114/12 od 25. februara 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Z.“ a.d, sa sedištem u Bačkoj Topoli, podnelo je, 17. maja 2013. godine, preko punomoćnika B. P, advokata iz Bačke Topole, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava podnosilac obrazlaže time da je drugostepeni sud u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u dva druga predmeta doneo različite odluke, te stoga predlaže da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pomenuto ustavno pravo .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5114/12 od 25. februara 2013. godine delimično je preinačena nižestepena odluka, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca J. K, te je utvrđeno da tužilac ima pravo korišćenja (zakupa) na neodređeno vreme na stanu koji se nalazi na E. 1 u Z, Subotički put bb, što je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dužan priznati i trpeti i sa tužiocem zaključiti ugovor o zakupu navedenog stana. Drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je tužilac radio u Z. od maja 1964. do 1996. godine i da je stanovao na E. 4; da je nakon donošenja odluke o rušenju stanova na E. 4, rešenjem tuženog od 29. oktobra 1996. godine tužiocu dodeljen na privremeno korišćenje stan koji je predmet spora; da je tuženi doneo odluku da će svim licima koja će se iseljavati iz Z. obezbediti stanove u Bačkoj Topoli, Karađorđevu ili Malom Beogradu; da su neka lica otkupila stanove od tuženog, iako su imala rešenja o njihovom privremenom korišćenju; da je vanparnični postupak koji se vodi po predlogu tužioca radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu spornog stana prekinut. Drug ostepeni sud je ocenio pogrešnim zaključak nižestepenog suda da tužilac nije stekao pravo zakupa na neodređeno vreme na spornom stanu iz razloga što mu je stan dodeljen na privremeno korišćenje. Polazeći od toga da se tuženi, prilikom tužiočevog iseljenja iz stana koji se nalazio na E. 4, obavezao da mu trajno reši stambeno pitanje, tuženi je, po nalaženju Apelacionog suda, to učinio dajući tužiocu u zakup sporni stan na E. 1. Uporište za ovakav zaključak drugostepeni sud nalazi u tome što je u rešenju o dodeli predmetnog stana od 29. oktobra 1996. godine navedeno da je ono doneto na osnovu člana 5. stav 1. Zakona o stanovanju, kojim je propisano da se stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa i da u istom trajanje privremenog korišćenja nije određeno u smislu člana 7. stav 3. pomenutog zakona. Dodatnu argumentaciju za zaključak da je rešenjem od 29. oktobra 1996. godine tužiocu stan dat u zakup na neodređeno vreme, drugostepeni sud vidi i u činjenici da je tuženi nekim zakupcima omogućio otkup stanova, da nije tražio iseljenje tužioca niti utvrđenje da mu je prestalo pravo zakupa, te u postojanju akta tuženog za zaključenje ugovora o zakupu stana na neodređeno vreme.

Presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3944/10 od 6. aprila 2011. godine i Gž. 2255/10 od 26. januara 2011. godine, koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, potvrđene su odluke nižestepenog suda kojima su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca R. D. i J. K, kojima je traženo da se utvrdi da su tužioci na osnovu odluke organa upravljanja tuženog privrednog društva „Z.“ a.d. stekli pravo korišćenja na neodređeno vreme bliže opisanih stanova koji se nalaze na E. 1 u Z. Iz obrazloženja pomenutih presuda proizlazi da su tužiocima sporni stanovi dodeljeni na privremeno korišćenje, s tim što je tužilac J. K. bio podstanar, a tužilja R. D. je prethodno stanovala u stanu koji se nalazio na E. 4. Tuženi je nekim radnicima rešio stambeno pitanje kupovinom stanova ili kuća u Bačkoj Topli i bližoj okolini, a nekima je omogućio otkup stanova iako su imali rešenja o njihovom privremenom korišćenju, dok je rešenja o privremenom korišćenju stanova na E. 1 doneo sa namerom da se jednoga dana i tužiocima reši stambeno pitanje kupovinom stanova u Bačkoj Topoli, Karađorđevu ili Malom Beogradu. U postupku koji je okončan presudom Gž. 2255/10 od 26. januara 2011. godine utvrđeno je po predlogu tužiloca J. K. vođen vanparnični postupak radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu spornog stana, te da je u tom postupku tuženi istakao da je u procesu privatizacije i da je otkup stanova omogućen svim stanarima pre otpočinjanja privaticacije, a da je otkup sada moguć jedino uz saglasnost Agencije za privatizaciju. Polazeći od toga da su u oba slučaja tužiocima sporni stanovi dodeljeni na privremeno korišćenje, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio pravilnim zaključke nižestepenog suda da ne postoji osnov za utvrđenje da su tužioci stekli pravo korišćenja stanova na neodređeno vreme tj. da nisu ispunjeni uslovi da pravo privremenog korišćenja stana preraste u pravo korišćenja na neodređeno vreme i da na takvu odluku ne utiče činjenica da je tuženi nekim radnicima omogućio otrkup stanova.

4. Odredb om člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u presudama Tudor Tudor protiv Rumunije , od 24. marta 2009. godine i Živić protiv Srbije, od 13. septembra 2011. godine utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) zbog nedoslednog postupanja domaćih sudova poslednje instance u istovetnim slučajevima, pri čemu se u pomenutoj presudi donetoj protiv Srbije radilo o različitom postupanju istog suda. Ustavni sud ukazuje da je prema stavu ESLjP, jedno od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu ESLjP Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39 .). Pored toga, ESLjP je istakao da države potpisnice Konvencije imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58 .). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (videti presudu ESLjP Unedic protiv Francuske, od 18. decembra 2008. godine, stav 74.). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu ESLjP Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, od 14. januara 2010. godine, stav 38 .).

Kako je neophodan uslov za ispitivanje postojanja povrede prava na pravnu sigurnost različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je najpre ispitivao da li postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u postupcima koji su okončani osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu i odlukama istoga suda koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja. Ustavni sud konstatuje da se u predmetnim postupcima odlučivalo o osnovanosti zahteva tužilaca za utvrđenje prava zakupa na neodređeno vreme na stanovima na kojima je nosilac prava raspolaganja podnosilac ustavne žalbe . Dalje, Ustavni sud konstatuje da je u svim postupcima utvrđeno da je podnosilac doneo rešenja u kojima je navedeno da se sporni stanovi, koji se nalaze na E. 1 u Z, tužiocima dodeljuju na privremeno korišćenje, kao i to da se podnosilac obavezao da tužiocima reši stambeno pitanje kupovinom stanova u drugim mestima. Osporenom presudom Gž. 5114/12 od 25. februara 2013. godine pravnosnažno je utvrđeno da tužilac J. K. ima pravo zakupa na neodređeno vreme na bliže opisanom stanu na E. 1. Pravni zaključak da je rešenjem podnosioca od 29. oktobra 1996. godine sporni stan dat na korišćenje na neodređeno vreme, Apelacioni sud u Novom Sadu je zasnovao na tome da je pomenuto rešenje doneto s pozivom na član 5. stav 1. Zakona o stanovanju i da u njemu nije navedeno trajanje privremenog korišćenja . S druge strane, taj isti drugostepeni sud je, u postupcima okončanim presudama koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja, pravnosnažno odbio zahteve tužilaca za utvrđenje prava korišćenja stanova na neodređeno vreme, sa obrazloženjem da za to nema osnova jer je u rešenjima navedeno da se stanovi daju na privremeno korišćenje. Iz izloženog sledi da je Apelacioni sud u Novom Sadu, kao sud poslednje instance, u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, u postupcima u kojima je procesni položaj tuženog imalo jedno te isto lice, donosio različite odluke. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je u osporen oj presudi u potpunosti izostalo obrazloženje o razlozima zbog kojih je Apelacioni sud u Novom Sadu promenio svoj stav povodom identične činjenične i pravne situacije.

Polazeći od iznetih stavova ESLjP - da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, ali da su u sudovi poslednje instance u tom slučaju dužni da navedu i obrazlože razloge zbog kojih su odstupili od dotadašnjih stavova , Ustavni sud je utvrdio da je donošenjem osporene presude podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, iako se u konkretnom slučaju ne može govoriti o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u velikom broju slučajeva, budući da su kao dokaz različitog postupanja dostavljene samo dve sudske odluke, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo jer se radi o različitom postupanju jednog te istog suda – Apelacionog suda u Novom Sadu, koji za odstupanje od svojih ranijih stavova nije naveo nikakve razloge, iako je, donoseći osporenu presudu, podnosioca doveo u bitno različit položaj od onoga u kom e se on nalazi o u postupcima okončanim presudama Gž1. 3944/10 od 6. aprila 2011. godine i Gž. 2255/10 od 26. januara 2011. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio.

6. Krećući se u okviru navoda i razloga ustavne žalbe, te imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi ukazao samo na nejednako postupanje Apelacionog suda u Novom Sadu, ne ističući povredu drugih prava zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka apelacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti