Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda privrednih sudova. Sud potvrđuje stav da Sporazum o pitanjima sukcesije ne utiče na primenu domaćih propisa o zastarelosti potraživanja iz ugovornih odnosa i da potraživanje podnosilaca jeste zastarelo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ DOO iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosna i Hercegovina i i „UNIS PROMEX“ DOO izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2430/10 od 21. aprila 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 10703/10 od 6. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ DOO iz Sarajeva, su 19. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Žarka Borovčanina, advokata iz Beograda, podneli ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog suda u Beogradu P. 2430/10 od 21. aprila 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 10703/10 od 6. jula 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca sa obrazloženjem da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da prema shvatanju podnosilaca, Sporazum o pitanjima sukcesije zaključen između država bivše SFRJ isključuje nastupanje zastarelosti u slučaju postojanja obaveza iz ugovora, čije je ispunjenje bilo sprečeno raspadom SFRJ; da je prvostepeni sud praktično odbio dokazne predloge podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje, jer im je onemogućeno pravo na dokazivanje; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se takođe poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom ne može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2430/10 od 21. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke je odbijen kao n eosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se obaveže tuženi Javno preduzeće Jugoimport – SDPR iz Beograda da im isplati iznos od 283.152,80 američkih dolara na ime glavnog duga , sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 30. juna 1994. godine do 3. jula 1994. godine, sa kamatom od 6% godišnje počev od 4. jula 1994. godine do 2. marta 2001. godine i domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 3. marta 2001. godine do isplate.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10703/10 od 6. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 2430/10 od 21. aprila 2010. godine, a stavom drugim izreke presude je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su drugotužilac i pravni prethodnik tuženog, zaključili ugovor broj E-4222-UNIS kojim je ugovorena isporuka metaka ukupne vrednosti 318.362,80 američkih dolara, da je prodaja izvršena na kredit od pet godina, s tim što je ugovoreno da 15% ukupne vrednosti bude avansno, u dva dela - 10% u roku od 30 dana od dana stupanja ugovora sa kupcem na snagu i 5% u roku od 90 dana od dana stupanja ugovora sa kupcem na snagu, dok je za preostalih 85% ukupne vrednosti ugovora, odnosno 238.772,10 američkih dolara ugovoreno da će biti plaćena u deset jednakih polugodišnjih rata sa godišnjom kamatom od 6,5%, s tim da prva rata dospeva na naplatu osam meseci od datuma prve isporuke. Zaključenju navedenog ugovora je prethodio ugovor zaključen 26. maja 1988. godine, između prvnog prethodnika tuženog u svojstvu prodavca i Ministarstva unutrašnjih poslova policije Kartum, Demokratske Republike Sudana, kao kupca kojim je pravni prethodnik tuženog prodao ovom kupcu robu, između ostalog metke drugotužioca za koje je zaključen ugovor E-4222 UNIS. U tekstu ugovora stranke su se saglasile da je ugovor sa Ministarstvom unutrašnjih poslova policije Kartum, Demokratske Republike Sudan, pravni prethodnik tuženog zaključio u svoje ime, a za račun drugotužioca. Cenu robe iz ugovora drugotužilac je pravnom prethodniku tuženog fakturisao na iznos od 299.249,21 američkih dolara, što je ugovorena cena umanjena za proviziju. Drugotužilac je kao komitent sa pravni m prethodnik om tuženog kao komisionar em zaključi o ugovor o komisionu kojim su opredelili troškove plaćanja robe od strane ino-kupca i rokove u kojima je komisionar dužan da primljena sredstva od ino-kupca prenese, odnosno uplati na račun drugotužioca. Po ugovorenim uslovima, poslednja rata koju je ino-kupac bio dužan platiti na ime cene kupljene robe dospela je 29. septembra 1994. godine, a prema ugovoru, novčana sredstva po uplati poslednje rate , pravni prethodnik t uženog bio je dužan uplatiti drugotužiocu u roku od dva dana, dakle 1. oktobra 1994. godine. Istekom drugog dana od dana u kojem je ino-kupac bio dužan uplatiti poslednju ratu kupoprodajne cene pravnog prethodnika tuženog počel o bi teći zastarevanje potraživanja tužioca, ali je zbog zastoja zastarevanja, ono u konkretnom ugovornom odnosu počelo teći 21. novembra 1995. godine. Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, zastarevaju za tri godine, po odredbi člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, a zastarevanje shodno odredbi člana 361. Zakona o obligacionim odnosima počinje da teče prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo zahtevati ispunjenje obaveze i nastupa, po članu 362. istog zakona, istekom poslednjeg dana zakonom određenog vremena. Ono ne teče za vreme za koje poveriocu iz obligacionog odnosa nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka sudskim putem zahtevati ispunjenje obaveze. Plaćanje poslednje rate ugovorene cene dospelo je 1. oktobra 1994. godine. Opštepoznata je činjenica da je u to vreme na teritoriji tužilaca bilo proglašeno ratno stanje. Zbog ispunjenja uslova za zastoj zastarevanja iz člana 382. stav 1. tačka 2) Zakona o obligacionim odnosima, usled proglašenja ratnog stanja, odlukom predsedništva BiH od 20. juna 1992. godine, iako je potraživanje drugotužioca bilo dospelo, zastarevanje nije počelo teći. Za starevanje je počelo teći, saglasno članu 384. Zakona o obligacionim odnosima, tek prestankom uzroka zastoja zastarevanja. Nakon postizanja Sporazuma u Dejtonu 21. novembra 1995. godine i njegovog zvaničnog potpisivanja 14. decembra 1995. godine, 22. decembra 1995. godine je ukinuto ratno stanje u BiH. Okončanjem ratnog stanja prestale su objektivno postojeće nesavladive prepreke zbog kojih drugotužilac nije mogao sudskim putem zahtevati ispunjenje obaveza tuženog. S obzirom na to da je tužba podneta 1. juna 2007. godine, pravilno je prvostepeni sud ocenio da je na dan podnošenja tužbe nastupila zastarelost potraživanja tužilaca, zbog proteka roka zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Po odredbi člana 780. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, drugotužilac je po ugovorenom dospeću obaveze pravnog prethodnika tuženog, mogao tražiti od istog isplatu dugovanog novčanog iznosa i polaganje računa, kako bi utvrdio da li je ino-kupac izvršio svoju obavezu plaćanja celokupno ugovorenog iznosa cene, te je , u slučaju da cena nije naplaćen a, imao pravo tražiti da mu pravni prethodnik tuženog, kao komisionar, prenese potraživanja i ostala prava prema ino-kupcu. Na ovo je drugotužilac bio ovlašćen od dana isteka roka u kojem je naplaćena sredstva pravni prethodnik tuženog imao obavezu preneti u korist drugotužioca, pa se od tada računaju rokovi zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, uz uračunavanje vremena zastoja zastarevanja, po članu 384. stav 1. tačka 1 . Zakona o obligacionim odnosima , odlučujući o tom prigovoru pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je nastupanjem zastarelosti prestalo potraživanje tužilaca, odnosno pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, u smislu člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Neosnovani su navodi kojima se pravilnost primene materijalnog prava pobija iz razloga što nisu primenjene odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije. Sporazum o pitanjima sukcesije su zaključile države-bivše republike SFRJ i isti potpisale u Beču 29. juna 2001. godine, a stupio je na snagu 2. juna 2004. godine. U Prilogu „G“ tog sporazuma nalaze se odredbe o zaštiti privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica SFRJ. Potraživanje iz tužbenog zahteva ima svoj osnov u ugovornom odnosu stranaka iz kojeg je ostala neizmirena obaveza plaćanja dela cene isporučene robe. Prilog „G“ Sporazuma o pitanjima sukcesije je naslovljen kao „Privatna svojina i stečena prava“ i ceo se odnosi upravo na zaštitu tih prava. Sporazum u celini, niti njegov Prilog „G“, ne uređuje pitanje obligacionih prava čije vr šenje zavisi isključivo od volje stranaka u obligacionom odnosu. Tačka 3. člana 2 (G) govori o ugovorima zaključenim nakon 31. decembra 1990. godine i obavezi svake države sukcesora da obezbedi izvršenje obaveza po osnovu tih ugovora, tamo gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršenje takvih ugovora. Međutim, ova odredba Priloga „G“ Sporazuma je samo logičan nastavak st. 1 . i 2 . člana 2 (G) i odnosi se na ugovore o prenosu prava na pokretnu i nepokretnu imovinu. S obzirom da se u ovom delu Sporazum tiče zaštite i vršenja apsolu tnih prava, to isti ne može sadržati odredbe o zastarelosti.

4. Sporazum o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) potpisale su 29. juna 2001. godine, u Beču, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ). Odredbom člana 8. Sporazuma je propisano da će svaka Država sukcesor na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzimati neophodne mere da obezbedi sprovođenje odredbi ovog sporazuma kako bi bile prihvaćene i delotvorne u njenim sudovima, većima i telima, kao i da druge države sukcesori i njihovi državljani imaju pristupa tim sudovima, većima i telima radi obezbeđenja primene ovog sporazuma. Odredbom člana 9. je propisano da će se Sporazum sprovoditi u dobroj meri prema Povelji Ujedinjenih nacija od strane država sukcesora i u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Prilogom G Sporazuma je propisano: da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te države i drugih država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.); da navedene odredbe ovog priloga nemaju uticaja na bilo kakve garancije u pogledu odsustva diskriminacije u vezi sa privatnom svojinom i stečenim pravima koji postoje u domaćem zakonodavstvu država sukcesora (član 8.).

Ustavni sud konstatuje da je institut ugovornog prava - pacta sunt servanta, u međunarodnim ugovornim odnosima, uređen odredbom člana 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu („ Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi“, broj 30/72), kojom je propisano da svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju (član 26.). Pored toga, odredbom člana 28. Bečke konvencije je propisano da osim ako drukčija namera ne proizilazi iz ugovora ili nije na drugi način utvrđena, odredbe ugovora ne vezuju jednu članicu u pogledu akta ili činjenice koji su prethodili datumu stupanja na snagu ovog ugovora u odnosu na tu članicu ili situaciju koja je prestala da postoji tog datuma.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ) bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3) (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je, u konkretnom slučaju, postojao za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini, u periodu od 6. aprila 1992. godine do 21. novembra 1995. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proizilazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proizilazi volja Država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donetu odluku Ustavnog suda Už-2374/2009 od 10. maja 2012. godine.

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom podseća da odredba člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma propisuje samo obavezu država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba Sporazuma se ne može tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju, na odredbe Z akona o obligacionim odnosima, kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti. Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa navedenim odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu, kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Ustavni sud posebno napominje da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz, niti je pak navedeno da je u Bosni i Hercegovini, ili u nekoj drugoj državi sukcesoru, Sporazum tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, prekida toka zastarevanja ili priznanja duga. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum.

Konačno, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba Zakona o parničnom postupku koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatraju da je konkretno potraživanje tuženog dospelo za naplatu 1. oktobra 1994. godine, ali da je zbog zastoja zastarevanja zastarelost potraživanja počela teći 21. novembra 1995. godine. Ovakav pravni stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na postupanje prvostepenog suda jer je odbio dokazne predloge podnosilaca ustavne žalbe i time im povredio „pravo na dokazivanje“, Ustavni sud, pre svega, napominje da iz principa procesne ravnopravnosti parničnih stranaka, proizilazi i njihovo pravo na predlaganje dokaza i izvođenje predloženih dokaza, iako samo to pravo nije izričito garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Navedeno pravo nije apsolutno, a zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, u konkretnom slučaju, postupajući redovni sudovi arbitrerno i proizvoljno primenili procesna pravila. Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi ustavne žalbe nisu osnovani. Naime, saglasno odredbi člana 221. stav 2. Z akona o parničnom postupku, nadležni sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. Zakona o parničnom postupku proizlazi da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude čim se sredstvo odbrane, koje je uzeo u razmatranje, pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalno-pravni prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog osnovan, te stoga nije ni bilo potrebe da se izvode drugi dokazi. Iz svega navedenog, proizilazi da procesna pravila nisu na arbitreran i proizvoljan način primenjena na štetu podnosilaca.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim navodima kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na sve navedeno u ovoj tački obrazloženja, kao i zbog činjenice da je osporena presuda doneta u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević