Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji traje skoro sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mileve Popović iz Laćarka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mileve Popović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 343/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mileva Popović iz Laćarka je 26. avgusta 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P . 343/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da osporeni sudski postupak traje četiri i po godine i da još uvek nije okončan, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, istovremeno istakavši da bi se na taj način stvorile pretpostavke za podnošenje zahteva za naknadu štete zbog pretrpljene povrede navedenog ustavnog prava. U dopuni ustavne žalbe od 27. juna 2012. godine, podnositeljka je istakla opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P . 343/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Mileva Popović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 3. maja 2006. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženog DDOR "Novi Sad", radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpela usled povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 10. jula 2006. godine, kada je odlučeno da se izvede dokaz saslušanjem tužilje i svedoka D.D (lica koje je kritičnom prilikom upravljalo motornim vozilom). Na sledeće ročište koje je bilo zakazano za 6. septembar 2006. godine, uredno pozvana tužilja nije došla , pa ovo ročište nije održano. Do kraja 2007. godine, od ukupno zakazanih pet ročišta, tri nisu održana. Za ročište koje je bilo zakazano za 14. decembar 2006. godine nisu navedeni razlozi neodržavanja, dok ročište koje je bilo zakazano za 18. april 2007. godine nije održano zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, a ro čište koje je bilo zakazano za 24. maj 2007. godine je rešenjem otkazano. U ovom delu postupka, na predlog tužilje sprovedena su dva medicinska veštačenja, preko veštaka neurohirurga i veštaka neuropsihijatra na okolnost umanjenja opšteživotne aktivnosti tužilje i dužine trajanja i intenziteta pretrpljenog straha i fizičkih bolova. Nakon dostavljanja izjašnjenja veštaka na primedbe tužilje, ročište je zakazano za 12. februar 2008. godine.

U toku 2008. godine, izveden je dokaz saslušanjem tužilje i jednog svedoka, a četri ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja svedoka D.D. Poslednje ročište u 2008. godini bilo je zakazano za 20. oktobar, a prvo sledeće je zakazano za septembar 2009. godine Podneskom od 17. marta 2009. godine tužilja je obavestila sud da ostaje pri ranijim predlozima da se sprovede veštačenje preko veštaka ortopeda i da se ponovo sprovede neuropsihijatrijsko i neurološko veštačenje preko drugih veštaka, nakon čega je sud dopisima od 27. aprila i 13. maja 2009. godine naložio tužilji da uplati predujam za predložena veštačenja, i istovremeno joj dostavio obaveštenje o tome da predloženi veštak neurohirurg ne prihvata da obavi veštačenje. Na zahtev tužilje, od predloženog veštaka neurohirurga u junu 2009. godine ponovo je traženo da se izjasni o prihvatanju veštačenja, a ovaj veštak je po drugi put odbio da bude imenovan za veštaka. Tužilja je i nakon ovog obaveštenja, u podnesku od 6. avgusta 2009. godine ostala pri zahtevu da se neurohiruško veštačenje poveri tom veštaku. Svedok D.D. je saslušan na ročištu od 26. oktobra 2009. godine, a na sledećem ročištu od 12. novembra 2009. godine izveden je dokaz suočenjem ovog svedoka i tužilje.

U daljem toku postupka, u toku 2010. godine sprovedeno je saobraćajno-tehničko veštačenje na okolnost nastanka nezgode, saslušana su dva svedoka i tužilja. Dva ročišta nisu održana, pri čemu na zapisniku nisu navedeni razlozi neodržavanja. Na ročištu održanom 9. novembra 2010. godine , punomoćnicima stranaka je uručeno izjašnjenje veštaka saobraćajne struke na primedbe tužilje na njegov nalaz i mišljenje. Naredno ročište bilo je zakazano za 21. decembar 2010. godine, ali u spisima nema podataka o tome da je ovo ročište održano. Na prvom sledećem ročištu koje je održano 15. decembra 2011. godine, na predlog tužilje, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka neurohirurga, s tim da sud ličnost veštaka odredi naknadno, pri čemu je tužilja predložila da se veštačenje poveri veštaku koji je prethodno dva puta odbio da bude imenovan za veštaka. U toku 2012. godine, od tri zakazana ročišta (17. februar, 6. novembar i 14. decembar), dva nisu održana zbog "vremenskih neprilika", odnosno bolesti sudije. Na predlog tužilje određeno je sprovođenje veštačenja preko veštaka ortopeda, s tim da ličnost veštaka bude određena naknadno. I u ovom slučaju tužilja je predložila ličnost veštaka. L ičnost veštaka neurohirurga za veštačenje koje je određeno rešenjem donetim na ročištu od 15. decembra 2011. godine , do momenta dostavljanja predmeta Ustavnom sudu, nije određena.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji s e u konkretnom slučaju primenjuje saglasno članu 506. Zakona o pa rničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži: ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku ( član 256. stav 1.).

5. Polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u ovoj pravnoj stvari od dana podnošenja tužbe do dana razmatranja ustavne žalbe traje nepunih sedam godina, i da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, imajući u vidu da postupajući sudovi (Opštinski, a zatim Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici) nisu doneli nijednu prvostepenu presudu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je od nesumnjivog materijalnog značaja za podnositeljku jer se rešava o naknadi štete koju je podnositeljka pretrpela u saobraćajnoj nezgodi.

S obzirom na vrstu i prirodu predmeta spora, Ustavni sud smatra da se ne radi o naročito složenom postupku. Naime, u konkretnom slučaju sud treba da utvrdi okolnosti vezane za nastanak i odgovornost za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu, te u zavisnosti od odgovora na ova pitanja, utvrdi obim štete koju je podnositeljka pretrpela, kao i naknadu koja joj po tom osnovu pripada.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ust avni sud je ocenio da je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer nije pristupila na jedno ročište na kome je trebalo da bude saslušan a u svojstvu parni čne stranke, a jedno ročište nije bilo održano zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika obe parnične stranke. Pored toga, podnositeljka je nakon izjašnjenja veštaka neurohirurga i neuropsihijatra (koje je sama predložila) na njene primedbe na osnovni nalaz, tražila da se ponovo sprovede veštačenje preko veštaka iste struke, ali da se ono poveri drugim veštacima, pri čemu je insistirala da se neurohiruško veštačenje poveri veštaku koji je dva puta odbio da bude imenovan za veštaka.

Ovim se ne želi reći da isticanje primedbi na nalaz veštaka i traženje novog veštačenja nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, korišćenje navedenih procesnih ovlašćenja od strane podnositeljke ustavn e žalbe, na kojoj je teret dokazivanja, utiče na dužinu trajanja sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnih sudova koji su u određenim periodima ispoljili neefikasnost u preduzimanju procesnih radnji i zakazivanju ročišta. Naime, pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici ročišta su u pojedinim delovima postupka zakazivana u neprihvatljivo dugim razmacima - posle ročišta zakazanog za 24. maj 2007. godine prvo sledeće ročište bilo je zakazano za 12. februar 2008. godine, dakle posle devet meseci, a posle ročišta zakazanog za 20. oktobar 2008. godine naredno ročište zakazano je za septembar 2009. godine. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici takođe nije pokazao ažurnost u pogledu zakazivanja ročišta, budući da je posle ročišta održanog 9. novembra 2010. godine sledeće ročište održano 15. decembra 2011. godine, a nakon ročišta zakazanog za 17. februar 2012. godine , naredno ročište je zakazano tek za novembar iste godine. Propust na strani suda ogleda se i u tome što je o predlozima za izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ortopeda i ponovnog veštačenja preko veštaka neuropsihijatra, koje je podnositeljka istakla u 2008. i 2009. godini, sud odlučio u 2011. i 2012. godini, odredivši da se ova veštačenja sprovedu , pri čemu ni za jedno veštačenje još uvek nije odredio ličnost veštaka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje nadležnih sudova u najvećoj meri dovelo do toga da se predmetni parnični postupak i posle nepunih sedam godina nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 343/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od uticaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet spora ima za podnositeljku ustavne žalbe, kao i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela pr venstveno zbog neažurnog postupanja suda.

7. Imajući u vidu da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem r oku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud, i pored toga što je podnositeljka lično potpisala ustavnu žalbu i nije dostavila punomoćje za njeno izjavljivanje izdato advokatu čijim pečatom je žalba snabdevena, ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić