Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnici radi utvrđenja ništavosti zaveštanja, koja je trajala skoro deset godina. Podnositeljki žalbe utvrđeno je pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja parničnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 36973/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 10. decembra 2012. godine, preko punomoćnika V. Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je tada vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34532/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno iznela hronološki tok predmetnog postupka i ukazala je na okolnosti koje su, po njenom mišljenju, dovele do njegovog neopravdanog odugovlačenja. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u službenu belešku Apelacionog suda u Beogradu R4g. 86/14 od 29. septembra 2015. godine, (sačinjenu na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 36973/13, ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34532/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilje Z. K . i I . K . podnele su 10. oktobra 2003. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv J . S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti zaveštanja pok. M . K.

U toku postupka, od ukupno 15 zakazanih ročišta, tri nisu održana. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja svedoka, a jedno zbog sprečenosti sudije.

U decembru 2003. godine, na predlog tužilja, određeno je izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem na okolnost autentičnosti ostaviljinog potpisa na ospornom zaveštanju. Veštačenje je povereno sudskom veštaku Ž. A . koji je u martu 2004. godine obavestio sud da ne može da se prihvati veštačenja, zbog čega je u septembru 2004. godine nalaz dostavio drugi veštak – Lj . L. Nakon dostavljanja nalaza, sud je prvo ročište zakazao tek posle šest meseci, u martu 2005. godine. Na predlog tužene, u junu 2005. godine, nakon saslušanja veštaka i dva svedoka, veštačenje je na iste okolnosti povereno Gradskom zavodu za veštačenja u B. Zavod je u oktobru iste godine obavestio sud da nema veštaka grafološke struke, zbog čega je u januaru 2006. godine veštačenje povereno Institutu za bezbednost. Međutim, i Institut je u februaru 2006. godine obavestio sud da ne može da odgovori zadatku veštačenja. Do maja 2007. godine održano je pet ročišta, a nakon toga, do januara 2008. godine nije preduzeta nijedna radnja u postupku. U 2008. godini ponovo je saslušan veštak Lj . L, a na predlog tužene sprovedeno je veštačenje preko veštaka S . P. Zbog suprotnih nalaza, veštacima je u februaru 2009. godine naloženo da usaglase mišljenja. Kako su u martu iste godine veštaci obavestili sud da nisu uspeli da se usaglase, sud je na predlog tužilja u julu ponovo poverio veštačenje Gradskom zavodu za veštačenja u B. Usled nemogućnosti Gradskog zavoda za veštačenja u B . da odgovori zadatku veštačenja iz razloga koje je naveo i u prethodnom dopisu upućenom sudu 2005. godine, veštačenje je u oktobru 2009. godine, na predlog tužilja, povereno „Gradskom zavodu za veštačenja u K .“. Punomoćnik tužene je u novembru iste godine obavestio sud da „Gradski zavod za veštačenja u K.“ ne postoji. Na ročištu održanom 18. juna 2010. godine sud je na predlog tužilja doneo rešenje da se sprovede komisijsko veštačenje, dok je rešenje o ličnosti članova komisije veštaka doneo u oktobru iste godine. Kako su dva veštaka obavestila sud da ne mogu da se prihvate veštačenja, u toku 2011. godine od MUP RS-UKP Beograd i Filološkog fakulteta Univerziteta u B. je traženo da se izjasne o tome da li mogu da se prihvate zadatka veštačenja. Nakon dobijanja negativnih odgovora, u februaru 2012. godine sud je rešenjem formirao komisiju veštaka, a u oktobru iste godine tužilja I . K . je obavestila sud da je druga tužilja preminula zbog čega je postupak bio u prekidu do jula 2013. godine.

Predmetni postupak je pravnosnažno okončan presudom na osnovu odricanja od 12. septembra 2013. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nepunih deset godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosi teljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupk a.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o ništavosti zaveštanja ne može se okarakterisati kao naročito složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti tj. da je radi utvrđenja činjenice bitne za presuđenje trebalo pre svega sprovesti grafološko veštačenje.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na njenoj strani za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njenih eventualnih prava na imovini koja je predmet zaostavštine, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za nju bio od izuzetne (egzistencijalne) važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za podnositeljku nastupila nenadoknadiva šteta.

Što se tiče ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se podnosi teljka redovno odaziva la pozivima suda i blagovremeno postupala po njegovim nalozima.

Analizirajući postupanje parničnog suda, Ustavni sud konstatuje da je sud bio neaktivan nekoliko puta. Naime, nakon što mu je u septembru 2004. godine dostavljen nalaz prvog veštaka, sud u narednih šest meseci nije preduzeo nijednu radnju u postupku, a posle ročišta održanog u aprilu 2007. godine, prvo sledeće ročište je zakazao za januar 2008. godine. Osim toga, sud je u 2009. godini veštačenje poverio Gradskom zavodu za veštačenja u B. i pored toga što ga je isti zavod još 2005. godine obavestio da ne može da odgovori zadatku veštačenju, a zatim je veštačenje poverio nepostojećoj ustanovi. Takođe, sudu je trebalo četiri meseca da donese rešenje o sastavu prve komisije veštaka, a potom je ponovo bio neaktivan u periodu od osam meseci – nakon što ga je UKP Beograd u junu 2011. godine obavestila da nema kapacitet da se prihvati veštačenja, rešenje o drugoj komisiji veštaka je doneto u februaru 2012. godine.

Polazeći od toga da se u konkretnom slučaju nije radilo o posebno složenom postupku i da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinel a dužini trajanja istog, Ustavni sud je ocenio da se razlozi za skoro de setogodišnje trajanje ove parnice nalaze na strani redovnog suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunat oj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pre svega dužinu trajanja postupka, ponašanje podnositeljke i značaj prava o kome se raspravljalo za nju. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti