Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o vanrednom ublažavanju kazne
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za vanredno ublažavanje kazne. Sud je zauzeo stav da se ovaj postupak ne odnosi na utvrđivanje krivične odgovornosti, te se njime ne povređuje pravo na pravično suđenje.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-392/2009
17.09.2009.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Vučkovića, na izdržavanju kazne u Kazneno popravnom zavodu Požarevac – Zabela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. septembra 2009. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Ljubomira Vučkovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kzu. O.K. 2/09 od 6. februara 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ljubomir Vučković, na izdržavanju kazne u Kazneno popravnom zavodu Požarevac – Zabela, podneo je 13. marta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kzu. O.K. 2/09 od 6. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava Republike Srbije.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo u Republici Srbiji ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda podnosioca ustavne žalbe.
3. Podnosilac ustavne žalbe osporava rešenje kojim je Vrhovni sud Srbije odbio kao neosnovan zahtev podnosiočeve supruge za vanredno ublažavanje kazne koja je podnosiocu ustavne žalbe izrečena pravosnažnom presudom Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž. I O.K. 1/07 od 18. aprila 2007. godine. Podnosilac smatra da petočlano veće koje je donelo osporenu odluku nije bilo sastavljeno u skladu sa Godišnjim rasporedom rada Vrhovnog suda, jer su u veću bila dvojica sudija koji ne pripadaju Posebnom odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala, čime mu je povređeno pravo na prirodnog sudiju, a time i pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Prema odredbi člana 415. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: Zakonik) („Službeni list SFRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, ublažavanje pravosnažno izrečene kazne koja nije izvršena, odnosno izdržana, bilo je dozvoljeno kad se po prvosnažnosti presude pojave okolnosti kojih nije bilo kad se izricala presuda ili sud za njih nije znao iako su postojale, a one bi očigledno dovelo do blaže osude.
Odredbama člana 417. Zakonika bilo je, pored ostalog, propisano: da o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne rešava sud određen zakonom (stav 1.); da se zahtev za vanredno ublažavanje kazne podnosi sudu koji je doneo presudu u prvom stepenu (stav 2.); da će prvostepeni sud izvideti da li postoje razlozi za ublažavanje, pa će po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, ako se postupak vodio po njegovom zahtevu, spise sa svojim obrazloženim predlogom dostaviti sudu nadležnom za odlučivanje o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne (stav 4.); da će sud rešenjem zahtev odbiti ako nađe da nisu ispunjeni zakonski uslovi za vanredno ublažavanje kazne, a ako zahtev usvoji, sud će presudom preinačiti pravnosnažnu presudu u pogledu odluke o kazni (stav 6.).
Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi da zahtev za vanredno ublažavanje kazne predstavlja vanredni pravni lek u krivičnom postupku kojim se traži da kazna, koja je okrivljenom izrečena pravosnažnom osuđujućom presudom, bude blaže odmerena u granicama istog krivičnog zakona, zbog okolnosti kojih nije bilo u vreme izricanja presude ili za koje sud nije znao iako su postojale, a očigledno bi dovele do blaže osude. Usvajanje zahteva za vanredno ublažavanje kazne ima za posledicu preinačenje pravosnažne presude u pogledu odluke o kazni, ali ne i odluke o utvrđenoj krivičnoj odgovornosti osuđenog lica.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se postupak po zahtevu za vanredno ublažavanje kazne ne odnosi na prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena članom 32. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju o krivičnoj optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe odlučivano je u krivičnom postupku koji je pravosnažno okončan presudom Vrhovnog suda Srbije, Posebnog odeljenja Kž. I O.K. 1/07 od 18. aprila 2007. godine. Postupak po zahtevu za vanredno ublažavanje kazne ne tiče se krivične odgovornosti podnosioca ustavne žalbe u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Osporenim rešenjem Vrhovni sud Srbije je odlučivao samo o tome da li su ispunjeni zakonski uslovi za vanredno ublažavanje kazne, te ishod takvog postupka ne može biti izmena odluke o krivičnoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, niti može dovesti do povrede njegovog prava na pravično suđenje.
Ustavni sud je stoga ocenio da osporeno rešenje kojim je odbijen zahtev za vanredno ublažavanje kazne ne predstavlja pojedinačni akt u smislu člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu protiv koga se može izjaviti ustavna žalba, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) navedenog zakona, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
7. Na osnovu navedenog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić
Slični dokumenti
- Už 1807/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku
- Už 1246/2008: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti i neblagovremenosti
- Už 183/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećene kao tužioca u krivičnom postupku
- Už 996/2008: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv obustave postupka
- Už 1100/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u krivičnom postupku
- Už 2258/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedozvoljenosti u krivičnom postupku
- Už 1777/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedopuštene i neblagovremene