Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku deobe imovine, koji je trajao preko osam godina. Povreda je nastala usled neefikasnosti suda, dok je zahtev za naknadu štete odbijen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3922/2011
20.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milanke Lazić iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milanke Lazić i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodi o pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu R1. 153/10 (kasnije predmet R1. 88/12) podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milanka Lazić iz Velike Plane izjavil a je 22. avgusta 2011. godine , preko punomoćnika Mirjane Joksimović, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih čl . 32. i 58. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodi o pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu R1. 153/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da ni posle šest godina predmetni vanparnični postupka nije okončan, čemu ona kao jedna od strana nije doprinela, a sam predmet nije ni činjenično ni pravno složen toliko da opravdava navedeno trajanje postupka. Takođe, podnositeljka je navela da joj je zbog dugog trajanja predmetnog postupka onemogućeno da koristi svoj deo pomoćnog objekta, čime joj je povređeno i pravo na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, na naknadu za izgubljenu dobit zbog nekorišćenja nepokretnosti, na naknadu troškova vanparničnog postupka i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe od strane advokata. Iz navedenog Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka istakla i zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u i spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani R1. 88/12, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao predlagač, podnela je 26. maja 2005. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani predlog protiv svog sina D.L, kao protivnika predlagača, kojim je tražila da sud izvrši deobu dvorišne pomoćne zgrade u kojoj se nalazi stolarska radionica, a čiji su oni vlasnici, po osnovu nasleđa, sa po ½ idealnih delova. Povodom ovog predloga formiran je predmet R. 23/05.

Nakon tri održana ročišta, predlagač je, podneskom od 5. oktobra 2005. godine izmenio zahtev, tako što je tražila da sud raskine imovinsku zajednicu predlagača i protivnika predlagača na svim navedenim nepokretnostima i izvrši deobu tih nepokretnosti na opisan način.

Vanparnični sud je zakazao još pet ročišta, od kojih su tri održana, posle čega je 7. juna 2006. godine doneo rešenje R. 23/05, kojim se raskida imovinska zajednica predlagača i protivnika predlagača na predmetnim nepokretnostima, prodajom na javnoj prodaji i podelom novca na jednake delove. Protiv ovog rešenja obe strane su izjavile žalbe. Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1154/06 od 19. septembra 2007. godine ukinuto je označeno prvostepeno rešenje, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj R. 30/07, na predlog protivnika predlagača od 13. februara 2008. godine, vanparnični sud je 7. maja 2009. godine doneo rešenje R. 30/07 kojim je se prekida predmetni postupak, a protivnik predlagača upućuje da u oku od 30 dana pokrene parnični postupak radi utvrđivanja visine udela.

Protivnik predlagača u ostavljenom roku nije pokrenuo parnični postupak, te je vanparnični sud nastavio prekinuti postupak, u kome je predmet dobio novi broj R. 17/09, i zakazao ročište za 24. septembar 2009. godine, koje nije održano na zahtev protivnika predlagača. Do kraja 2009. godine zakazana su još tri ročišta, od kojih je jedno održano (zakazano za 12. oktobar). Na ovom ročištu predlagač je izjavila da nema uslova za deobu dvorišne, pomoćne zgrade u kojoj se nalazi stolarska radionica, jer stranke nemaju građevinsku dozvolu, te je predložila da se izvrši uređenje načina korišćenja te nepokretnosti na način koji je detaljno opisala. Podneskom od 21. oktobra 2009. godine protivnik predlagača je istakao da je u predmetu istog suda P. 301/93 već uređen način korišćenja predmetne stolarske radionice, po kome je ovde protivnik predlagača izvršio dogradnju jedne prostorije – letnje kuhinje, za potrebe predlagača, a u produžetku stambene zgrade.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmetni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani a predmet je dobio broj R1. 122/10. Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 10. februar 2011. godine, koje, kao ni naredno, zakazano za 21. april 2011. godine, nije održano, jer se protivnik predlagača nalazio u inostranstvu.

Na naredno ročište, zakazano za 1. septembar 2011. godine, nije došla nijedna strana, iako su bile uredno pozvane, te je Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani istog dana doneo rešenje R1. 122/10 da se predlog predlagača u ovoj pravnoj stvari smatra povučenim. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavila žalbu. Prvostepeni sud je, razmatrajući ovu žalu kao predlog za vraćanje u pređašnje stanje, na ročištu održanom 26. jula 2012. godine, usvojio predlog i ukinuo rešenje od 1. septembra 2011. godine.

U nastavku postupka, u kome je predmet dobio novi broj R1. 88/12, do upućivanja spisa Ustavnom sudu 28. februara 2014. godine, zakazano je još sedam ročišta, od kojih su četiri održana.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja predloga ovde podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani 26. maja 2005. godine, do odlučivanja Ustavnog suda, trajao osam godina i devet meseci, s tim da je taj postupak bio u prekidu četiri meseca, kao i da predmetni postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja vanparničnog postupka.

Navedeno trajanje vanparničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije oko nčan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je vanparnični sud imao više dužih perioda potpune neaktivnosti. Tako je sud rešenje o prekidu postupka doneo 7. maja 2009. godine, odnosno 15 meseci od poslednjeg održanog ročišta, zatim u 2010. godini nije zakazao ni jedno ročište, a o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je odlučio nakon skoro 11 meseci.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, i sama podnositeljka je, čestim promenama zahteva, doprinela, u izvesnoj meri, dužini trajanja postupka. Tako je o novom zahtevu, postavljenom 5. oktobra 2005. godine, za razvrgnuće imovinske zajednice na više nepokretnosti, odlučivao vanparnični sud u dva stepena, da bi, kasnije, isticala da nema spora oko ostalih nepokretnosti, već samo oko jedne, čiju je deobu, zapravo, predlagala, da bi, potom od suda tražila da izvrši uređenje načina korišćenja te nepokretnosti.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni postupak nije bio posebno složen. Takođe prema oceni Ustavnog suda, postavljeni zahtev - da se izvrši deoba određene nepokretnosti ili da se izvrši uređenje načina korišćenja te nepokretnosti, je imao određeni, ali ne i veći značaj za podnositeljku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, pre svega, neefikasnim postupanjem vanparničnog suda, podnosi teljki ustavne žalbe u predmetnom vanparničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ocena Ustavnog suda je zasnovana na sopstvenoj praksi, kao i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Naime, Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

S obzirom na to da predmetni vanparnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, a imajući u vidu doprinos podnositeljke dužini trajanja i značaj predmeta spora, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosi teljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

6. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu ovog prava zasniva na činjenici da usled dugog trajanja postupka nije u mogućnosti da koristi predmetnu nepokretnost. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje, a imajući u vidu vrstu osporenog postupka, odnosno postavljeni zahtev, da se u vanparničnom postupku nije odlučivalo o imovinskim pravima podnositeljke. Naime, u konkretnom slučaju nije odlučivano ni o pravu svojine podnositeljke na predmetnoj nepokretnosti, niti o pravu korišćenja ili državini te nepokretnosti, već je u postupku koji se, i nače, vodi kada nema spora među stranama o navedenom, odlučivano samo o deobi, odnosno o uređenju načina korišćenja te nepokretnosti. Stoga je Ustavni sud ocenio da je tvrdnja o povredi označenog prava, u konkretnom slučaju, ratione materiae nespojiv a sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na imovinu, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da predmetni vanparnični postupak još nije okončan, usled čega nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje o ovom zahtevu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava i kojim se od Ustavnog suda traži da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odluči kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti