Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, iako je i sama doprinela odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Darinke Ružić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Darinke Ružić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49152/10 (inicijalno predmet P. 3076/97 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Darinka Ružić iz Beograda podnela je, 17. maja 2013. godine, preko punomoćnika Dragan a Krajnovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49152/10 (inicijalno predmet P. 3076/97 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu).

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer po tužbi podnetoj protiv nje 27. oktobra 1997. godine, radi naknade „po osnovu navodno neplaćene zakupnine“, spor još uvek nije pravnosnažno okončan, ni posle više od 16 godina. Sudovi su više puta presuđivali u prvom stepenu, a u trenutku podnošenja ustavne žalbe, u toku je ponovo žalbeni postupak. Po mišljenju podnositeljke, iako spor nije bio naročito složen, odugovlačenjem postupka od strane sudova, povređeno joj je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Predlaže da joj Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i dosudi joj naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49152/10 (inicijalno predmet P. 3076/97 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, tužilja J.J.M. iz Beograda podnela je 27. oktobra 1997. godine tužbu, radi naknade „po osnovu neisplaćene zakupnine“, Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud). Povodom ove tužbe je formiran predmet P. 13076/97. Zbog netačne adrese iz tužbe, tužba je tuženoj uručena 16. maja 1998. godine, tek nakon pribavljenog izveštaja MUP Srbije – Ured za registar stanovništva.

Presudom Opštinskog suda P. 13076/97 od 23. aprila 2003. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji na ime korišćenja ½ nepokretnosti – katastarske parcele na KO Vračar, na ime zakupnine za period od 1. oktobra 1986. do 11. avgusta 1993. godine plati iznos od 301.106,62 dinara , sa kamatom počev od 29. februara 2002. godine do konačne isplate, kao i da deo parničnih troškova nadoknadi tužilji u iznosu od 53.500,00 di nara, dok je preko dosuđenog iznosa, odbijen tužbeni zahtev tužilje.

Do donošenja prve prvostepene presude bilo je zakazano 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano deset. Preostalih sedam ročišta za glavnu raspravu nije održano uglavnom na traženje punomoćnika tužilje (zbog sprečenosti da prisustvuje ročištu ili radi preciziranja tužbenog zahteva), kao i jer je jednom neposredno na ročištu predao podnesak, jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, te dva puta po predlogu punomoćnika tužilje radi pokušaja mirnog rešenja spora, sa kojima se slagao i punomoćnik tužene. Na prvom zakazanom ročištu za 3. jun 1998. godine doneto je rešenje o mirovanju postupka, jer su izostale obe uredno pozvane stranke, a tužena je dala odgovor na tužbu 12. juna 1998. godine. Postupak je nastavljen po predlogu tužilje, ali se ona godinu dana nije izjašnjavala na odgovor tužene niti predlagala izvođenje dokaza, ne postupajući čak ni po nalozima suda datim tokom 1999. godine. Jedno ročište je odloženo da bi tužena pribavila dokaze za svoje navode sa ročišta održanog 5. aprila 2000. godine. Na održanim ročištima su saslušane tužilja i tužena u svojstvu parnične stranke i pročitano više pismenih dokaza. Obe parnične stranke su protiv navedene prvostepene presude izjavile žalbe, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6696/04 od 11. novembra 2004. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 13076/97 od 23. aprila 2003. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 3462/04, a nakon devet održanih ročišta za glavnu raspravu, od 22 zakazana, Opštinski sud je 11. septembra 2009. godine doneo međupresudu P. 3462/04, kojom je utvrdio da je osnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime korišćenja bliže opisane nepokretnosti – ½ kat. parcele (građevinskog zemljišta na kome je tužena izgradila privremeni ugostiteljski objekat), plati određeni novčani iznos. Na održanim ročištima saslušana su tri svedoka, pročitani brojni pismeni dokazi i pribavljeni spisi predmeta Opštine Vračar – Odeljenja za građevinske i komunalne poslove. Međutim, otklonjeno je izvođenje dokaza ponovnim saslušanjem tužilje i tužene, jer je tužena izostala sa više neodržanih ročišta, navodeći razne razloge, iako je bila uredno pozvana radi saslušanja. Takođe, u ovom delu postupka bila je zakazana i medijacija, ali je taj postupak, koji je vođen pod brojem M-16/07, obustavljen jer tužena i njen punomoćnik nisu pristupili na dva zakazana ročišta. Razlozi za neodržavanje preostalih ročišta, pored više izostanaka uredno pozvane tužene radi saslušanja u svojstvu stranke, bili su i dva puta sprečenost postupajućeg sudije i nedostavljanje u dva navrata spisa od strane nadležnog opštinskog organa, izostanak uredno pozvanih svedoka, ali i više saglasnih predloga punomoćnika stranaka da se ročišta ne održe da bi dostavili dokaze i predloge u skladu sa nalozima iz drugostepenog ukidanog rešenja ili radi mirnog rešenja spora.

Odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj 28. decembra 2009. godine protiv navedene međupresude, na koju je 13. aprila 2010. godine tužilja dala odgovor, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14536/10 od 7. septembra 2011. godine ukinuo međupresudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3462/04 od 11. septembra 2009. godine i predmet ustupio na ponovno suđenje, sada nadležnom, Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

U nastavku postupka pred Prvim osnovnom sudu u Beogradu u predmetu P. 49152/10, nakon jednog neodržanog ročišta za glavnu raspravu na predlog punomoćnika tužilje i jednog održanog, zaključena je glavna rasprava 29. februara 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49152/10 od 29. februara 2012. godine, u ovom sporu radi duga, odbijen je tužbeni zahtev tužilje i ona obavezna da tuženoj naknadi troškove postupka.

Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 18. aprila 2012. godine, a tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe dala je 4. maja 2012. godine odgovor na žalbu, pa je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 3772/11 od 21. marta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i prvostepenu presudu potvrdio, te odbio kao neosnovane zahteve stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka. Ova presuda je uručena punomoćniku tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, 17. aprila 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), takođe primenjivao u konkretnoj parnici, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak protiv podnositeljke započeo 16. maja 1998. godine, uručenjem tužbe podnositeljki ustavne žalbe, a da je okončan 17. aprila 2013. godine, dostavljanjem njenom punomoćniku presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3772/11 od 21. marta 2013. godine.

Trajanje parničnog postupka skoro 15 godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a pogotovu koji je osnov potraživanja tužilje, te kakvog je karaktera bilo zemljište koje je pravni prethodnik tužilje izdao u zakup, odnosno na korišćenje tuženoj, a na kome je ona izgradila privremeni ugostiteljski objekat, te da li je zemljište moglo biti u pravnom prometu, kao i da li se, u zavisnosti od osnova potraživanja, radilo o zastarelom potraživanju. Ipak, složenošću postupka se ovo petnaestogodišnje trajanje ne može opravdati.

Podnositeljka ustavne žalbe je imala legitiman interes za ažurno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja. Međutim, i pored toga ona je svojim ponašanjem u značajnoj meri doprinela da postupak duže traje. Pre svega, ona je više puta izostajala sa ročišta zakazanih radi njenog saslušanja u svojstvu parnične stranke, tako da je čak, u ponovnom prvostepenom postupku, koji je trajao skoro pet godina otklonjeno izvođenje tog dokaza, jer se njeno prisustvo nije moglo obezbediti u postupku. Takođe, tužena i njen punomoćnik su više puta iz raznih razloga tražili da se ročišta ne održe, predlagali su ili se saglašavali sa predlogom suprotne strane da se pokuša mirno rešenje spora na zakazanim ročištima, ali su od predloga odustajali, pa se čak ni u postupku medijacije koji su predložili, dva puta nisu odazvali pozivima. Takođe, u postupku čije trajanje podnositeljka osporava ustavnom žalbom, ona i njen punomoćnik nisu pokazali zainteresovanost da se sporna pitanja rasprave u razumnom roku, jer su i oni, pored tužilačke strane, tražili odlaganje ročišta radi davanja dokaznih predloga za svoje navode ili radi postupanja u skladu sa rešenjima drugostepenog suda kojim su ukidane prvostepene presude.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je, pored značajnog doprinosa tužene trajanju postupka, te složenosti ovog postupka, i nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu kao prvostepenog suda, uticalo da ovaj spor traje van granica razumnog roka. Naime, ovaj prvostepeni sud je nakon prve prvostepene presude, donete skoro šest godina od podnošenja tužbe, koja je ukinuta, u nameri da se parnični postupak brže okonča odlučio međupresudom, ali je to učinio tek posle šest godina. Međutim, i ta presuda je ukinuta, te je posle skoro 15 godina od kada je tužena saznala za vođenje spora, postupak pravosnažno okončan.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer po tužbi protiv nje nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i značajan doprinos podnositeljke ustavne žalbe trajanju spora, kao i složenost spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja sud ova.

U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je označenim članom garantovano pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1, te je ocena postojanja povrede ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vršena u odnosu na navedeni član Ustava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.