Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev zbog zastarelosti. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da Sporazum o pitanjima sukcesije ne utiče na primenu domaćih propisa o zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 20 13. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4475/07 od 15. decembra 2008. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1827/10 od 6. oktobra 20 10. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 42/11 od 21. aprila 20 11. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina , su 22. avgusta 20 11. godine, preko punomoćnika Žarka Borovčanina, advokata iz Beograda, podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, nav edeno: da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca uz obrazloženje da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da prema shvatanju podnosilaca, Sporazum o pitanju sukcesije zaključen između država bivše SFRJ isključuje nastupanje zastarelosti u slučaju postojanja obaveza iz ugovora, čije je ispunjenje bilo sprečeno raspadom SFRJ; da su dokazni predlozi podnosilaca odbijeni, čime je podnosiocima onemogućeno pravo na pravično suđenje u suštinskom smislu; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.



2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se takođe poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom ne može ograničiti korišćenje imovine (stav 3.) ; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presud om Trgovinskog suda u Beogradu P. 4475/07 od 15. decembra 2008. godine je: u stavu jedan izreke konstatovano povlačenje tužbe tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za iznos od 199.964,05 američkih dolara sa domicilnom kamatom u zemlji porekla valute počev od 1. januara 1991. godine do 3. novembra 1995. godine, kamatom od 6% počev od 4. novembra 1995. do 2. marta 2001. godine i domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 3. marta 2001. godine do isplate; u stavu dva izreke presude odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog Javnog preduzeća Jugoimport – SDPR iz Beograda, da tužiocima isplati iznos od 1.606.620,95 američkih dolara sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 1. januara 1991. godine do 3. jula 1993. godine, 6% kamate počev od 4. jula 1993. do 2. marta 2001. godine i domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 3. marta 2001. godine do isplate. Tužioci su obavezani da solidarno naknade troškove parničnog postupku u iznosu od 383.500 dinara.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1827/10 od 6. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 4475/07 od 15. decembra 2008. godine u stavovima dva i tri izreke.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 42/11 od 21. aprila 2011. godine , kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1827/10 od 6. oktobra 2010. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno : da tužioci zahtev zasnivaju na ugovoru broj E/4181/Unis bez datuma, zaključenog između Unis RO „Promet“ OOUR Promet metalnih i hemijskih proizvoda iz Sarajeva i Savezne direkcije za promet i rezervne proizvode sa posebnom namenom; da je predmet ugovora izvoz naoružanja u Sudan; da je pravni prethodnik tuženog imao položaj komisionara sa obavezom da naoružanje proda kupcu u svoje ime a za račun svog komintenta u zemlji; da je ugovorom predviđeno da će ino-kupac platiti 15% ugovorne cene u dva dela i to 10% u roku od 30 dana od dana stupanja ugovora na snagu i 5% u roku od 90 dana od dana stupanja ugovora na snagu, a preostalih 75% u deset jednakih polugodišnjih rata sa godišnjom kamatom od 6,5%, s tim da prva rata dospeva na naplatu za osam meseci, računato od datuma prve isporuke; da je prva isporuka ugovorene robe ino-kupcu izvršena je 23. juna 1988. godine, te je prva rata preostalog duga po osnovu dogovorene cene dospevala 23. februara 1989. godine, a poslednja rata 23. avgusta 1993. godine; da kako je tužba u predmetnom sporu podneta 1. juna 2007. godine, kod istaknutog prigovora zastarelosti, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev primenom člana 374. u vezi sa članom 361. stav 1. i članom 780. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu i zastoj zastarevanja u periodu ratnog stanja na teritoriji Bosne i Hercegovine do 21. novembra 1995. godine; da je pogrešno rezonovanje revidenta da je zaključak sudova u pogledu zastarelosti potraživanja u suprotnosti sa pravnim institutom komisionog posla i odredbama zaključenog komisionog ugovora, te da određivanjem datuma za kamatu od 1. januara 1991. godine tužioci nisu odredili datum dospeća obaveze tuženog; da prema odredbi člana 361. stav 1. 3akona o obligacionim odnosima, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom nije šta drugo propisano; da je prema ugovornim odredbama , obaveza tuženog bila da komitentu u roku od dva dana preda uplatu koju je primio po osnovu komisionog posla izvršenog za njegov račun ; da ukoliko uplatu nije primio, a obzirom da se ne radi o del kredere komisionu , bio je dužan da na komitenta u smislu člana 780. Zakona o obligacionim odnosima prenese sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem licu sa kojim je obavio posao u ime i za račun komitenta; da ako tuženi, kao komisionar, nije ispunio svoje ugovorne obaveze, komitent je na osnovu člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, odnosno istekom dogovorenih rokova, komitent je imao pravo zahtevati isplatu svega onoga što je primljeno po osnovu posla izvršenog za njegov račun, ili tražiti prenos potraživanja i ostalih prava stečenih prema trećem licu sa kojima je komisionar obavio posao u svoje ima, a za račun komitenta; da imajući u vidu ugovorne odredbe, da je poslednja rata ino-partnera trebalo da bude plaćena 23. avgusta 1993. godine, te uzimajući u obzir zastoj zastarevanja u smislu člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, zaključno sa 21. novembra 1995. godine, tužioci su mogli počev od tog datuma u zastarnom roku od tri godine, zahtevati prenos sredstava od ino-kupca, a ako ista nisu isplaćena tuženom, prenos potraživanja ; da kako je od navedenog dana do podnošenja tužbe proteklo više od jedanaest godina, pravilno su nižestepeni sudovi tužbeni zahtev odbili kao neosnovan zbog zastarelosti; da je neosnovano pozivanje revidenta na sporazum o pitanjima sukcesije, tj. da je istim konstituisana fikcija postojanja uzroka zastoja zastarevanja sve vreme od datuma koji je uzet kao dan raspada SFRJ 31. decembra 1990. godine do dana stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije 3. juna 2004. godine; da je odredbom člana 2. stav 2. Sporazuma koji reguliše obaveznost poštovanja preuzetih obaveza iz ugovora zaključenih nakon 31. decembra 1990. godine, odredbom člana 7. priloga g) o pristupu sudovima i odredbom člana 8. Sporazuma koji konstituiše obavezu svake države sukcesora da u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom preduzima neophodne mere radi primene sporazuma, niti bilo kojom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarevanja potraživanja, niti je istim konstituisana fikcija postojanja uzroka zastoja zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma; da je poveriocima iz drugih zemalja pristup sudovima u Srbiji bio omogućen sve vreme , sa mogućnošću da u pravičnom suđenju ostvare svoja prava pred sudovima bez obzira na državljanstvo parničnih stranaka, te je za poverioce iz Bosne i Hercegovine samo ratno stanje na njihovoj teritoriji moglo biti objektivna okolnost koja ih je onemogućila da svoje potraživanje ostvare pred sudom u Republici Srbiji.



4. Sporazum o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) potpisale su 29. juna 2001. godine u Beču, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ). Odredbom člana 8. Sporazuma je propisano da će svaka Država sukcesor na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzimati neophodne mere da obezbedi sprovođenje odredbi ovog Sporazuma kako bi bile prihvaćene i delotvorne u njenim sudovima, većima i telima, kao i da druge države sukcesori i njihovi državljani imaju pristupa tim sudovima, većima i telima radi obezbeđenja primene ovog sporazuma. Odredbom člana 9. je propisano da će se Sporazum sprovoditi u dobroj meri prema Povelji Ujedinjenih nacija od strane država sukcesora i u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Prilogom G Sporazuma je propisano: da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, bi ti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te države i drugih država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.); da navedene odredbe ovog priloga nemaju uticaja na bilo kakve garancije u pogledu odsustva diskriminacije u vezi sa privatnom svojinom i stečenim pravima koji postoje u domaćem zakonodavstvu država sukcesora (član 8.).

Ustavni sud konstatuje da je institut ugovornog prava - pacta sunt servanta, u međunarodnim ugovornim odnosima, uređen odredbom člana 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu („ Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi'', broj 30/72), kojom je propisano da svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju (član 26.). Pored toga, odredbom člana 28. ove Bečke konvencije je propisano da osim ako drukčija namera ne proizilazi iz ugovora ili nije na drugi način utvrđena, odredbe ugovora ne vezuju jednu članicu u pogledu akta ili činjenice koji su prethodili datumu stupanja na snagu ovog ugovora u odnosu na tu članicu ili situaciju koja je prestala da postoji tog datuma.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne m ože raspolagati (član 3. stav 3. (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).



5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava, za koje su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 374. stav 1. ZOO. Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. ZOO , koj om je uređen institut zastoja zastarelosti , koji je, u konkretnom slučaju, postojao u periodu od 6. aprila 1992. godine do 21. novembra 1995. godine za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proizilazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proizilazi volja država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. Ustavni sud još jednom podseća da odredba člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma propisuje samo obavezu država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba se ne može tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju, na odredbe ZOO kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti potraživanja . Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa odredbama navedene Bečke konvencije o ugovornom pravu kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Ustavni sud posebno napominje da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz, niti je pak navedeno da je u Bosni i Hercegovini, ili u nekoj drugoj Državi sukcesoru, Sporazum tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, prekida toka zastarevanja ili priznanja duga. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija, ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum.

Takođe, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba ZPP koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatr aju da je konkretno potraživanj e tuženog dospelo za naplatu 21. novembra 1995. godine - kada je okončan rat u Bosni i Hercegovini . Ovakav stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da su svi dokazni predlozi podnosilaca odbijeni, čime im je onemogućeno pravo na pravično suđenje u suštinskom smislu, Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi nisu osnovani. Naime, odredbom člana 305. stav 1. ZPP je propisano da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavn u rasprav u zaključ iti. Dakle, sud može da zaključi glavnu raspravu kako na pripremnom ročištu, tako i na ročištu za glavnu raspravu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i dokazni predlozi stran aka. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude, čim se sredstvo odbrane koje je uzeo u razmatranje, pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, te stoga nije bilo potrebe da se izvode drugi dokazi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene, i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio u svojim ranijim odlukama (videti, npr. Odluka Už-2291/2009 od 28. marta 2012. godine i Odluka Už-1468/2009 od 19. aprila 2012. godine).

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim tvrdnjama na kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na sve navedeno u ovoj tački obrazloženja, kao i zbog činjenice da su osporen e presud e donet e u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 -Odluka US), odlučujući kao u izreci.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević