Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zaposlene u javnom preduzeću i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Neprihvatljiv je stav redovnog suda da osnivači ne odgovaraju za obaveze dok preduzeće pravno postoji, iako je ono trajno nesolventno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3923/2016
19.07.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je stavom prvim izreke presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 746/16 od 9. marta 201 6. godine podnositeljki ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 746/16 od 9. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 24/15 od 30. septembra 2015. godine .

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Valjeva je, 16. maja 201 6. godine, preko punomoćnika O. M , advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 746/16 od 9. marta 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje , utvrđenih odredb ama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da Grad Valjevo i ostale jedinice lokalne samouprave, kao osnivači JP „Direkcija za izgradnju i razvoj Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom“ (u daljem tekstu: Direkcija) , nisu realizovali nalog Vlade Republike Srbije da donesu odluku o gašenju Direkcije u ko joj je podnositeljka ustavne žalbe bila zaposlena; da je reč o pravnom licu nad kojim se, saglasno članu 14. stav 3. Zakona o stečaju, ne može sprovesti stečajni postupak , tako da za neizmirene obaveze solidarno odgovaraju njegovi osnivači; da je tužba za isplatu dugujućih zarada i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje , u konkretnom slučaju, podneta protiv šest jedinica lokalne samouprave Kolubarskog okruga , osnivača Direkcije; da se Direkcija nalazi u blokadi više od 500 dana, čime su se jasno stekli uslovi za pokretanje stečajnog postupka; da bi podnositeljka ustavne žalbe , da je reč o drugoj vrsti pravnog lica, u stečajnom postupku mogla da prijavi svoja potraživanja, u kom slučaju bi bila svrstana u prvi isplatni red ; da je neprihvatljiv stav Apelacionog suda u Beogradu po kome odgovornost osnivača postoji samo u odnosu na Direkciju , a ne i u odnosu na zaposlene, kao i da je odredba člana 14. stav 3. Zakona o stečaju bez značaja sve dok Direkcija postoji kao pravno lice; da je podnositeljka ustavne žalbe na taj način dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene u pravnim licima nad kojima je moguće sprovesti stečajni postupak .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen i akt i dokumentaciju koja je dostavljen a uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 24/15 od 30. septembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca M. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, S . T . i K . M, kojim su tražili da im tuženi Grad Valjevo, Opština Ljig, Opština Mionica, Opština Lajkovac, Opština Osečina i Opština Ub isplate neto zaradu za period od januara do novembra 2014. godine (tužiocu S . T . do avgusta 2014. godine, kao i otpremninu zbog odlaska u penziju), kao i da im uplate doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na teret poslodavca i na teret zaposlenog i doprinose za zdr avstveno osiguranje, te porez e na lična primanja, u iznosu od po 5.000,00 dinara za svakog tužioca ponaosob .

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporen u presud u Gž1. 746/16 od 9. marta 2016. godine, kojom je žalbu tužioca odbio i ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio u delu koji se odnos i na isplatu zarad a i uplatu doprinos a za obavezno socijalno osiguranje (stav prvi izreke) , dok je u delu koji se odnosi na uplatu poreza na lična primanja ožalbenu prvostepenu presudu ukinuo i tužbu odbacio (stav drugi izreke) .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su tužioci u 2014. godini bili zaposleni u Direkciji ; da su tuženi osnivači Direkcije; da je Direkcija finansirana iz budžeta Republike Srbije; da je Vlada Republike Srbije obavestila osnivače da prestaje da finansira rad Direkcije zaključno sa 2013. g odinom; da osnivači nisu doneli odluku o gašenju Direkcije, niti odluku o preuzimanju radnika Direkcije, shodno njihovim potrebama i opredeljenju; da je račun Direkcije u blokadi od 30. decembra 2014. g odine, a ukupan iznos blokade je 1.802.705,15 dinara ; da je, odlučujući o tužbenom zahtevu tužilaca za isplatu zarade u 2014. godini, uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje, prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, budući da Direkcija još uvek postoji kao pravno lice; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je članom 16. Zakona o radu propisan a dužnost poslodav ca da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu; da su tužioci u 2014. godini bili zaposleni u Direkciji, koja im nije isplatila zaradu za tu godinu ; da je Vlada Republike Srbije prestala da finansira rad Direkcije zaključno sa 2013. g odinom, tačnije prestao je osnov za finansiranje; da Direkcija i dalje postoji kao pravno lice; da kako obaveza Direkcije da tužiocima za obavljeni rad isplati zaradu, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu zarade i uplatu doprinosa , tim pre što osnivači Direkcije, ovde tuženi, odgovaraju za obaveze u odnosu na Direkciju, ne i prema zaposlenima; da je predmet tužbenog zahteva isplata zarade i uplata doprinosa, zbog čega su bez značaja žalbeni navodi tužilaca o neregulisanom radno-pravnom statusu, te upis u u katastar prava svojine na poslovnom prostoru Direkcije u korist Grada Valjeva, a u cilju osujećenja potraživanja tužilaca ; da insistiranje tužilaca u žalbi na odredbi člana 14 . Zakona o stečaju ne utiče na pravilnost i zakonitost pobijane presude , kod utvrđene činjenice da je Direkcija pravno lice, koje i dalje postoji ; da sledom iznetih razloga ostaju bez značaja i žalbeni navodi da tužioci kao zaposleni u Direkciji nemaju pravnu mogućnost da podnesu predlog za pokretanje stečajnog postupka, kao poverioci, koje pravo imaju zaposleni u privrednim društvima; da je p obijana presuda ukinuta i tužba odbačena u delu koji se odnosi na uplatu poreza na lična primanja tužilaca jer je ista zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 . tačka 2) u vezi člana 16 . Z akona o parničnom postupku, na koj u povred u drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti ; da se utvrđivanje poreza vrši primenom pravila iz odredbe čl . 54 -63. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a njegova naplata primenom pravila iz odred aba čl . 64 -74a istog zakona, i to od strane Poreske uprave , kao organa uprave ; da iz toga sledi da u sudsku nadležnost ne spada izricanje obaveze tuženima da uplate porez e na lična primanja tužilaca .

4. Odredbama Ustava, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Odredbama člana 11. Zakona o stečaju ( "Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US, 83/14 i 113/17 ) (u daljem tekstu: ZOS) je propisano: da se stečajni postupak otvara kada se utvrdi postojanje najmanje jednog stečajnog razloga (stav 1.); da su stečajni razlozi - trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja, prezaduženost i nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevar en ili nezakonit način (stav 2.); da trajnija nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik - ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze ili potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana (stav 3.). Odredbama člana 14. ZOS je propisano: da se stečajni postupak ne sprovodi prema Republici Srbiji, autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, fondovima ili organizacijama obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Narodnoj banci Srbije, Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti i javnim agencijama (stav 1.); da za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana ne sprovodi stečajni postupak solidarno odgovaraju njegovi osnivači, odnosno vlasnici, kao članovi ili akcionari (stav 3.).

Zakonom o javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 119/12, 116/13 i 44/14) (u daljem tekstu: ZJP) bilo je propisano: da javno preduzeće jeste preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, da se javno preduzeće osniva i posluje u skladu sa ovim zakonom, zakonom kojim se uređuju uslovi i način obavljanja delatnosti od opšteg interesa i zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava, da se na poslovno ime, sedište, zastupanje i statusne promene javnog preduzeća, kao i na druga pitanja koja nisu posebno uređena ovim zakonom, odnosno zakonom kojim se uređuju uslovi i način obavljanja delatnosti od opšteg interesa, shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje položaj privrednih društava koje se odnose na društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo ( član 1. st. 1 – 3 .); da javno preduzeće za obavljanje komunalne delatnosti ili delatnosti od značaja za rad organa jedinice lokalne samouprave osniva jedinica lokalne samouprave, aktom koji donosi skupština jedinice lokalne samouprave, koja ostvaruje prava osnivača (član 4. stav 2.); da javno preduzeće za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom (član 10. stav 1.);

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", br. 36/11, 99/11, 83/14 – dr.zakon i 5/15) (u daljem tekstu: ZPD) propisano je: da društvo sa ograničenom odgovornošću (što važi i za akcionarsko društvo) prestaje da postoji brisanjem iz registra privrednih subjekata, po osnovu - sprovedenog postupka likvidacije ili prinudne likvidacije u skladu sa ovim zakonom, sprovedenog postupka stečaja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj i statusne promene koja ima za posledicu prestanak društva (čl. 238. i 468.); da se likvidacija društva može sprovesti kada društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza (član 524.); da se likvidacija društva pokreće - odlukom skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću, u skladu sa članom 211. ovog zakona, odlukom skupštine akcionara, u skladu sa članom 358. ovog zakona (član 525. tač. 2) i 3)); da likvidacija društva počinje danom registracije odluke o likvidaciji i objavljivanjem oglasa o pokretanju likvidacije, u skladu sa zakonom o registraciji (član 526.).

Odredbom člana 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka US i 113/17) (u daljem tekstu: ZOR) propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe prevashodno ukazuje na proizvoljnost ocene Apelacion og sud a u Beogradu da tužene jed inice lokalne samouprave, kao osnivači, ne mogu biti odgovorne za obaveze koje Direkcija ima prema svojim zaposlenima, sve dok Direkcija postoji kao pravno lice.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitr arna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbu za isplatu zarada (sa još dvoje tužilaca) podnela protiv osnivača Direkcije, smatrajući da oni solidarno odgovaraju za isplatu, saglasno članu 14. stav 3. ZOS, budući da se nad Direkcijom, u smislu stava 2. navedenog člana ZOS, ne može sprovesti stečajni postupak. Apelacioni sud u Beogradu je u celini prihvatio ocenu prvostepenog suda da obaveze Direkcije ne mogu preći na njene osnivače sve dok Direkcija postoji kao pravno lice, tačnije dok se ne donese odgovarajuća odluka o njenom „ gašenju“.

Ustavni sud konstatuje da je ZJP, koji se primenjivao do 3. marta 2016. godine, propisivao da javna preduzeća za svoje obaveze odgovaraju celokupnom svojom imovinom. S druge strane, ZOS u članu 14. stav 3. propisuje solidarnu odgovornost osnivača za obaveze pravnog lica nad kojima se ne sprovodi stečajni postupak, a u koje spadaju i pravna lica čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Direkcija je osnovana kao javno preduzeće. Njeni (ko)osnivači bil i su šest jedinica lokalne samouprave Kolubarskog okruga. Kao samostalno pravno lice, Direkcija je imala svoje zaposlene. Finansiranje rada Direkcije, uključujući i isplatu zarada zaposlenih i osta lih primanja iz radnog odnosa, vršeno je isključivo iz budžeta Republike Srbije. Zaključno sa 2013. godinom, prema odluci Vlade Republike Srbije, prestalo je finansiranje Direkcije iz republičkog budžeta. Direkcija je nastavila da postoji i nakon toga, ali , kako to proizlazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, obaveze prema zaposlenima , na ime zarada i ostalih primanja iz radnog odnosa , više nije izvršavala. Tekući računi Direkcije nalaze se u blokadi počev od 30. decembra 2014. godine.

Ustavni sud nalazi da nije ustavnopravno prihvatljiva konstatacija Apelacionog suda u Beogradu da prestanak finansiranja rada Direkcije iz republičkog budžeta, kao i dugotrajna blokada računa, u konkretnom slučaju, predstavljaju činjenice bez značaja , samo iz razloga što Direkcija i dalje egzistira kao pravno lice. S obzirom na to da izvor finansiranja više ne postoji, dugotrajna blokada tekućih računa , po shvatanju Ustavnog suda, implicira trajniju nesposobnost plaćanja (insolventnost) Direkcije. U tom kontekstu, insistiranje Apelacionog suda u Beogradu na postojanju pravnog subjektiviteta Direkcije u značajnoj me ri se čini nepravičnim jer je n esumnjivo reč o pravnom licu nad kojim se ne može sprovesti stečajni postupak. S druge strane, polazeći od shodne primene odredaba ZPD kojima se uređuje položaj društ ava s ograničenom odgovornošću i akcionarskih društ ava (član 1. stav 3. ZJP), Ustavni sud zaključuje da likvidacija predstavlja jedini zakonski način da Direkcija prestane sa radom. Međutim, kako je likvidacija moguća samo onda kada društvo (dakle i javno preduzeće) ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza , opravdano se postavlja pitanje da li u situaciji u kojoj izvora finansiranja više nema, a tekući računi se nalaze u dugotrajnoj blokadi, uopšte može da se govori o sposobnosti Direkcije da izmiri sve svoje obaveze, a samim tim i o pokretanju i vođenju postupka likvidacije. Istovremeno, nesprovođenje odgovarajućeg postupka za prestanak rada (gašenje) Direkcije , u dužem vremenskom periodu , za direktnu posledicu može imati prestanak prava zaposlenih da prema osnivačima Direkcije zahtevaju ispunjenje novčanih obaveza po osnovu rad a, imajući u vidu trogodišnj i rok zastarelosti iz člana 196. ZOR. Prema tome, propust Apelaci onog suda u Beogradu da oceni da li su, u konkretnom slučaju, ispunjeni materijalno-pravni uslovi za otvaranje stečajnog postupka nad Direkcijom , u kom slučaju bi bila aktivirana solidarna obaveza njenih osnivača za dospele, a neizmirene obaveze, posledično je doveo do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud ovde podseća na stavove koje je Evropski sud za ljudska prava izrazio, tačnije ponovio u presudi Rafailović i Stevanović protiv Srbije (predstavke br. 38629/07 i 23718/08, od 16. juna 2015. godine): da u situaciji u kojoj obaveza iz presude glasi na državu, njena tela ili subjekte koji ne uživaju dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, država mora preduzeti inicijativu da izvrši presudu u potpunosti i na vreme; da je država neposredno odgovorna za njihove dugove i ne može da navodi ni nedostatak sopstvenih sredstava, ni loš finansijski položaj dužnika kao izgovor za neizvršenje tih odluka; da se državnim organima ne mogu smatrati samo Vlada i centralni organi države; da tamo gde je vlast raspoređena po decentralizovanim linijama, državni organi mogu biti svi nacionalni državni organi ili organi lokalne samouprave koji vrše javna ovlašćenja, bez obzira na obim njihove autonomije vis-à-vis centralnih organa; da je odgovornost države za dugove opština i drugih subjekata ili preduzeća pod upravom lokalnih organa već utvrđena u jednom broju prethodnih presuda protiv drugih tuženih država (De Luca protiv Italije , broj predstavke 43870/04, od 24. septembra 2013. godine, Yershova protiv Rusije , broj predstavke 1387/04, od 8. aprila 2010. godine, Otychenko i Fedishchenko protiv Ukrajine , predstavke br. 1755/05 i 25912/06, od 12. marta 2009. godine, Shmalko protiv Ukrajine , broj predstavke 60750/00, od 20. jula 2004. godine).

Na kraju, Ustavni sud ukazuje da je imao u vidu činjenicu (koju su utvrdili parnični sudovi) da su podnositeljka ustavne žalbe i ostalo dvoje tužilaca ranije izdejstvovali pravnosnažnu i izvršnu presudu kojom je Direkcija obavezana na isplatu zarada, sa doprinosima za obavezno socijalno osiguranje za period od januara do juna 2014. godine. Ustavni sud se nije posebno bavio uticajem koji ta presud a, tačnije njena materijaln a i formaln a pravnosnažost, ima na dozvoljenost tužbe u pogledu vremenskog perioda obuhvaćenog tom presudom, za koji tužioci potražuju isplatu i u predmetnoj pravnoj stvari, imajući u vidu da se time nisu bavili ni parnični sudov i.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je stavom prvim izreke osporen e presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 746/16 od 9. marta 2016. godine povređeno prav o podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15 ), odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem označenog dela osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tuž ilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 24/15 od 30. septembra 2015. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Uzimajući u obzir da je osporenom presud om povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnositeljkom ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela iz člana 21. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti