Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u stambenom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer mu je stanarsko pravo prestalo po sili zakona zbog nekorišćenja stana duže od četiri godine.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Huseina Hodžića iz Malog Zvornika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Huseina Hodžića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 356/10 od 21. aprila 2010. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Huseina Hodžića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Loznici P. 1385/06.
3. Odbacuje se predlog Huseina Hodžića za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 356/10 od 21. aprila 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Husein Hodžić iz Malog Zvornika je 30. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika dr Aleksandra Filipovića iz Loznice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na nepovredivost stana i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32, 40. i 58. Ustava Republike Srbije. Takođe je podnosilac zahtevao i da se odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda.
Podneskom od 28. septembra 2010. godine podnosilac je naveo da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu navedenom u tački 2. izreke.
Podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, naveo: da je Vrhovni kasacioni sud morao da odbaci reviziju koju su izjavili tuženi, budući da se, u konkretnom slučaju, nije radilo o radnom sporu, a vrednost spora nije bila iznad revizijskog cenzusa; da njemu nije „formalno“ dat otkaz ugovora o korišćenju predmetnog stana, niti je vođen sudski postupak radi raskida tog ugovora; da Vrhovni kasacioni sud „nije ovlašćen da sam raskida ugovor o korišćenju stana“; da ugovor o korišćenju stana ne prestaje po samom zakonu čim se ispune zakonski uslovi za otkaz ugovora; da je ugovor o zameni stanova zaključen između prvotužene i drugotuženog ništav, budući da nije overen u sudu i da drugotuženi nije bio vlasnik predmetnog stana, niti ga je potpisao direktor drugotuženog, pa samim tim je nezakonito rešenje o dodeli stana četvrtotuženom, te je i kasnije zaključeni ugovor o otkupu predmetnog stana, takođe, ništav. Polazeći od svega navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, pa predlaže da se poništi osporena presuda i utvrdi naknada štete.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presuda Opštinskog suda u Loznici P. 1385/06 od 21. februara 2008. godine su usvojeni tužbeni zahtevi tužioca Huseina Hodžića, ovde podnosioca ustavne žalbe i odlučeno je: 1. da se ništi ugovor o zameni stanova zaključen 17. juna 1996. godine između pravnog prethodnika prvotužene Fabrike Glinice „Birač“ a.d. iz Zvornika i pravnog prethodnika drugotuženog A.D. „Velepromet“ Zvornik, kojim je pravni prethodnik prvotužene postao vlasnik stana broj 1 površine 64,31 m2 u prizemlju zgrade S-23/2 u Malom Zvorniku, a pravni prethodnik drugotuženog vlasnik stana površine 68 m2 u zgradi B-7 broj 45/11 u Zvorniku i da ovaj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo; 2. da se ništi kao nezakonito rešenje o dodeli stana na trajno korišćenje četvrtotuženom R. A. od 17. juna 1996. godine broj 697-96 stana površine 64,31 m2 u zgradi broj S-23/2 u ulici Kralja Petra I u Malom Zvorniku; 3. da se ništi kao nezakonit ugovor o otkupu stana zaključen između trećetužene Republike Srbije - Ministarstvo finansija i četvrtotuženog, u vezi otkupa stana u Malom Zvorniku u Maršala Tita u zgradi S-23/2 površine 64,31 m2 koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 19. jula 1996. godine Ov. broj 360-03-524/96, i da taj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo; 4. da je četvrtotuženi obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz navedenog stana bliže opisanog u prethodnom stavu izreke i da isti preda tužiocu u državinu; 5. da su tuženi obavezani da tužiocu na ime naknade troškova spora solidarno isplate 123.000,00 dinara, pa je odbijen zahtev tužioca za traženu naknadu preko ovog iznosa do 200.000,00 dinara; 6. konstatovano je da je tužilac povukao tužbu u delu kojim je tražio da se poništi kao nezakonit ugovor o korišćenju stana zaključen između JKP „Drina" iz Malog Zvornika i četvrtotuženog 23. februara 1993. godine broj 03-77/77.
Presudom Okružnog suda u Šapcu Gž1. 325/08 od 13. oktobra 2008. godine odbijene su kao neosnovane žalbe prvotuženog, trećetužene i četvrtotuženog i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Loznici P. 1385/06 od 21. februara 2008. godine.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 356/10 od 21. aprila 2010. godine su preinačene presuda Okružnog suda u Šapcu Gž1. 325/08 od 13. oktobra 2008. godine i presuda Opštinskog suda u Loznici P. 1385/06 od 21. februara 2008. godine, tako što su odbijeni kao neosnovani navedeni tužbeni zahtevi tužioca i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju revizijske presude je navedeno; da su protiv navedene pravosnažne presude prvotužena i četvrtotuženi izjavili blagovremene i dozvoljene revizije, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da Vrhovni kasacioni sud nalazi da su revizije dozvoljene, jer ovde nije reč o imovinskom pravnom sporu iz člana 394. ZPP za koji je merodavan utvrđeni novčani cenzus, budući da je ova parnica pokrenuta tužbom podnetom 14. oktobra 2002. godine, što znači po odredbama ranije važećeg ZPP, odnosno pre 23. februara 2005. godine kao dana stupanja na snagu novog ZPP („Službeni list SRJ“ broj 125/04) ; da je, prema odredbi člana 382. ZPP važećeg u vreme pokretanja ove parnice, revizija bila dozvo ljena u svim stambenim sporovima; da je Vrhovni kasacioni sud ispitivao pravilnost pobijane presude i našao da su iste osnovane zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava; da donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 ) ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti iz tačke 12. citirane zakonske odredbe na koju se revizijama ukazuje, s obzirom na to da obrazloženja prvostepene i drugostepene presude sadrže jasne i neprotivrečne razloge o bitnim činjenicama; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac po osnovu radnog odnosa dana 1. jula 1975. godine zaključio ugovor o korišćenju dvosobnog stana broj 1 površine 64,31 m2, koji se nalazi u prizemlju zgrade S-23/2 u Malom Zvorniku; da je predmetni stan tužilac, u svojstvu nosioca stanarskog prava, koristio sa članovima svoje porodice sve do 29. maja 1992. godine, kada je taj stan morao sa porodicom da napusti, jer mu je bio ugrožen život, zbog ratnih prilika na području Bosne i Hercegovine; da je tužilac sa porodicom najpre otišao u Mađarsku, a zatim u Austriju, gde i sada žavi; da su tužiocu, kao pripadnici muslimanske nacionalnosti, ubijeni majka i sestra i još nekoliko članova šire porodice iz Zvornika; da protiv tužioca nije vođen nikakav postupak u vezi sa korišćenjem predmetnog stana; da je predmetni stan dodeljen na trajno korišćenje četvrtotuženom R. A. (koji je 23. februara 1993. godine zaključio ugovor o korišćenju tog stana sa JKP „Drina“ iz Malog Zvornika), rešenjem o dodeli stana donetim od strane pravnog prethodnika prvotužene, koja je postala vlasnik predmetnog stana po osnovu ugovora o zameni stanova zaključenog 17. juna 1996. godine sa pravnim prethodnikom drugotuženog; da je četvrtotuženi otkupio predmetni stan od trećetužene Republike Srbije - Ministarstva finansija, zaključivši ugovor o otkupu sudski overen 19. jula 1996. godine; da je pogrešan materijalno-pravni zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužiočevih zahteva, jer je zasnovan na pogrešno primenjenom materijalnom pravu; da u situaciji kada iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac sa članovima svog porodičnog domaćinstva napustio predmetni stan u maju mesecu 1992. godine, a prvu pravnu radnju radi zaštite svojih prava na istom preduzeo tek 14. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe u ovoj parnici, što znači da punih deset godina nije preduzeo ništa u cilju zaštite svojih ranije stečenih stambenih prava na predmetnom stanu; da ovakvo tužiočevo pasivno ponašanje, a naročito i posle zaključenja Dejtonskog sporazuma, zvanično potpisanog 14. decembra 1995. godine, od kada je mogao ostvariti legitimnu zaštitu svojih ranije stečenih stambenih prava na predmetnom stanu pred sudovima u Republici Srbiji, upućuje na pravni zaključak da je tužiocu prestalo stanarsko pravo na predmetnom stanu; da je od zaključenja Dejtonskog sporazuma, do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, prošlo znatno više od četiri godine kao materijalno-pravnog roka iz člana 33. tačka 6 ) Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 50/92, sa izmenama i dopunama), protekom kojeg prestaje ugovor o zakupu društvenog stana, zbog nekorišćenja od strane zakupca istog ili članova njegovog porodičnog domaćinstva; da su prestankom i gubitkom ovog stambenog prava na predmetnom stanu, prestala i tužiočeva prava koja bi proistekla iz tog materijalno-pravnog statusa zbog čega tužilac nije učesnik materijalno-pravnih odnosa vezanih za dalje raspolaganje predmetnim stanom. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac nije aktivno legitimisan da traži poništaj predmetnih ugovora i rešenja.
Revizijska presuda je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 27. avgusta 2010. godine.
4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da je stan nepovrediv i da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, te da držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju, a ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka (član 40. st. 1. i 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbom člana 33. tačka 6) Zakona o stanovanju (“Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 46/94, 47/94, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01), koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano da ugovor o zakupu društvenog stana, pored ostalog, prestaje ako zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine.
U vreme pokretanja osporenog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano: da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara, da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara.Izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada (član 382. st. 2. i 3. i stav 4. tačka 2)).
Odredbom člana 491. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je bilo propisano da a ko je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima.
5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje najpre zasniva na tome da predmetni stambeni spor nije radni spor, te da su se u tom slučaju na dozvoljenost revizije morala primenjivati opšta pravila o dozvoljenosti revizije koja su se odnosila na imovinskopravne sporove sa nenovčanim tužbenim zahtevom.
Ustavni sud nalazi da je za ocenu dozvoljenosti revizije, u konkretnom slučaju, bila merodavna priroda predmetnog spora.
Polazeći od odredbe člana 382. stav 4. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine (sa izmenama i dopunama), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je revizija uvek bila dozvoljena u sporovima iz stambenih odnosa koji se odnosio na sticanje, obim ili gubitak stanarskog prava po osnovu radnog odnosa, bez obzira na vrednost predmeta spora iz pobijanog dela pravnosnažne presude. Ovo stoga što su navedeni stambeni sporovi nastajali u vezi sa radnopravnim statusom zaposlenog, kao učesnikom tog postupka, odnosno nastajali su povodom odluke donesene u postupku raspodele sredstva za zadovoljavanje stambenih potreba radnika, koji je imao odlike spora iz radnog odnosa, u smislu odredbe člana 382. stav 4. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine.
U tom smislu, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je o cenio da su, u konkretnom slučaju, bile dozvoljene revizije koje su izjavili određeni tuženi.
Podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasniva i na tome da ugovor o zakupu (korišćenju) društvenog stana ne prestaje po samom zakonu kada se za to ispune uslovi propisani zakonom, već je potrebno da se nosiocu stanarskog prava otkaže taj ugovor ili da se taj ugovor raskine u odgovarajućem sudskom postupku, te da u tom smislu njemu i nije prestalo stanarsko pravo na predmetnom stanu.
U vezi sa tim, ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud je ocenio da nekorišćenje stana od strane zakupca (u periodu dužem od jedne godine, a manjem od četiri godine) usled postojanja objektivnih okolnosti poput opravdanog straha zakupca za njegov život i život članova njegovog porodičnog domaćinstva, ne može predstavljati opravdani razlog za otkaz ugovora o zakupu stana u društvenoj svojini, u smislu odredbe člana 35. stav 1. tačka 6 ) Zakona o stanovanju. S druge strane, Ustavni sud je konstatovao d a je odredbom člana 33. tačka 6) Zakona o stanovanju propisano da prestaje ugovor o zakupu stana u društvenoj svojini ukoliko zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine. U takvoj specifičnoj pravnoj situaciji zakupac je dužan da po prestanku navedenih opravdanih razloga hitno preduzme određene radnje u cilju zaštite subjektivnih prava, odnosno da ispolji nameru da koristi stan, jer će u suprotnom slučaju prestati ugovor o zakupu po sili zakona.
Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u odlukama Už-1124/2009 od 22. decembra 2011. godine i Už-131/2010 od 4. oktobra 2012. godine.
Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe sa članovima porodičnog domaćinstva napustio stan 29. maja 1992. godine i da je otišao u inostranstvo, te da je t ek 2002. godine preduzeo određene procesne radnje radi zaštite svojih povređenih građanskih prava, iako Republika Srbija nije učestvovala u oružanim sukobima, niti je na njenoj teritoriji bilo proglašeno ratno stanje, izuzev perioda NATO agresije 1999. godine, i da su sve državne institucije funkconisale u navedenom periodu, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da je podnosiocu prestalo pravo zakupa na predmetnom stanu.
Pored toga, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su prestankom i gubitkom stambenog prava na predmetnom stanu, prestala i prava podnosioca ustavne žalbe koja proističu iz tog pravnog statusa, zbog čega podnosilac nije mogao biti učesnik materijalno-pravnih odnosa vezanih za dalje raspolaganje predmetnim stanom. U tom smislu podnosilac nije ni bio aktivno legitimisan da traži poništaj predmetnih ugovora i rešenja.
Ocenjujući navode o povredi prava kojim je garantovana nepovredivost stana iz člana 40. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da za svoje tvrdnje podnosilac nije podneo dokaze, niti se one mogu dovesti u vezu sa predmetom spora o kome je odlučivano u parničnom postupku
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi prava na imovinu, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Budući da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosioca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava.
Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke .
6. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporena revizijska presuda podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 27. avgusta 2010. godine.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne može da utiče činjenica da se ustavnom žalbom ističe ova povreda prava. Ovo iz razloga što odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pre nego što su iskorišćena propisana pravna sredstva, dakle dok postupak još uvek traje, ali ako je, kao u konkretnom slučaju, postupak okončan, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona, bez obzira na povredu kojeg zajemčenog prava se podnosilac ustavne žalbe poziva.
7. Kako je Ustavni sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, to je, u smislu člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog podnosioca za odlaganje izvršenja osporene revizijske presude do donošenja konačne odluke Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi, te je odlučio kao u tački 3. izreke.
8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević