Odgovornost države za neizvršenje presude protiv preduzeća sa društvenim kapitalom

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog neizvršenja pravnosnažne presude. Sud je podnosiocu dosudio naknadu materijalne štete u visini duga i nematerijalne štete, pozivajući se na odgovornost države za dugove preduzeća u društvenoj svojini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Matića iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Matića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu I. 1352/09 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Dragoslava Matića na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Dragoslava Matića na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Matić iz Kraljeva podneo je 28. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 840/10 od 16. jula 2010. godine , zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 18. i člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu , u predmetu I. 1352/09 .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da Opštinski sud u Kraljevu, sada Osnovni sud u Kraljevu, i Narodna banka Srbije nisu preduzeli sve neophodne mere i radnje propisane zakonom radi izvršenje presude Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine; da je predlog za izvršenje podnet 26. avgusta 2009. godine; da su kao sredstva izvršenja navedeni uplata na njegov bankarski račun, za šta je dostavio podatke o banci izvršnog dužnika, ili javna prodaja pokretne i/ili nepokretne imovine dužnika; da je Opštinski sud u Kraljevu 28. avgusta 2009. godine doneo rešenje o izvršenju I. 1352/09; da je zatim rešenje o izvršenju dostavljeno Narodnoj banci Srbije; da je postupak izvršenja u toku; da je podnosilac ustavne žalbe, s obzirom na to da Osnovni sud u Kraljevu nije izvršio navedenu pravnosnažnu presudu, dana 26. aprila 2010. godine podneo predlog za donošenje dopunskog rešenja o izvršenju i predložio da sud obaveže Republiku Srbiju da iz sopstvenih sredstava isplati izvršnom poveriocu sume dodeljene navedenom pravnosnažnom presudom; da je izvršni dužnik privredno društvo koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom kojim u potpunosti upravlja Republika Srbija preko Agencije za privatizaciju, koja je i sama državni organ, da se uz predlog za donošenje dopunskog rešenja o izvršenju izvršni poverilac pozvao i na presude Evropskog suda za ljudska prava ( ''Grišević protiv Srbije'', ''Crnišanin i drugi protiv Srbije'', ''Kačapor i drugi protiv Srbije''), gde je utvrđena odgovornost Republike Srbije za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom; da je rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine odbijen predlog za donošenje dopunskog rešenja o izvršenju; da je Viši sud u Kraljevu rešenjem Gž. 840/10 od 16. jula 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog poverioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine. Podnosilac predlaže da mu se utvrdi pravo na naknadu štete i da se naloži nadležnim sudovima da postupak okončaju u najkraćem mogućem roku, kao i da se ukinu rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine i rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 840/10 od 16. jula 2010. godine. Podnosilac takođe smatra da je Republika Srbija odgovorna zbog neizvršenja navedene pravnosnažne presude, pa traži da se naloži Republici Srbiji da iz sopstvenih sredstava podnosiocu isplati sume dodeljene navedenom pravnosnažnom presudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 i spise predmeta Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom zbog propuštanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine obavezano je tuženo privredno društvo D.O.O. "Lopatnica", Kraljevo da tužiocu Dragoslavu Matiću iz Kraljeva isplati minimalne zarade u određenim novčanim iznosima, za period od oktobra 2003. do oktobra 2006. godine , sa zateznom kamatom na te iznose (stav 1 . izreke); obavezano je tuženo privredno društvo da po osnovu neuplaćenog penzijskog staža - osiguranja izvrši uplatu doprinosa osiguranja Fondu za PIO zaposlenih, i to za tužioca Dragoslava Matića u iznosu od 104.608,00 dinara (stav 5. izreke).

Podnosilac ustavne žalbe je 26. avgusta 2009. godine podneo predlog za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude zbog propuštanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine, zaplenom novčanih sredstava sa računa D.O.O. "Lopatnica", Kraljevo , zabranom izvršnom dužniku raspolaganja sredstvima sa navedenih računa do naplate novčanog potraživanja, nalaganjem Narodnoj banci Srbije da u celosti sprovede rešenje o izvršenju i novčane iznose prenese na tekući račun izvršnog poverioca, a da se radi potpunog namirenja poveriočevog potraživanja odredi izvršenje popisom i prodajom pokretnih stvari, robe i materijala i osnovnih sredstava izvršnog dužnika, kome se zabranjuje raspolaganje celokupnom navedenom pokretnom imovinom do namirenja poveriočevog potraživanja.

Opštinski sud u Kraljevu je rešenjem o izvršenju I. 1352/09 od 28. avgusta 2009. godine odredio predloženo izvršenje. Ovo rešenje dostavljeno je Narodnoj banci Srbije 8. septembra 2009. godine.

Narodna banka Srbije je 9. aprila 2010. godine aktom broj XIV/2- 581/70/10 od 8. aprila 2010. godine obavestila Privredni sud u Kraljevu da je pravno lice "Lopatnica" Kraljevo obustavilo plaćanja u neprekidnom trajanju od tri godine sa stanjem na dan 31. mart 2010. godine, u ukupnom iznosu blokade od 29.338.592,55 dinara i broju dana blokade 2 .250.

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10 od 15. aprila 2010. godine, na osnovu čl. 150, 151. i 152. Zakona o stečaju, pokrenut je prethodni stečajni postupak radi utvrđivanja postojanja pravnog interesa poverilaca i dužnika za sprovođenje stečajnog postupka nad D.O.O. "Lopatnica" , Kraljevo, određen je predujam na ime troškova stečajnog po stupka u iznosu od 50.000 dinara, određeno da poverioci ili stečajni dužnik mogu tražiti sprovođenje stečajnog postupka i uplatiti predujam u navedenoj visini u roku od 60 dana od dana oglašavanja ovog rešenja na oglasnoj tabli suda i određeno da ako predujam ne bude uplaćen u roku od 60 dana, smatraće se da ne postoji pravni interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 26. aprila 2010. godine predlog za donošenje dopunskog rešenja o izvršenju, u kome je naveo da Opštinski sud u Kraljevu i Narodna banka Srbije nisu preduzeli sve neophodne mere i radnje propisane zakonom za sprovođenje izvršenja, tražeći da se obaveže Republika Srbija da mu isplati iznose dosuđene presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine, jer je odgovorna za obaveze preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. Pri tom se poz vao na praksu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Grišević protiv Srbije'', ''Crnišanin i drugi protiv Srbije'' i ''Kačapor i drugi protiv Srbije''.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine odbijen je predlog izvršnog poverioca za donošenje dopunskog rešenja o izvršenju kojim bi se obavezala Republika Srbija da iz sopstvenih sredstava isplati sumu dodeljenu presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je kao dokaz za svoj predlog izvršni poverilac dostavio potvrdu APR BD 1127/2010 od 18. februara 2010. godine, zbog čega smatra da su ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o izvršnom postupku da se obaveže Republika Srbija da iz sopstvenih sredstava isplati izvršnom poveriocu sume dodeljene izvršnim naslovom; da u konkretnom slučaju izvršni poverilac nije pružio nikakve dokaze da je obaveza iz izvršne isprave prešla na novog dužnika - Republiku Srbiju, zbog čega je predlog za donošenje dopunskog rešenja odbijen kao neosnovan.

Prema potvrdi Agencije za privredne registre BD 1127/2010 od 18. februara 2010. godine, rešenjem ove agencije BD 70431/2005 od 4. maja 2009. godine prevedeno je u Registar privrednih subjekata privredno društvo pod punim poslovnim imenom Društvo sa ograničenom odgovornošću za promet i usluge "Lopatnica" sa potpunom odgovornošću , Kraljevo, koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Kraljevu Gž. 840/10 od 16. jula 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog poverioca i potvrđeno ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine. U obrazloženju rešenja Viši sud u Kraljevu je naveo: da izvršna presuda glasi samo prema izvršnom dužniku D.O.O. "Lopatnica" , Kraljevo, pa je samo prema tom licu bilo moguće odrediti izvršenje; da poverilac nije pružio dokaze u vidu javne ili po zakonu overene isprave ili pravnosnažne odluke donete u parničnom postupku da je obaveza prešla na Republiku Srbiju; da presude Evropskog suda za ljudska prava, na koje se poziva izvršni poverilac, ne predstavljaju javne ili po zakonu overene isprave kojima bi se dokazalo da je obaveza prešla na Republiku Srbiju.

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10 od 4. jula 2011. godine utvrđena je ispunjenost stečajnog razloga trajne nesposobnosti plaćanja dužnika D.O.O. "Lopatnica", Kraljevo, otvoren je stečajni postupak nad ovim dužnikom, utvrđeno da ne po stoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka i zaključen je postupak stečaja nad ovim dužnikom. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je rešenje Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10 od 15. aprila 2010. godine bilo istaknuto na oglasnoj tabli suda dana 15. aprila 2010. godine; da poverioci i dužnik nisu postupili po tom rešenju i nisu uplatili sredstva za sprovođenje stečajnog postupka nad navedenim dužnikom, zbog čega je, na osnovu odred aba čl. 153. i 154. Zakona o stečaju, doneto ovakvo rešenje.

Izvršni poverilac je 3. avgusta 2011. dostavio redovnom sudu novi broj svog tekućeg računa, tražeći da se o promeni računa obavesti Narodna banka Srbije, a dostavio je i predlog za donošenje dopunskog rešenja o izvršenju, sa istom sadržinom kao i predlog za donošenje dopunskog rešenja od 26. aprila 2010. godine.

Osnovni sud u Kraljevu je dopisom od 30. avgusta 2011. godine obavestio Narodnu banku Srbije o broju tekućeg računa izvršnog poverioca. Navedeni dopis Narodna banka Srbije primila je 2. septembra 2011. godine.

Uvidom u veb stranicu Agencije za privredne registre Ustavni sud je utvrdio da je D.O.O. "Lopatnica", Kraljevo , brisana iz registra 22. novembra 2011. godine , na osnovu rešenja Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10 od 4. jula 2011. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. avgusta 2011. godine.

4. Odredbama Ustava čiju povredu podnosilac ističe, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Članom 25. Zakona o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) propisano je da u nameri da obezbede efikasno ostvarivanje prava radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti njihovog poslodavca, strane ugovornice se obavezuju da obezbede da potraživanja radnika koja proizlaze iz ugovora o radu ili radnog odnosa, garantuje neka garantna institucija ili da se garantuju nekim drugim oblikom efektivne zaštite.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3 .); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno , da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga i da r okovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. st. 1, 2. i 3.); da je k ad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja, sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja (član 7 .); da sud određuje izvršenje, odnosno obezbeđenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom predlogu, odnosno predlogu za obezbeđenje, da a ko je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja odnosno obezbeđenja, sud može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, ograničiti izvršenje odnosno obezbeđenje, samo na neke od tih sredstava, odnosno predmeta, ako su dovoljni za namirenje ili obezbeđenje potraživanja, da sud može, na predlog izvršnog poverioca, odnosno izvršnog dužnika, u skladu sa ovim zakonom, odrediti drugo sredstvo izvršenja, odnosno obezbeđenja, umesto onoga koje je predloženo, da predlog iz stava 2. ovog člana stranke mogu staviti u roku od tri dana od dana prijema rešenja o izvršenju, a predlog iz stava 4. ovog člana, do otpočinjanja sprovođenja izvršenja (član 8. st. 1, 2, 4. i 6.); da odluke u izvršnom postupku sud donosi u obliku rešenja ili zaključka i da se zaključkom izdaje nalog sudskom izvršiocu, drugom zaposlenom u sudu ili drugom licu za sprovođenje pojedinih radnji i odlučuje o pitanjima upravljanja postupkom (član 9 .); da se izvršenje određuje i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneseno ili da je na njega na drugi način prešlo, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravosnažnom odnosno konačnom odlukom donesenom u parničnom, odnosno upravnom i prekršajnom postupku i da se odredba stava 1. ovog člana shodno primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao dužnik (član 37); da će sud će po službenoj dužnosti obustaviti izvršenje ako se u toku izvršnog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, utvrdi da je potraživanje prestalo usled propasti predmeta izvršenja, smrti odnosno prestanka stranke koja nema pravnog sledbenika, prebijanja potraživanja i iz drugih zakonom određenih razloga (člana 68. stav 2.); da se rešenjem o izvršenju na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika, nalaže bankama i drugim finansijskim organizacijama, da novčani iznos za koji je određeno izvršenje prenesu sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca, a za potraživanja za koja je propisana gotovinska isplata, da se taj iznos isplati izvršnom poveriocu u gotovom novcu (član 198.); da rešenje o izvršenju sud dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu koja odmah nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama kod kojih se vode računi izvršnog dužnika da obustave sve isplate sa tih računa do konačne naplate potraživanja, da o rganizacija za prinudnu naplatu obaveštava i druge banke ili finansijske organizacije da tom izvršnom dužniku ne mogu da otvore nove račune i istovremeno nalaže bankama i drugim finansijskim organizacijama da joj odmah dostave podatke o stanju sredstava na računima izvršnog dužnika i da po prijemu podataka iz prethodnog stava organizacija za prinudnu naplatu nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama prenos sredstava na račun izvršnog poverioca ili gotovinsku isplatu (član 199.).

Odredbama čl. 47. do 49. i člana 57. Zakona o platnom prometu ("Službeni list SRJ", br. 3/02 i 5/03 i ''Službeni glasnik RS'', br. 43/04, 62/06 i 31/11) bliže se reguliše postupak izvršenja prinudnom naplatom sa računa klijenta (izvršnog dužnika). Prema odredbama čl. 47. i 48. Zakona, prinudna naplata sa računa klijenta vrši se sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva i to na osnovu, pored ostalog, izvršnih sudskih rešenja, prema vremenu prijema kod organizacije za prinudnu naplatu, a sredstva na računu banke blokirana na osnovu naloga organizacije za prinudnu naplatu, klijenti banaka ne mogu koristiti za plaćanja dužnika ili za prinudnu naplatu po drugom osnovu, osim za izvršenje obaveze dužnika zbog koje su blokirana. Odredbama člana 57. Zakona propisano je da do osnivanja organizacije za prinudnu naplatu, prinudnu naplatu osnova i naloga za tu naplatu sa računa klijenta vrši Narodna banka Srbije, u postupku utvrđenom u čl. 47. do 49. ovog zakona, te da Narodna banka Srbije propisuje način prinudne naplate sa računa klijenta u smislu ovog člana. Navedenim zakonskim odredbama se, međutim, izričito ne predviđa obaveza Narodne banke Srbije da obavesti sud koji sprovodi izvršenje o mogućnosti, odnosno nemogućnosti predmetne isplate.

Odredbama Zakona o stečaju (''Službeni glasnik RS'', broj 104/09), koje su stupile na snagu 24. marta 2010. godine i koje su bile na snazi u vreme donošenja naved enih odluka Privrednog suda u Kraljevu, bilo je propisano: da je organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate u obavezi da jednom mesečno, i to poslednjeg dana u mesecu sa presekom stanja na taj dan, svim sudovima nadležnim za sprovođenje stečajnog postupka, dostavi obaveštenje o pravnim licima sa njihove teritorije koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od najmanje godinu dana , da po prijemu obaveštenja iz stava 1. ovog člana, stečajni sudija po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka (član 150. st. 1. i 4); da će stečajni sudija rešenjem o pokretanju prethodnog postupka odrediti visinu predujma iz člana 59. stav 1. ovog zakona i rok od 60 dana od dana objavljivanja rešenja u kome poverioci ili stečajni dužnik mogu tražiti sprovođenje stečajnog postupka i položiti predujam i da se rešenje iz člana 150. stav 4. ovog zakona objavljuje na oglasnoj tabli suda i da protiv njega nije dozvoljena žalba (član 151.); da ako predujam ne bude uplaćen u roku iz člana 151. stav 1. ovog zakona smatraće se da ne postoji pravni interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka (član 152. stav 3.); da u slučaju iz člana 152. stav 3. ovog zakona steč ajni sudija donosi rešenje kojim otvara stečajni postupak nad dužnikom, utvrđuje ispunjenost stečajnog razloga trajnije nesposobnosti plaćanja, utvrđuje da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka i zaključuje stečajni postupak, da se rešenje iz stava 1. ovog člana objavljuje na oglasnoj tabli suda i dostavlja registru privrednih subjekata i da na rešenje iz stava 1. ovog člana žalbu mogu izjaviti stečajni dužnik i poverioci u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda (član 153.); da se rešenje iz člana 153. stav 1. ovog zakona po pravnosnažnosti dostavlja nadležnom organu koji vodi registar privrednih subjekata, odnosno drugi odgovarajući registar i predstavlja osnov za brisanje iz tog registra, da imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije, čime se ne dira u ranije stečena prava obezbeđenja i prioritetnog namirenja poverilaca na predmetnoj imovini, da Republika Srbija ne odgova ra za obaveze stečajnog dužnika, da Republika Srbija može stupiti umesto stečajnog dužnika u parnicu koja se vodi po njegovoj tužbi za naplatu potraživanja ili predaju stvari i da se imovinom iz stava 2. ovog člana upravlja i raspolaže u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje i raspolaganje sredstvima u svojini Republike Srbije (član 154. st. 1, 2, 3. i 4.); da će se od dana početka primene ovog zakona do 31. decembra 2010. godine odredbe čl. 150. do 154. ovog zakona primenjiva ti se na pravna lica koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od tri godine, a od 1. januara 2010. godine do 31. decembra 2011. godine primenjivaće se na pravna lica koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od dve godine (član 208 .).

5. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je konstatovao da je izvršni postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 26. avgusta 2009. godine i da izvršenje nije sprovedeno. Pri tom, Ustavni sud nalazi da period u kome treba ispitivati postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava zbog ne sprovođenja izvršenja traje do 22. novembra 2011. godine, kada je izvršni dužnik prestao da postoji brisanjem iz Registra privrednih subjekata i do kada je bilo moguće protiv njega preduzimati radnje u osporenom izvršnom postupku.

Ustavni sud je tom prilikom, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka, odnosno u konkretnom slučaju na neizvršenje izvršne presude na osnovu koje je izvršni postupak pokrenut.

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju nije bilo složenih pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom izvršnom postupku. U tom postupku je trebalo odlučiti o podnetom predlogu za izvršenje i sprovesti rešenje o izvršenju u slučaju njegovog donošenja.

Pri tom, predmet konkretnog postupka izvršenja je od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je u pitanju izvršenje pravnosnažne sudske odluke koja se odnosi na neisplaćene minimalne zarade podnosioca ustavne žalbe kod poslodavca za period od tri godine, koje su osnov podnosiočeve egzistencije, kao i na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Ceneći ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u predlogu za izvršenje naveo dva sredstva izvršenja - prenos novčanog potraživanja i prodaju pokretnih stvari . Međutim, nakon podnošenja predloga za izvršenje, podnosilac ustavne žalbe, kod nemogućnosti da se izvršenje sprovede prenosom novčanog potraživanja zbog blokade računa izvršnog dužnika, koja je nastala nekoliko godina pre podnošenja predloga za izvršenje, najpre nije predložio da se izvršenje ograniči na prodaju pokretnih stvari koju je predložio , a zatim, tokom celog trajanja postupka, jer sprovođenje izvršenja u konkretnom slučaju nikada nije ni započeto, nije predložio da se izvršenje sprovede drugim sredstvom izvršenja. Takođe, podnosilac ustavne žalbe, nakon donošenja rešenja o otvaranju prethodnog stečajnog postupka, kao poverilac nije uplatio predujam koji je njime predviđen , čime bi se stvorila mogućnost da se nad izvršnim dužnikom otvori stečajni postupak u kome bi poverilac mogao da prijavi svoje potraživanje i u njemu isto ostv ari u celini ili delimično.

U odnosu na postupanje organa koji su vodili postupak, Ustavni sud konstatuje da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje i izvršnog suda i Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika. Prema stanovištu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja postojanja povrede prava suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, potrebno je ispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je odnos izvršnog suda i Narodne banke Srbije odnos državnih organa internog karaktera, i kao takav je izvan uticaja podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je izvršni sud o predlogu za izvršenje odlučio u zakonskom roku od tri dana , a da je zatim u razumnom roku od 11 dana rešenje o izvršenju dostavio Narodnoj banci Srbije. Međutim, dalje postupanje suda, nakon donošenja rešenja o izvršenju, kada je to rešenje trebalo sprovesti, doprinelo je da izvršenje ne bude sprov ođeno skoro dve godine nakon donošenja rešenja o izvršenju. Ovo stoga što u tom periodu od skoro dve godine sud nije preduzimao sve zakonom predviđene radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja, jer nije ograničio sprovođenje izvršenja na prodaju pokretnih stvari koju je predložio izvršni poverilac, u situaciji kada izvršenje nije bilo moguće sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade. Ustavni sud nalazi da su sud ovi koji su postupa li u osporenom postupku (Opštinski sud u Kraljevu i Osnovni sud u Kraljevu) bi li dužn i da preduzima ju ove radnje, jer izvršni sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje kada su za to ispunjeni uslovi. Na ovu obavezu izvršnog suda ne utiče ni činjenica da Narodna banka Srbije nije dostavila sudu obaveštenje da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika, jer na odnos izvršnog suda i Narodne banke podnosilac ustavne žalbe ne može da utiče, a iz same činjenice da sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje p roizlazi njegova obavez a da sam utvrđuje da li je izvršenje sprovedeno od strane drugog organa kome je poveren o preduzimanje određenih radnji tokom sprovođenja izvršenja . U slučaju da utvrdi da se izvršenje ne može sprovesti određenim sredstvi ma izvršenja, izvršni sud je dužan da izvršenje odredi drugim sredstvima izvršenja ako su ona predložena. Ustavni sud zatim konstatuje da Narodna banka nije obavestila izvršni sud da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade i da takva obaveza Narodne banke nije izričito predviđena zakonom . S druge strane, Narodna banka je na osnovu o baveze iz odredb e čl ana 150. Zakona o stečaju nadležnom privrednom sudu dostavila obaveštenje o dugotrajnoj nesposobnosti za plaćanje izvršnog dužnika ubrzo pos le stupanja na snagu te odredb e, čime je data mogućnost poveriocima izvršnog dužnika, pa i podnosiocu ustavne žalbe, da pokretanjem s tečajnog postupk a u njemu naplate svoja potraživanja u celosti ili delimično.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su u u konkretnom slučaju Opštinski sud u Kraljevu i Osnovni sud u Kraljevu , nepreduzimanjem radnji sprovođenja rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 28. avgusta 2009. godine u vremenskom periodu od skoro dve godine, odgovorni što nije izvršena presuda zbog propuštanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine. Ustavni sud pri tom nalazi da na postojanje te odgovornosti ne utiče ni to što je podnosilac ustavne žalbe u osporenom izvršnom postupku i navedenom stečajnom postupku propustio mogućnost da preduzme radnje na koje je bio ovlašćen Zakonom o izvršnom postupku i Zakonom o stečaju, a kojima bi uticao na mogućnost naplate svog potraživanja , jer je i pored tih propusta izvršni sud bio dužan da u tom periodu po službenoj dužnosti preduzima radnje sprovođenja izvršenja. Ustavni sud ocenjuje da je obaveza države da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće svog aparata (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Pini i drugi protiv Rumunije'', predstavke br. 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u delu kojim je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi kojima se osporavaju rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine i rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 840/10 od 16. jula 2010. godine sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nije povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe.

Naime, postupajući redovni sudovi su osporena rešenja doneli odlučujući u granicama svoje nadležnosti, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u izvršnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, primenjujući pri tome merodavno materijalno pravo. Ustavni sud konstatuje da redovni sudovi nisu u konkretnom slučaju mogli odrediti izvršenje protiv Republike Srbije kao izvršnog dužnika, jer podnosilac ustavne žalbe, u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o izvršnom postupku, u izvršnom postupku nije dostavio dokaz u vidu javne ili po zakonu overene isprave ili pravnosnažne , odnosno konačne odluke donesene u parničnom, odnosno upravnom i prekršajnom postupku, na okolnost da je potraživanje sa izvršnog dužnika prešlo na Republiku Srbiju. S obzirom na sadržinu važećeg zakona na kome su sudovi zasnovali osporena rešenja, Ustavni sud nalazi da redovni sudovi u osporenim odlukama nisu proizvoljno ili dikriminatorno primenili merodavno pravo. Stoga su neosnovane tvrdnje u ustavnoj žalbi da je izvršenje u konkretnom slučaju trebalo odrediti u odnosu na Republiku Srbiju pozivom na presude Evropskog suda za ljudska prava u kojima je Republika Srbija obavezana da isplati dugove društvenih preduzeća i da su zbog neodređivanja takvog izvršenja sudovi povredili pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava

Iz ovih razloga Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 1352/09 od 31. maja 2010. godine i rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 840/10 od 16. jula 2010. godine neosnovana, pa je odbio taj zahtev ustavne žalbe, odlučujući kao drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.
Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava i svoju praksu . Naime, Evropski sud se u presudi „Grišević i drugi protiv Srbije“ od 21. jula 2009. godine pozvao na ranije donete presude „Kačapor i drugi protiv Srbije“ od 15. januara 2008. godine i „Crnišanin i drugi protiv Srbije“ od 13. januara 2009. godine i ponovo utvrdio da je država odgovorna za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. U presudi je, takođe navedeno, da pošto su dužnici prvog i drugog podnosioca predstavke i sami takva preduzeća, a da je period povraćaja duga do sada trajao između tri godine i devet meseci i pet godina i tri meseca, Evropski sud je našao da državni organi Srbije nisu preduzeli neophodne mere da se presude u pitanju izvrše i nisu dostavili ubedljive razloge za taj propust. Stoga je Evropski sud konstatovao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku garantovanog članom 6. stav 1. i prava na mirno uživanje imovine garantovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je obavezao Republiku Srbiju da, pored ostalog, na ime materijalne štete isplati prvom i drugom podnosiocu predstavke iznose dosuđene domaćim pravnosnažnim presudama. Takođe, u predmetu „Milunović i Čekrlić protiv Srbije“ (predstavke br. 3716/09 i 38051/09), Evropski sud za ljudska prava je, ocenjujući dopuštenost predstavki, na zasedanju Veća održanom 17. maja 2011. godine doneo odluku da se predstavke proglase dopuštenim, pri čemu je navedeno da bi u predmetu kao što je predmet podnositeljki predstavki, sveobuhvatna ustavna naknada, pored utvrđivanja povrede gde je to opravdano, trebalo da obuhvati naknadu i pretrpljene materijalne i nematerijalne štete. Takvu odluku Us tavni sud je doneo u svom predmetu Už- 775/2009.

Ustavni sud je stoga ocenio da u slučaju kada je izvršni postupak vođen radi namirenja novčanog potraživanja podnosioca ustavne žalbe iz radnog odnosa, a izvršni dužnik u tom postupku je bio preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom nad kojim je otvoren stečajni postupak, ustavna naknada, pored utvrđenja povrede prava, treba da obuhvati i naknadu pretrpljene materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe istakao zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama istaknutog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka u kome sud nije preduzimao radnje sprovođenja izvršenja i ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio zakonska ovlašćenja radi naplate svog potraživanja . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu nematerijalne štete za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije naložio nadležnim organ ima da preduzmu sve mere kako bi se postupak pred sudom okončao u najkraćem roku, jer zbog prestanka postojanja izvršnog dužnika protiv njega nije moguće nastaviti postupak.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odgovornost države za neizvršenje presude protiv preduzeća sa društvenim kapitalom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti